Како је Синод РПЦ претворио свештене заклетве у средство за ограничавање слободе говора

Одлуке које је Синод Руске Православне Цркве донео у октобру привукле су посебну пажњу због значајног пооштравања црквене цензуре и увођења строгих ограничења слободе говора за свештенство на друштвеним мрежама – што су потези који су се већ раније наговештавали (овде:).

Први пут у историји, црквено руководство је одобрило стандардизоване текстове за формално испитивање (саслушање) кандидата пре њиховог рукоположења у чин презвитера или ђакона. Раније није постојао јединствен, свецрквени упитник за кандидате који су приступали рукоположењу; свака епархија је састављала сопствену верзију, ослањајући се на личне преференције свог надлежног епископа. Када је комисија Међусаборског присуства покушала да уведе ред у тај процес, открила је да је Патријаршији из различитих крајева достављено чак 209 различитих верзија тог документа. Синод је сада ставио тачку на ту разноликост, одлучивши да се текстови приложени уз званични записник – који обухватају испитивања како за свештеничка, тако и за ђаконска рукоположења – усвоје и проследе епархијама. Поред тога, наложено је састављање посебног текста за испитивање, намењеног искључиво монасима.

На први поглед, ово би могло деловати као рутинска административна стандардизација – какву црквена бирократија често преферира. Међутим, у записнику (Протокол бр. 82) изричито се наводи да је Синод донео ову одлуку „током рада на теми: ’Свештеник и парохија на друштвеним мрежама: циљеви, задаци, методе и границе деловања’”. За садашњу црквену хијерархију, свештеници-блогери који делују самостално – а који поседују сопствене канале информисања и комуникације и имају публику упоредиву са оном коју имају медији на савезном нивоу – постали су изазов који поткопава монопол Цркве над јавним дискурсом.

Бавећи се овим „проблемом”, комисија Међусаборског присуства приметила је да изазови које доноси савремени интернет простор тренутно нису „обухваћени заклетвом приликом рукоположења”. Синод је одлучио да се овом свештеном завету дода нови услов: кандидати морају да се обавежу да неће јавно говорити у име Цркве без благослова својих црквених претпостављених; да се – приликом наступа у медијима или коришћења интернета (укључујући друштвене мреже и друге платформе) – уздрже од давања изјава које дискредитују Православну Цркву или искривљују њено учење; као и да не користе интернет ради личне користи.

Сходно томе, испит пред рукоположење преображава се из рутинског упитника у одлучујући канонски филтер, који се примењује још пре него што кандидат приступи клиру. Циљ Патријаршије је да у најранијој могућој фази препозна и елиминише потенцијално неслагање или било какву склоност ка самосталном размишљању. Овај стандардизовани поступак провере омогућава искључивање „неподобних” појединаца и пре самог чина рукоположења.

Штавише, уврштавањем правила понашања на интернету у саму заклетву приликом рукоположења, Црква заправо ставља самостално проповедање под окриље канонске одговорности. Свака неовлашћена јавна изјава, критика руководства или прикупљање средстава за личне потребе од сада ће се аутоматски третирати као директно кршење заклетве. На тај начин Патријаршија добија моћно средство контроле: спонтана мисионарска делатност бива замењена административним надзором, а поступак за ућуткивање или санкционисање непожељних припадника клира више не захтева сложене и дуготрајне процедуре.

Извор: „Православный Инсайдер“