|
Неколико година после револуције, познати социолог и културни филозоф Питирим Сорокин спровео је социолошко истраживање у Петрограду и био је ужаснут – добијени подаци су јасно сведочили, да у јавном животу може произаћи невиђена катастрофа. Шта је толико узнемирило социолога? Он је открио, да је нагло порастао број развода – чак 96 од 10.000 бракова. А какав би шок доживео млади филозоф културе, кад би сазнао да данас (а то је само према званичним подацима) од 10.000 бракова 5.000 се завршава разводом?
У наше дане породице се распадају феноменалном брзином и у огромном броју, а предбрачни саживот је постао норма. Али породица је прва ћелија друштва. Ако се ова ћелија разруши, онда страда и цело друштво. Да поставимо овакво питање: „Може ли друштво бити стабилно ако се појави демографски проблем?“ Или, говорећи простије, „Може ли друштво опстати ако њему недостају они, који га чине – људи?“ Очигледно да не може – оно ће неизбежно почети да се руши, јер ће му недостајати они, од којих се оно изграђује и од којих се обнавља. Према званичним подацима, преко милион жена чини абортусе у нашој земљи сваке године, а према оценама стручњака, који такође рачунају и број неурачунатих абортуса (већина контрацептивних средстава су исто абортивна средства), њихов број се креће од 2,5 до 4 милиона годишње. Осим тога, 6,5 милиона жена у Русији је постало неплодно после абортуса. То је прави рат, у коме ми губимо више људи, него што смо изгубили у Великом отаџбинском рату. Разводи су истовремено и последица и узрок моралне деградације и блудне распуштености. Повећање броја абортуса при таквој распуштености и моралној неодговорности у друштву је неизбежно. Она деца, која успеју да преживе у овом рату са њима на уништење, носе се у утроби, која је претходно агресивно убијала децу. Зачето дете, имајући памћење ових догађаја, почиње активно да се бори за живот и оно мајку доживљава као потенцијалног убицу, који угрожава његов слабо заштићени живот. Овде се заснивају будући сукоби детета са мајком. У таквој утроби не може се зачети здраво потомство у физичком смислу, а у исцрпљујућој психолошкој борби за живот дете губи и психичко здравље. Таква деца не могу бити активни и пуноправни чланови друштва. Тако да распад породица сведочи и о сталном распаду друштва. Који је главни разлог деградације друштва, који ми данас посматрамо? Свети Оци, на пример, преподобни Максим Исповедник и преподобни Јован Дамаскин, учили су да наше материјално битије зависи од идеалног битија – од идеја (од мишљења). Они су идеје називали – логоси. Стога и наш културни живот управо зависи од идеја (од мишљења), које леже у основи нашег погледа на свет. Данас је новац постао центар пажње како појединца тако и друштва у целини. Подигавши власт новца као културно-образовну идеју друштва нижег реда, друштво је себе осудило на духовну и моралну деградацију. Погледајте, на пример, шта се догодило са једном од главних вредности, на којој се изграђује хришћанска култура – са појмом љубави. Садашњи израз „вођење љубави“ најбоље сведочи, какав смисао ми сада придајемо овом схватању. То већ није редукција схватања, него замена његовог узвишеног смисла ниским, вулгарним. У хришћанству појам љубави означава способност да се жртвује за другог све, па чак и сопствени живот. У савременој култури ова реч је прожета смислом наслађивања другим, искоришћавања другог ради својих себичних циљева. Љубављу сада називају грабљиви егоизам, који храни незаситу гордост, док је правој љубави својствено смирење. Права љубав настаје само кроз превазилажење егоизма (себичности). Себични човек није способан да жртвује живот ради других. Физичка привлачност једног према другом (тј. мушкарца према жени и обратно) настаје лако, јер произилази из природе човека, а духовна љубав рађа се као дар од Бога, у мукама и патња у побеђивању себе. Заједно са појмом љубави, девалвирао је и појам целомудрија. Видите, ова реч је практично ишчезла из употребе, постало је некако неприлично напомињати о целомудрију у нашем развраћеном друштву. Понекад чак и сами хришћани губе пуноћу смисла. Управо се то догодило са речју „целомудрије (чедност)“. Данас се његов смисао углавном своди на плотску чистоту. Али сама реч сведочи о томе, где се налази чистота, где се зачиње истинско целомудрије. Целина мудрости у схватању живота, човековог места у животу – то је темељ чистоте мисли, а значи, у коначном исходу, и чистоте плоти, јер свака мисао, свака помисао – то је потенцијално дејство, потенцијални поступак. Ако су нечисте мисли, онда ће нечисти и неправедни бити и наши поступци. Преподобни Макарије Велики поводом тога говори: „Ваља чувати душу и свакако пазити, да се она не споји са прљавим и злим мислима. Као што тело, кад се спаја са другим телом, заражава се нечистоћом, тако се квари и душа кад се спаја са прљавим и злим помислима, и саглашава се са њима уједно... Знај, да у тајни душе бива кварење и блуђење по дејству непотребних помисли.“ Човек, који целосно прихвата живот, који правилно разуме његово уређење од Бога и који зна своје назначење у овом свету, усмерава своју вољу ка остваривању онога, што се њему открива у том истинском, целосном погледу. Изгубивши целосно схватање о животу, примивши зло за добро, човек губи и чистоту помисли и чистоту плоти. Није без разлога што речи „блуд“ и „заблуда“ у руском (и српском, прим. прев.) језику имају исти корен. Ми смо заборавили, да је један од превода грчке речи „Ортодоксија“, које се обично преводи као „православље“, јесте правомислије (правомишљење). Целомудрије се у Библији назива благоразумност, али шта је благоразумност, ако не добро (правилно) мишљење? Правилни осећаји и осећања формирају се само правилном мишљу, јер неправилна мисао искривљује и трује све у души, па и осећаје и осећања. Иначе ми лаж називамо лукавством, нечим искривљеним, што одвраћа од путева истине Божије; лаж она је заблуда – лаж она је блуд духовни. Телесни блуд је увек повезан са лажју: он почиње од ње и постојано је праћен њоме. У присуству овог отрова у души, морални избор између добра и зла је немогућ, јер лажју се мешају разлике међу њима. И ако је толико важно за наше спасење – бити причасници истине, онда зашто смо ми толико равнодушни према присуству лажи у нашој свести и општењу? Одговор на ово питање може се наћи, пре свега, у усмеравању наше воље – ми не настојимо да изагнамо лаж из свог живота, и пре свега, из унутрашњег живота. Лаж је за нас извор удобности, јер да би стајали на стражи својих мисли, треба стајати на посту – и дању и ноћу у караули (у сталном бдењу). Читајући аскетска дела Отаца и поучне беседе о неопходности уздржања и плотске чистоте у духовном развоју човека, многи мирјани с правом питају: „А како ми да будемо такви, кад смо стално изложени у свету искушењима плоти?“ Одговор просто логички следи из правилног разумевања целомудрија и чистоте. Налазећи целосни, мудри поглед на свет, ми већ штитимо себе од огромног броја искушења. Сваки човек, кад ступи у зрело доба, може постати стражар својих мисли. Јер грех почиње од лукаве мисли, и није узалуд што у главној хришћанској молитви, коју нам је дао Сам Исус Христос, ми просимо да нас избави од лукавога. Збирка „Слобода љубави или идол блуда“, Даниловски Благовестник 2011. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!

|