Дана 17. октобра, у Еквадору, свештеник по имену Патрисио Санчез рекао је током мисе: „Једног дана, сви ми, који смо овде, ћемо умрети.” Неколико минута касније, велики крст иза олтара пао је на њега. Преминуо је. Служба се преносила уживо (снимак догађаја може се погледати на нашем Телеграм каналу).

Одмах су се покренуле расправе: да ли је то била казна или награда? Христос се већ бавио таквим питањима, подсећајући на кулу у Силоаму: оних осамнаест људи нису били кривљи од било кога другог — „него, ако се не покајете, сви ћете такође изгинути.”

Ипак, говорећи о дану који је свештеник поменуо, Христос има речи и за оне који стоје за олтаром: „Неће сваки који ми говори: ’Господе, Господе!’, ући у Царство небеско.” Многи ће Му рећи: „Пророковали смо у Твоје име”, само да би чули одговор: „Никад вас нисам познавао.” Они се нису одрекли Христа; служили су у Његово име.

Истим тим људима Он је рекао: „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери! Зато што затварате Царство небеско пред људима; јер ни сами не улазите, нити допуштате онима који би хтели да уђу да уђу.” Ове речи нису биле упућене безбожницима, већ верским учитељима Његовог сопственог народа.

Верујем да се данас превише свештеника окренуло од Христа, а ипак настављају да воде друге са собом. Они ућуткују свакога ко се усуди да проговори, називајући то „послушношћу”. Када сам ја почео да говорим, свештеници у епархији су ме чак прогласили лоповом. Они штите зло и називају га „јединством”. Служе онима на власти и називају то „Црквом”.

Сваки свештеник говори у име Христово. Питање је да ли ће га Он, - у Дан онај - препознати.