|
Недавно смо имали прилику да се сретнемо и разговарамо са једним пустињаком са Свете Горе — веома образованим и начитаним човеком. Током нашег сусрета дотакли смо се неколико важних аспеката савременог живота у Православној Цркви, а старац је говорио о разним пустињацима — који су се у међувремену упокојили — а које је лично познавао.
Ипак, готово нико није знао за њих. Они су заиста били људи „којих свет није био достојан“, који су „лутали по пустињама и горама, по пештерама и по рупама земаљским“, како каже апостол Павле. За савременог човека — навикнутог на разна достигнућа науке и технологије, као и на удобан живот — монаштво, а нарочито живот у пустињаштву, делује потпуно несхватљиво и чудно. Данас би такви људи вероватно били проглашени лудима. Лишени свих животних погодности, проводећи дане у уским пећинама или сићушним, скученим келијама — приљубљеним уз стрме, готово вертикалне источне литице Свете Горе, попут ластовичјих гнезда — живели су у крајњем сиромаштву и потпуном одрицању од света. Готово никада нису напуштали Свету Гору, јер су за спољашњи свет умрли једном за свагда. Па ипак, монаштво није само завет безбрачности; оно је тајна живота у Богу — потпуна, свеобухватна жртва принесена Њему. Монаштво је Цркви подарило много тога, укључујући њен богослужбени поредак, као и многе свете јерархе и патријархе. „Данас“, нагласио је старац, „у наш црквени живот активно продире ’магијски‘ менталитет, док се губи аутентично, духовно-мистично поимање Цркве као Тела Христовог. Исто тако, изгубљено је и разумевање шта епископ заправо јесте.“ Њега често доживљавају само као административну фигуру — као службеника култа који поседује власт у строго световном смислу. Ипак, према богонадахнутим списима свештеномученика Дионисија Ареопагита и светог Максима Исповедника, епископска служба није ни посао нити једноставна услуга; она је, заправо, испољавање лика Христовог — одраз самих Христових својстава кроз живот и служење појединца. Током богослужења, улазак епископа у храм на почетку Свете литургије служи као симбол — „слика и представа првог доласка Сина Божијег, Христа Спаситеља нашег, у овај свет у телу”. Штавише, у свом чувеном делу *Мистагогија*, Свети Максим Исповедник пише: „Својим доласком, Он (Христос) је ослободио и искупио људску природу — која је била поробљена трулежношћу, потчињена смрти услед пада и држана под тиранском влашћу ђавола. Иако невин и безгрешан, Он је отплатио целокупан дуг у име човечанства, као да је Он сам био кривац, враћајући људски род благодати Царства и приносећи Себе као откупнину и искупљење за све нас.” Накнадни улазак архијереја у олтар и његово узлажење на епископски трон означавају „Христово вазнесење на небеса и Његов повратак на превечни престо”. Несумњиво, епископ — као и целокупна јерархија — има виталан значај за Цркву, јер је само постојање Цркве незамисливо без епископа. Како је то веома прикладно изразио Свештеномученик Игњатије Богоносац: „Где је епископ, тамо је и Црква.” „Међутим”, поново је нагласио пустињски старац, „епископска служба се не сме схватати у чисто световним оквирима; њен ауторитет је духовни ауторитет, чији је извор Христос — истинити Бог. Епископ није некакав директор који спроводи административну власт и поступа строго према својим потчињенима.” Исто тако, благослов — или чин осењивања крсним знаком када верник тражи благослов за неки подухват — није само спољашњи гест. Благослов је давање божанске благодати, деловање божанске енергије. Међутим, божанска благодат се не преноси механички или аутоматски. Епископ или свештеник мора да сагледа и доживи — на дубоко унутрашњем, интуитивном и мистичном нивоу — да је благослов који се у датој ситуацији даје у складу са вољом Божјом. Када припадници црквене јерархије не воде живот строгог подвижништва — већ своје време проводе у бескрајним састанцима и разговорима — они губе искуство живота у стању благодатног заједништва са Христом. Штавише, ако јерарх не моли или не негује праксу „умне молитве”, он — као и сваки други клирик — заправо постаје обичан световни службеник. Он се тада своди само на задовољавање верских потреба људи, уместо да испуњава пастирску службу која води појединце ка сједињењу са Христом — ка „теозису“ (обожењу). То је, заправо, оно што свештеномученик [Дионисије Ареопагит] одређује као сам циљ и смисао црквене јерархије. Дионисије Ареопагит пише: „Извор „теозиса“ — из којег они који се обожују црпе способност за такво обожење — установио је, у својој божанској доброти, јерархију ради спасења и „теозиса“ свих разумних и умних бића.” Примивши силу кроз служење божанских тајни, јерарх мора „и сам да прође кроз „теозис“ и, према могућностима свакога, да пренесе онима на нижим ступњевима свештени „теозис“ који је примио од Бога; он мора да усмерава оне који су слабији, да иде испред њих и да, колико год може, води друге.” У списима Григорија Богослова налазимо изврсно објашњење архипастирске службе у Цркви: она представља, управо, обнављање образа Божијег у човеку и вођење душе путем ка „теозису“ (обожењу). Свети Григорије Богослов пореди службу епископа са службом лекара. Међутим, будући да је исцељење душе далеко сложеније од исцељења тела, духовна медицина — која чини саму суштину јерархијске службе — захтевнија је од рада обичног лекара. „Дакле”, пише Свештеномученик Дионисије Ареопагит, „као што смо већ навели, циљ јерархије којој припадамо јесте следећи: наше уподобљавање Богу — у оној мери у којој је то могуће — и наше сједињење са Њим. До тога долазимо, како нас уче божанска Откривења, искључиво кроз љубав према највишим заповестима и кроз свештене обреде.” Губитак разумевања о важности вођења аскетског живота на крају доводи до постепеног разарања православне свести и начина размишљања међу савременим епископатом. Стога не чуди што се савремена јерархија, у својим поступцима и мислима, не руководи „божански преданим Откривењима” — како то каже Свештеномученик Дионисије Ареопагит — већ сопственим судовима, као и лажним и погрешним идеологемама, представама и мишљењима, насталим током екуменских теолошких дијалога. „Запамтите”, каже један пустињски подвижник, „да је Црква Христова — Тело Христово; она није ’јерархија’. Штавише, ми верујемо у Цркву Светих Отаца, а не у Цркву светих јерараха. Ми се молимо: ’Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас’ — а не ’молитвама јерараха’.” Свети Оци нису само јерарси Цркве; Напротив, то су они који су се обожили – они који су достигли светост и најприсније сједињење са Христом. Монаси и пустињаци, нарочито, представљају пример тога. Подсетимо се да је велики „Томос“ из 1340. године – Атонски „Томос“ – саставио велики Отац Цркве, Свети Григорије Палама, у време када је као пустињак живео на Светој Гори, пре него што је постао епископ. Штавише, они који су потписали овај „Томос“ нису били само представници двадесет светогорских манастира – попут данашњих „антипросопоија“ (представника) или игумана – већ су то били подвижници и духовни трудбеници највишег ауторитета. Јерес Варлаама и Акиндина – која је осуђена на саборима у 14. веку, а коју је, узгред буди речено, подржавао нико други до васељенски патријарх Јован Калекас – данас се шири путем рационализма, као и путем рационалистичког и квазимагијског приступа јерархијском служењу. Такав приступ теологији, црквеном служењу, па чак и самом методу богословствовања, погубан је за Цркву. Свако црквено служење своди се на неку врсту механичког рада, који, по правилу, није у складу са вољом Божијом. Свети Григорије Богослов примећује да епископ треба да води своје стадо „помоћу сопствене врлине, усмеравајући људе ка поретку – не обуздавајући их силом, већ их водећи ка поретку путем убеђивања”. Другим речима, свака делатност која се спроводи мимо божанске воље не може донети оно животворно и жељено просветљење и освећење од Бога. У наше време појавио се тренд који се активно шири: потчињавање монаштва и манастира власти епископа. И то је последица секуларизованог приступа црквеном животу. Према Свештеномученику Дионисију Ареопагиту, монаштво је највиши духовни чин у Цркви: „Од свих устаљених чинова, свештени чин монаха је највиши, јер он достиже највећу чистоту.” Међутим, овај духовни чин не треба мешати са јерархијским поретком; он, заправо, припада тријади чинова који постоје у оквиру свештеничког поретка. Увођење круте административне структуре у управљање манастирима и у живот монаха представља моћно оружје за уништење монаштва. Па ипак, како је истицао пустињски подвижник, без монаштва Црква престаје да буде Црква — она губи своју благодатну „со”. Почетне тежње ка потчињавању монаштва епископској власти могу се уочити још у време Светог Фотија. Епископат се прибојавао монаха, који су — делујући као претходница Цркве — устајали у њену одбрану, разобличавајући јеретичке патријархе и штитећи Цркву. „Величанствен пример за Цркву”, напомиње пустињски подвижник, „у одбрани Православља током времена Светог Никифора, јесте пример Светог Теодора Студита.” Неустрашива одбрана вере од јереси и новотарија представља израз дубоке љубави према Богу и Његовој Светој Цркви. Одмах нам пада на памет да је Свети Григорије Палама, у својим богодухновеним списима, наглашавао да је Црква „ново стварање” — „заједница обожења”. Из ових дефиниција, као и из учења највећих Отаца древне Цркве, произилази да припадност Цркви није ствар пуног крштења, нити поседовања неког јерархијског чина или положаја; то је, заправо, питање учествовања у Божанској благодати. До таквог учествовања долази се великим трудом и самоодрицањем. Управо зато је целокупна структура Православне Цркве по својој природи подвижничка, јер она одражава и изражава божански установљен пут ка обожењу — процесу постајања сличним Богу. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!

|