Оно што се говори о нама или о нама блиским људима називамо „трачарењем”. Међутим, оно што ми сами говоримо о ближњем, колеги или познанику — то, по нама, није трачарење, већ — „истина”.

Када бисмо из својих разговора избацили све приче о туђим животима, личним стварима и поступцима, могло би се учинити да нам више ништа не преостаје о чему бисмо могли да разговарамо.

Неко би могао да приговори, тврдећи да осуђујемо само оно што сами не чинимо — оно што нам није својствено, па нам је чак и одбојно.

Напротив: управо кроз осуђивање ми откривамо и показујемо сопствене унутрашње особине.

У једном од *Патерика* (збирки поука пустињских отаца) налази се прича: тројицу људи, које је ноћ затекла на путу, угледала су неког пролазника.

Сваки од њих је, на свој начин, покушао да одгонетне зашто је тај човек напустио свој дом у тако касно доба.

„Овај човек је кренуо у крађу”, помислио је први. „Сигурно иде на тајни састанак са блудницом”, закључио је други.

„Ово је побожан човек који је рано устао како би стигао на јутарњу службу у суседном граду, где се данас прославља велики празник”, помислио је трећи.

Како јасно ово открива грамзивост првог, похотне помисли другог и побожност трећег! На потпуно исти начин, ми откривамо своју праву природу сваки пут када судимо ближњем.