У последње време јавио нам се велики број наших читалаца са молбом да дамо свој осврт на промену четврте црквене заповести у патријаршијском календару за 2027. годину, што је изазвало велику смутњу и саблазан међу верницима. Следи наша богословско-канонска анализа наведене измене.

Историјско-катихетска, канонско-литургијска и богословска анализа

Напомена о методи: текст разликује (1) догматске и канонске норме, (2) каснију катихетску систематизацију црквених заповести и (3) конкретну дисциплинску праксу припреме и приступања Светом Причешћу.

Сажетак

У календару Београдске патријаршије за 2027. годину четврта црквена заповест објављена је у измењеном облику: „Исповедати грехе своје и причешћивати се“, док је у досадашњој редакцији стајало: „Исповедати грехе своје и причешћивати се у споменуте велике постове“. Промена је документована у јавности 4. новембра 2026. године, а нови текст је наведен као текст календара СА Синода СПЦ за 2027. годину. [1]

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ

Историјски, број црквених заповести није непроменљива догматска категорија. Девет заповести јавља се у православној катихетској традицији у вези са Православним исповедањем Петра Могиле; међу Србима се деветочлани систем појављује у више катихизиса XVIII века, а Јован Рајић је 1774. саставио сопствени распоред и текст који је исте године усвојио Карловачки синод. [2]

Међутим, из чињенице да је катихетска систематизација историјски варирала не следи да је и садржај црквене дисциплине произвољан. Напротив, Номоканон при Великом Требнику, у делу који се традиционално означава бројем 228, садржи конкретно правило да парохијани треба да се припремају за Причешће, ако је могуће на празнике, а свакако у четири годишња поста; за Причешће ван тих постова предвиђа се посебна припрема постом и молитвом, уз изузетак нужде. [3][4]

ПРОМЕНА ЧЕТВРТЕ ЦРКВЕНЕ ЗАПОВЕСТИ - АФИРМАЦИЈА НОВОТАРСКЕ ПРИЧАСНЕ ПРАКСЕ

Патријарх српски Павле, у свом тексту „О честом причешћивању верних“, не одбацује често Причешће, али истовремено изричито наводи четири годишња поста као крајњу границу редовног приступања и преноси традиционално правило о посебној припреми за Причешће ван постова. [5]

Због тога је правно-богословски најпрецизније питање поводом редакције за 2027. годину следеће: да ли је измењен само катихетски израз или је, посредно, промењено и службено схватање црквене дисциплине припреме за Причешће?

Само изостављање одреднице „у споменуте велике постове“ доказује промену канонске дисциплине и користи као основ за напуштање традиционалне припреме, због чега је реч о материјално значајнијој промени која захтева јасан црквени ауторитет и образложење.

I. Шта су црквене заповести? Њихово утемељење у Светом Предању

Под називом „црквене заповести“ у православној катихетској традицији подразумева се систематизован списак основних дужности хришћанина у животу Цркве. Он није истоветан са Декалогом и није самосталан канонски зборник. Његова сврха је педагошка: да се вернику кратко и прегледно изложе обавезе које су иначе разуђене по Светом Писму, канонима, богослужбеним књигама, типицима, катихизисима и локалној црквеној пракси.

Зато би тврдња да је „број заповести увек био исти“ историјски била неодржива. Али је исто тако неодржив закључак да, пошто број и распоред нису увек били исти, ниједна конкретна обавеза нема традиционални ауторитет. Историјски развој катихизиса показује пре процес систематизације већ постојећег црквеног предања него стварање обавеза из ничега.

II. Порекло девет црквених заповести и српска традиција

Историјско истраживање објављено у часопису „Црквене студије“ указује да се девет црквених заповести у систематизованом облику везује за Православно исповедање Петра Могиле: дело је написано 1638, а грчко издање објављено 1695, док је црквенословенско издање уследило 1696. Према истом истраживању, Могила је постојеће поуке из практичне црквене дисциплине кодификовао и организовао, а не створио саму дисциплину. [2]

Деветочлани систем се потом појављује код Срба у катихизисима Дионисија Новаковића (1744), Василија Крижановског (1747), Павла Ненадовића (1758) и Јована Рајића (1774). Посебно је важно да је Рајић 1774. саставио свој распоред и текст црквених заповести, а да је Карловачки синод исте године тај катихизис усвојио. Истраживање историје српских катихизиса наводи да се исти текст потом понављао у савременим издањима црквеног календара, уз каснију замену места седме и осме заповести. [2]

То значи да је српска редакција црквених заповести добила институционалну тежину у оквиру тадашњег црквеног поретка. Не треба је изједначавати са непроменљивим васељенским каноном, али је исто тако није коректно описати као произвољни приватни производ једног катихетичара, поготово не данашњих патријаршијских.

III. Да ли су црквене заповести „схоластичка западна иновација“, како тврде новотарски квази „теолози“?

Историјски доказ да то није тачно је управо у томе што научна литература описује Могилин поступак као кодификовање раније постојећих поука из практичне дисциплине. [2] Другим речима: могуће је критиковати метод систематизације, језик или школски облик катихизиса, али је потребно посебно доказати да је свака појединачна норма коју катихизис садржи заиста западни увоз.

Постоје савремени новотарски текстови у којима се Рајићев катихизис и девет формалних црквених заповести оштро критикују као схоластички и непредањски. [6] Та критика може бити предмет озбиљне богословске расправе, али сама по себи не доказује да су правила о посту, исповести и припреми за Причешће западна творевина.

IV. Шта је у четвртој заповести заиста старо?

Кључно је разликовати формулу „четврта заповест“ од њеног садржаја. Обавеза да хришћанин приступа Светим Тајнама са покајањем, чистом савешћу и припремом постом, молитвом и милостињом није настала у XVIII веку.

Апостолско предање истиче озбиљност учешћа у Евхаристији. Апостолски канон 9 говори о вернима који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу; канон то третира као нарушавање црквеног поретка. [7] Овај канон је важан доказ да је у раној Цркви постојала снажна веза између присуства Евхаристији и учешћа у њој.

Исто тако, Апостолски канон 8 говори о клирику који, без оправданог разлога, не приступи Причешћу када се врши принос. [8] Ови канони показују да је у древној Цркви постојала снажна евхаристијска свест; али они не прописују једноставно правило да се сваки верник мора причестити на свакој Литургији, нити одређују да је свака врста припреме непотребна.

Древна Црква истовремено сведочи и о озбиљности припреме и о строгом разликовању достојног приступа Светињи.

V. Номоканон при Великом Требнику и правило о четири поста

Најважнији непосредни извор за српску традицију у овом питању јесте правило које се у Номоканону при Великом Требнику означава бројем 228. Оно наређује парохијским свештеницима да поучавају и мушкарце и жене да се за Свете Тајне припремају, ако је могуће на велике празнике, а свакако у четири годишња поста. За приступање ван четири поста прописује се додатна припрема: седам дана поста на води и молитве, а у нужди три или један дан, уз припрему за обавезну исповест. [3][4]

Ово правило је од изузетног значаја за расправу о четвртој заповести. Оно показује да је формула „у споменуте велике постове“ имала конкретан садржај у црквеној дисциплини. Није реч о произвољном календарском додатку који је неко накнадно измислио да би спречио вернике да се често причешћују.

Истовремено, овај извор не треба представљати као канон Васељенског сабора. Он припада каснијем корпусу црквено-правне и богослужбене праксе. Његов ауторитет је, дакле, историјски и црквено-дисциплински, а не истоветан ауторитету апостолских или васељенских канона.

VI. Свети Симеон Солунски: често Причешће и припрема

Свети Симеон Солунски представља драгоцену противтежу обе крајности. Патријарх Павле, позивајући се на њега, наводи да Свети Симеон подстиче хришћане да се, ако могу, причешћују чешће. [5]

Православна традиција познаје чешће причешћивање. Али из истог корпуса извора не следи да је припрема укинута. Напротив, традиционални извори предвиђају посебну припрему за Причешће ван постова и живот по хришћанским заповестима.

Проблем је, међутим, што се данашњи новокомпоновани и комодистички верници упоређују са Светим Симеоном Солунским, Светим Николом Кавасилом и древним подвижницима правоверја и правоживља, да би оправдали своје сваколитургијско причешћивање, иако је светогрдно чак и поменути, а камоли се поредити са древним Светитељима и хришћанима, који су - истински - живели свето.

Зато је богословски прецизније говорити о две паралелне истине: (а) хришћанин је позван да се не удаљава од Светог Причешћа; (б) Светом Причешћу се не приступа без самоиспитивања, покајања и одговарајуће припреме. Укидање прве истине води занемаривању Евхаристије; укидање друге води банализовању Светиње.

VII. Патријарх Павле као посебно важан сведок за СПЦ

За савремену српску расправу нарочито је значајно сведочанство патријарха Павла. У тексту „О честом причешћивању верних“, објављеном првобитно у Гласнику СПЦ 1978, он наводи православно исповедање вере и Номоканон при Великом Требнику, који постављају четири годишња поста као крајњу границу редовног приступања. [5]

Патријарх Павле даље преноси правило да онај ко жели да се причести ван постова треба да се припрема целу седмицу постом и трезвеношћу, а у нужди три или један дан. [5] Дакле, чак и код најзначајнијег српског поборника разумног честог Причешћа, често Причешће није изједначено са одсуством припреме.

Ово је од пресудне важности за садашњу расправу. Ако се нова формулација четврте заповести тумачи као дозвола за редовно причешћивање без исповести и без било какве припреме, такво тумачење не може се позвати на патријарха Павла без озбиљног извртања његовог текста.

VIII. Шта значи промена текста у календару за 2027?

Према јавно објављеној информацији од 4. новембра 2026, у календару СПЦ за 2027. четврта заповест је наведена као: „Исповедати грехе своје и причешћивати се“, без досадашњег додатка „у споменуте велике постове“. [1]

Управо зато што је стара формулација имала јасан дисциплински садржај и вековну употребу, промена захтева богословско објашњење. Ако се жели рећи да се ништа суштински није променило, најбоље би било да надлежна црквена власт то изричито каже. У супротном, верник може разумно закључити да је уклањањем временске одреднице промењено и нормативно значење заповести.

IX. Ко има право да мења црквене заповести?

Ако се под „мењањем црквене заповести“ подразумева промена катихетског текста, то није истоветно промени канона. Црквена власт може уређивати катихетске формулације, као што је кроз историју мењала број, редослед и језик заповести.

Међутим, пошто промена формулације производи обавезујућу промену црквене дисциплине — у скаду са новотарском причасном праксом — онда је потребан одговарајући црквени ауторитет и јасна одлука. Појединачни свештеник или теолог не може својим личним мишљењем променити општу дисциплину Помесне Цркве.

За СПЦ је највиша унутрашња црквена власт Свети Архијерејски Сабор, у оквиру Устава СПЦ и њених важећих прописа. Свети Архијерејски Синод има своју извршну и управну надлежност у оквиру тог поретка. Зато је за оцену промене из календара од пресудног значаја утврдити: ко је формално одобрио нову редакцију, да ли постоји одлука Сабора и да ли је уз календар објављено богословско образложење.

Свакако, из промењене заповести у календару не може се  закључити који је тачно орган донео одлуку и на основу којег акта. За коначан канонско-правни суд потребно је видети оригиналну одлуку или званично образложење.

X. Нова формулација је тенденциозна, има циљ да представи да је пуно учешће у Цркви по дефиницији идентично Причешћу на свакој Литургији, а да традиционална припрема и везаност причешћивања за четири годишња поста није исправна, због чега је овде реч о конкретној промени евхаристијске дисциплине. Таква тврдња је сасвим основана, с обзиром да нема никавих докумената: званичне одлуке, литургијских упутстава, катихетских приручника или изјаве надлежне црквене власти. Овако како је урађено, урађено је „на кварно“. И, опет, сви епископи ћуте!!!

XI. Светосавска перспектива

А за новотарске „теологе“, који наше црквене заповести приписују „схоластици“ и „западним катихизисима“, поставља се питање - какву су дисциплину поста, покајања, исповести и Причешћа преносили светосавски типици, Номоканон и каснији српски црквено-правни зборници?! Да ли је, дакле, досадашња четврта црквена заповест укорењена у њима или у схоластици?“

Посебно је значајно што се правило о четири годишња поста као редовном оквиру припреме појављује у Номоканону који је у српској традицији повезан са светосавском правном традицијом.

Светосавски принцип није у томе да се механички очува број или једна реченица из XVIII века, него да се литургијски и светотајински живот уређује у складу са преданим поретком Цркве, а не према приватној квази богословској моди.

XII. Канонски аргумент: древни канони и њихове границе

Апостолски канони 8 и 9 показују да је древна Црква озбиљно очекивала евхаристијско учешће. [7][8] Али они не прописују универзалну формулу „свако причешће на свакој Литургији без посебне припреме“.

С друге стране, Номоканонско правило о четири поста јасно показује да је у каснијој православној дисциплини постојао устаљен годишњи ритам припреме и Причешћа. [3][4]

Ова два сведочанства нису нужно супротстављена. Могу се разумети као два пола православне евхаристијске дисциплине: Црква не жели да верник буде трајно удаљен од Свете Чаше, али истовремено не дозвољава да се Светиња претвори у нешто обично и рутинско.

Стога је питање „колико често?“ увек повезано са питањем „како се припрема?“ и „у каквом духовном и црквеном стању приступа?“

XIII. Најјачи аргумент у расправи о календару за 2027.

Најјачи аргумент је следећи: стара формулација представљала је вековима утврђен катихетски сажетак одређене дисциплине; та дисциплина има своје изворе у Номоканону, Извјестију учитељном и српској катихетској традицији; патријарх Павле ју је још у XX веку изричито наводио као важећу традицију; зато њено уклањање из званичног календара није теолошки безначајно и заслужује службено објашњење.

XIV. Закључак

1. Нумерисани списак црквених заповести није непроменљиви канонски текст. Његов број и распоред су кроз историју варирали.

2. Из тога не следи да су правила која су у њему изложена произвољна или да су западног порекла. Историјска истраживања показују да су каснији катихизиси често систематизовали раније постојећу црквену дисциплину. [2]

3. У српској традицији посебну тежину има Рајићев катихизис из 1774, који је Карловачки синод исте године усвојио; његов текст црквених заповести потом је ушао у календарску традицију. [2]

4. Правило о четири годишња поста као редовном оквиру припреме за Причешће није произвољни изум српских катихетичара. Налазимо га у Номоканону при Великом Требнику и у Извјестију учитељном. [3][4]

5. Патријарх Павле је спојио древну тежњу ка честом Причешћу са захтевом за озбиљном припремом. Он не заступа ни ретко Причешће као идеал, ни причешћивање без припреме. [5]

6. Промена четврте заповести у календару за 2027. годину, сама по себи, има довољну тежину да захтева јасно објашњење надлежне црквене власти.

7. Пошто је циљ промене четврте заповести да се укине потреба за постом, исповешћу и другим облицима припреме за Причешће ван постова, онда је потребно показати конкретну саборску или другу надлежну одлуку која је такву промену увела.

8. Зато је најодговорнији став: да БГ Патријаршија покаже извор, одлуку и образложење за промену Четврте заповести.

РЕЗИМЕ

Промена четврте црквене заповести у календару Српске Православне Цркве за 2027. годину отвара шири проблем односа између катихетске систематизације, црквене дисциплине и савремене праксе Светог Причешћа. Историјска анализа показује да нумерисани списак црквених заповести није апостолски или васељенско-канонски фиксни текст; његов број и распоред су варирали. Међутим, то не значи да су правила која су у њему садржана произвољна. Српска традиција је током XVIII века усвојила систематизовани облик који је 1774. саставио Јован Рајић и који је исте године прихватио Карловачки синод. [2]

Четврта заповест у старој редакцији била је повезана са ширим дисциплинским корпусом који је за редовну припрему за Причешће истицао четири годишња поста, док је за Причешће ван постова предвиђао посебну припрему. То сведоче Номоканон при Великом Требнику и Извјестије учитељно, а исту традицију у XX веку изричито преноси патријарх Павле. [3][5]

Извори и литература

1. „У календару СПЦ промењена четврта Црквена заповест: Избачен део о причешћивању ‘у споменуте велике постове’“, Србин.инфо, 4. 11. 2026. (извор за актуелну редакцију за 2027. годину).

2. Д. Руварац / историјско истраживање о пореклу и развоју девет црквених заповести, „Црквене студије“, 7/2010, стр. 153–176. Посебно део који прати Могилино Исповедање, српске катихизисе XVIII века и Рајићев катихизис из 1774.

3. Номоканон при Великом Требнику, правило означено бројем 228: поука о припреми за Свето Причешће у четири годишња поста и посебној припреми ван постова.

4. Извјестије учитељно, традиционална поука парохијским свештеницима о припреми верних за Причешће.

5. Павле, патријарх српски, „О честом причешћивању верних“, Гласник СПЦ, фебруар 1978; прештампано у: Питања наше вере, I, Београд 1998, 377–387.

6. Богословска критика Рајићевог катихизиса и схоластичког модела катихетике: „Српска теологија данас 2017“, Богословски факултет СПЦ, Београд, 2017.

7. Апостолски канон 9 — о вернима који не остају на молитви и Светом Причешћу.

8. Апостолски канон 8 — о клирику који без оправданог разлога не приступи Причешћу при приносу.

9. Свети Симеон Солунски, одговори и богословски списи о посту, припреми и учесталости Причешћа.