Да ли је одбрана патријарха као црквеног поглавара истовремено и оправдање сваког његовог поступка? И сме ли се свака критика тих поступака проглашавати нападом на саму Цркву Христову?

Следи осврт оца Рафаила Бољевића на изјаву: "Овај патријарх није мој патријарх":

"То су тешке речи, да вам кажем, врло тешке речи. Такав човек пориче Цркву.

То није нова појава. Људи су се кроз историју одрицали Бога, чак су Бога и издавали, разумете?

То је порицање Цркве и њеног устројства. То је као да човек самога себе анатемише.

Такав човек, ако ћутке приступи Светом причешћу и причести се, причешћује се на суд и на осуду.

То су веома опасни поступци. Притом, они су надахнути озбиљним стратегијама тамних сила.

Одрећи се главе наше Цркве, патријарха, то је, у духовном смислу, самоубиство. Поведите рачуна о томе.

Сада се појавио један талас, мада он није дошао изненада, него је систематски припреман на разне начине.

И ово је, нажалост, код оних код којих се то догодило, морамо признати, успешно изведена операција.

Али, видите, неко може да мисли овако или онако.

Ја вам ово говорим од срца, са пуном одговорношћу за све што говорим".

Цела изјава Рафаила  Бољевића може се погледати овде:

 + + +

ОДГОВОР ОЦУ РАФАИЛУ И ЊЕГОВИМ ИСТОМИШЉЕНИЦИМА НА ГОВОР У КОЈЕМ БРАНИ ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА

Кога волиш, критикуј, а кога мрзиш, хвали.

Свети владика Николај Жички

(приписана изрека)

Братска реч у одбрану истине, Светог предања, светих канона и јединства Цркве Христове

А истина ће вас ослободити. (Јн. 8, 32)

Поштовани и драги у Христу брате, оче Рафаило, драга браћо и сестре у Господу,

Нека мир Христов, који превазилази сваки људски разум, буде са свима нама, нека просветли наше мисли, умири наша срца и научи нас да једни другима говоримо истину, али увек у љубави, смирењу и страху Божјем.

Јер када говоримо о Цркви Христовој, ми не говоримо о обичној земаљској установи, нити о власти и достојанству људи, него о светињи над светињама, о духовној лађи спасења, коју је Господ наш Исус Христос основао Својом крвљу, осветио Својим страдањем и оживотворио благодаћу Духа Светога.

У тој светој лађи пловимо сви: од патријарха и архијереја, преко свештеника и монаха, па до последњег верника који са сузама покајања стоји пред иконом Спаситеља. Сви смо путници, сви смо грешници којима је потребна милост Божја, и сви смо позвани ка истој небеској обали — Царству Божјем.

Зато, драги оче Рафаило, Ваше речи у одбрану патријарха Порфирија примам са озбиљношћу, али и са братском бригом. Не желим да Вас осуђујем, нити да умањујем Вашу љубав према Цркви. Напротив, желим да заједно размислимо о једном питању које се тиче савести сваког православног хришћанина.

Да ли је одбрана патријарха као црквеног поглавара истовремено и оправдање сваког његовог поступка? И сме ли се свака критика тих поступака проглашавати нападом на саму Цркву Христову?

Ви кажете да човек који изговори: „Овај патријарх није мој патријарх“, пориче Цркву, самога себе анатемише и чини духовно самоубиство. Говорите чак и о опасности да се такав човек причешћује на суд и осуду.

Оче мој, то су тешке, претешке речи! Речи које могу уплашити слабе, ожалостити верне и затворити уста онима који, можда из искрене бриге за чистоту православне вере, постављају питања о поступцима својих духовних старешина.

Зар не би било мудрије да најпре саслушамо шта ти људи говоре, шта их боли, шта их узнемирава и на која дела указују? Јер није исто одбацити Цркву Христову и изразити неслагање са поступцима онога који у Цркви носи највише достојанство.

Није исто осудити човека и испитати његова дела. Није исто бунити се против црквеног поретка и са болом у души тражити да се тај поредак верно чува.

А изнад свега, не смемо заборавити једну свету и непоколебљиву истину, коју нам је оставио апостол Павле:

„И Он је глава тијела, Цркве.“ (Кол. 1, 18)

Та Глава је Христос Господ.

Патријарх није глава Цркве у оном смислу у којем је то Христос. Он је њен првојерарх, пастир и служитељ, коме је поверено велико и страшно духовно старање. Његово достојанство заслужује поштовање, али га истовремено обавезује на још већу верност Јеванђељу, Светом предању и светим канонима.

Јер што је човеку већа служба поверена, то је већа и његова одговорност пред Богом.

Господ наш Исус Христос каже:

„А коме је много дано, много ће се искати од њега.“ (Лк. 12, 48)

Те речи не односе се само на патријарха. Оне се односе и на нас свештенике, на монахе, на верни народ, на свакога ко је примио дар свете православне вере.

Нико од нас није постављен изнад истине Божје. Нико није ослобођен одговорности да своје речи и дела мери Јеванђељем.

Зато, када говоримо о послушности и црквеном јединству, не можемо заобићи ни 15. канон Прво-другог сабора у Цариграду, нити 31. апостолски канон. Они нас опомињу да питањима вере, послушности и црквеног јединства приступамо са великом одговорношћу, а не са унапред изреченим осудама.

И овде се, драги оче Рафаило, сетимо још једне снажне апостолске опомене:

„Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1, 8)

Каква велика истина! Сам апостол Павле не поставља себе изнад Јеванђеља које проповеда. Како бисмо онда ми могли било које људско достојанство поставити изнад апостолске вере?

Али, браћо моја, исто тако морамо пазити да се наша ревност за истину не претвори у гордост, да наша брига за Цркву не постане повод за мржњу, а наша оправдана питања изговор за непослушност и раскол.

Јер раскол није лек за сваку рану. И самовољно оснивање паралелних црквених заједница не може се оправдати само незадовољством црквеним старешинама.

Свети Јован Златоусти снажно је опомињао на тежину нарушавања црквеног јединства. Али тај исти светоотачки дух учи нас и да се истина не сме жртвовати ради људског мира.

Истина без љубави може постати сурова, а љубав без истине може постати слепа. Христова љубав и Христова истина морају живети заједно.

Зато ме посебно забрињавају Ваше речи да се они који се не слажу са патријархом причешћују на суд и осуду.

Оче Рафаило, Свето причешће је највећа светиња, а апостол Павле нас заиста опомиње да му не приступамо недостојно (1. Кор. 11, 27–29). Али ко од нас може без испитивања нечијег духовног стања и без одговарајућег црквеног расуђивања прогласити да се неко причешћује на осуду само зато што критикује патријархове поступке?

Зар није боље да таквога човека позовемо на разговор, да га саслушамо, поучимо и, ако греши, братски исправимо?

Јер Господ није дошао да погуби човека, него да га спасе.

И зато, драги брате, ја Вам не пишем ове речи да бих Вас победио у расправи, нити да бих било кога понизио. Пишем их са жељом да се сви заједно подсетимо шта је Црква и коме она припада.

Црква није ничија приватна својина. Ни патријархова, ни епископска, ни свештеничка, ни народна. Црква је Христова. Ми смо у њој само повереници, чувари примљеног дара и путници ка вечном животу.

Патријарх је позван да чува веру. Епископ да је проповеда и својим животом сведочи. Свештеник да служи Богу и приводи душе Христу. А верни народ да у тој истој вери живи, да се моли, каје, прашта и чува оно што су нам свети оци предали.

Сви имамо различите службе, али једну заједничку одговорност: да не изгубимо Христа.

Зато, ако народ у нечему греши, покажимо му његову грешку са љубављу и јасним јеванђелским и канонским разлозима. Ако патријарх у нечему погреши, немојмо његову грешку оправдавати само због високог достојанства које носи. А ако је неправедно оптужен, онда га бранимо истином, а не осудама оних који постављају питања.

Јер није свака критика патријарха раскол, као што ни свака одбрана патријарха није самим тим одбрана Православља.

И није нам циљ да патријарха осудимо, него да сви, заједно са њим, останемо верни Господу нашем Исусу Христу.

Нека нико од нас не заборави: једнога дана нећемо стајати пред судом људских положаја и достојанстава, него пред лицем живога Бога. Тамо ће се испитивати не само шта смо говорили него и са каквим смо срцем говорили, да ли смо истину љубили и да ли смо брата свога сачували од мржње и осуде.

Зато, оче Рафаило, примите ове моје речи као братско размишљање, а не као пресуду. Ако сам у нечему погрешио, нека ме Господ исправи. Ако сте Ви у нечему претерали, нека и Вама Господ подари светлост духовног расуђивања. А ако смо обојица у нечему слаби, нека нас милост Божја укрепи.

Не желим да наше речи буду камење којим ћемо једни друге рањавати, него чиста вода која ће опрати прашину неразумевања са наших душа.

Не желим да овај одговор буде ни Вама ни мени, нити било коме од оних  који га буду читали, на суд и осуду, него, ако Бог благослови, на духовно отрежњење, братско измирење и спасење.

Јер није највећа победа у Цркви победити брата у расправи, него заједно са братом победити грех, сачувати веру и стићи у Царство небеско.

И зато завршавам молитвом.

Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, Ти који си Пут, Истина и Живот, погледај милостиво на све нас, слабе и грешне слуге Твоје.

Просветли нашега патријарха, све архијереје, свештенике, монахе и сав верни народ. Дај нам мудрости да истину препознамо, храбрости да је чувамо, смирења да своје грешке признамо и љубави да једни другима опростимо.

Сачувај нас од јереси и раскола, од гордости и осуђивања, од лажне ревности и хладне равнодушности. Не допусти да се због наших људских слабости удаљимо од Тебе и од Твоје једине Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Нека наше речи не буду отров за братску душу, него мелем за рањено срце. Нека наша ревност не буде огањ који спаљује брата, него светлост која му осветљава пут ка Теби.

И када се заврши наше кратко земаљско путовање, удостој нас да сви, од првога до последњега, од патријарха до најсиромашнијег верника, станемо пред Тебе не као непријатељи и противници, него као покајана деца једнога Оца небескога.

Јер Теби припада слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Последњи од најгрешнијих

Протојереј-ставрофор Радиша Нинковић

Ктитор цркве Светог Прокопија

у месту China Township, Мичиген, САД