Трансхуманисти, попут Илона Маска, обећавају долазак идеалног света: роботи ће преузети рутинске задатке, људи ће добијати „основни доходак”, а „Неуралинк” (Neuralink) чипови ће спојити људе са технологијом. Све то звучи као рај. Међутим, препоручујемо читање новеле *Мана* (Manna) аутора Маршала Брејна, у којој је он – још 2003. године – предвидео куда тачно води тај пут.

Маршал Брејн је амерички инжењер и творац познатог веб-сајта *HowStuffWorks*. Будући да је и сам некада веровао у потенцијал робота, он нуди перспективу некога ко добро познаје ту област. Брејн би се могао описати као модерни Орвел; у својој новели он представља две сасвим различите визије будућности.

Прва је корпоративна дистопија. Радници у ланцима брзе хране носе слушалице преко којих им алгоритам под називом „Мана” (Manna) издаје наредбе за сваки њихов покрет, у сваком тренутку. На крају, људе у потпуности замењују роботи. Они који остану без посла бивају пресељени у огромне грађевине без прозора – стамбене јединице зване „терапени” (terrapene). Станарима су обезбеђени храна, лежај и телевизор, али им никада није дозвољено да напусте тај комплекс. Сам протагониста пореди то окружење са концентрационим логором. У том свету, појединац је заробљени роб елите.

Други свет је технолошка утопија позната као „Пројекат Аустралија”. Реч је о друштву апсолутног изобиља, у којем машине производе све без икаквих трошкова, а људи живе у стању непрестаног одмора. Цена уласка у тај свет је, међутим, уградња система „Вертебрејн” (Vertebrain) – уређаја интегрисаног у кичмени стуб, који је директно повезан са мозгом и нервним системом. Сваки аспект живота појединца се бележи и преноси на мрежу. Ако аутоматизовани арбитар процени да ће појединац прекршити неко правило, он једноставно прекида везу између мозга и мишића, преузимајући потпуну контролу над телом. Заправо, особа постаје био-робот којим се управља на даљину. Многи људи одлучују да се потпуно повуку из стварности, сањајући о томе да постану само – „мозак на полици”. У таквом сценарију, појединац постаје добровољни роб једног удобног система.

Ипак, најзначајнија поента открива се на крају књиге. Након што је добио приступ свим чудима овог „раја”, протагониста одлучује да оде и настани се у једном обичном селу. Он својим рукама гради кућу, узгаја поврће, израђује глинене посуде и сади цвеће. Управо кроз тај стваралачки, физички рад он открива истинску срећу.

Људска бића проналазе смисао једино кроз стварање и савладавање изазова. У првом свету, сиромаштво не оставља простора за развој; ​​у другом, стерилна удобност чини развој непотребним. Ниједна од ових блиставих, а ипак празних техно-фантазија није примерена људском бићу.