header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Јереј Бобан Миленковић: Реч о Деспоту
Јереј Бобан Миленковић: Реч о Деспоту Штампај Е-пошта
субота, 10 јул 2010

Јереј Бобан Миленковић

Реч о Деспоту

(Проповед одржана на прослави Дани Светог Деспота Стефана у Манастиру Наупаре код Крушевца)

Пре него ма шта кажем о Светом Деспоту Стефану Високом,  о самом појму светости, зашто су свети свети и одкуда светитељи у Цркви, забалгодарио бих  Богу и Оцу Господа нашег Исуса Христа, Који нас је овде сабрао Духом својим Светим у Живо Тело Богочовека Христа. Сабрао нас да се пред живом иконом Христовом, нашим Владиком, сетимо и опоменемо да смо овде на земљи призвани и позвани на нешто посебно. На нешто нашта нису позвани ни свети анђели, нити било ко у свим видљивим и невидљивим световима које је Бог премудро створио. Да се подсетимо и да поразмислимо о томе зашто су људи у Цркви свети и зашто је Црква Света.

Обично се на оваквим местима и у оваквим тренуцима, када се говори о неком светитељу, зађе у две крајности. Једна од њих јесте да се говори о светитељу као о (само)историјској личности, тј. говори се само о томе шта је он говорио и радио у времену и простору у коме је живео. У том случају  светитељ остаје скраћен и заробљен у одређеном времену и простору недоступан за нас који живимо после њега. Испада да се можемо једино сећати њега, да стално обнављамо сећање на тај период када је светитељ живео немајући стварно живо општење са њим јер нас дели време и простор.

То је принцип комунистичког евоцирања успомена на њихове пале хероје који постоје у времену и простору, али су непокретни и стерилни као камени кипови једне окамењене идеологије. Светитељи нису хероји времена и простора иако живе у стварном времену и простору. Време и простор свете не спутава нити их онемогућава да имају живу  заједницу са нама, њиховим телесним и духовним потомцима. То је стварно могуће зато што они светост не добијају од времена и простора. Зато светитеље, живе и делатне, не треба тражити у прошлости већ у ономе што предстоји, а то је пуноћа Царстава Христова. Треба их тражити у будућности која се кроз њих оприсутњује у садашњости.

Друга крајност у коју се запада када се говори о светитељима јесте да се о  њима прича као о (само)моралним личностима или као о неким људима који чине чуда. По тој логици испада да је светитељстvо садржано у чињењу чуда и у некаквом високом моралу по себи. Ни један ни други приступ не одговара на прави начин на питање одкуда светитељи и светитељство у Цркви. Уколико кажемо да су светитељи свети зато што су само морални, грешимо, јер моралних и то високо моралних има и међу муслиманима или будистима. Тврдимо ли да су светитељи свети зато што су само чинили чуда за време живота, опет грешимо, па и у другим религијама има људи који чине чуда. Очигледно је да понуђена решења не одговарају на задати проблем одакле светитељи и светост Цркве.           

Па опет светитељи јесу и високо морални и јесу чудорворци и јесу нешто посебно, зашто? Зато што нам сам појам светости указује на Неког Ко је присутан у овом свету и својим силама и енергијама све испуњава и држи у постојању, али ни са чиме није обухваћен или поистоветљиво исказив. Другим речима светост у Цркви, тј. Црква својом светошћу указује на онога Који је Једини Свет, Једини Господ, тј. на Бога. Једино је Бог Свет и то је посведочено у Старом Завету где се Бог открива као Светац Израиљев и других богова осим Њега Јединога нема.

У Новом Завету оваплоћени Син Божији, Богочовек Христос, сведочи Духом Светим да је Бог Свет јер је Света Тројица - Бог Отац, Син и Дух Свети. Међутим Христос нам по вољи Бога Оца Духом Светим открива да и човек може бити по дару саучесник те светости. Другим речима, открива нам светост као крајњи циљ човековог живота, јер он (човек) јесте за живот са Богом и у Богу. Та пресвета тајна светости Цркве, Христос Богочовек, је стално присутна у Цркви и стално се, на сваком литургијском сабрању, иста догађа и сада када свештеник позива верне да приме дар који добијамо, тј. када возглашава  «Светиње светима».То је позив на примање дара који нам се даје у телу Христовом као једином месту где је пуноћа живота за човека могућа.

Све ван тог дара, који јесте сам Христос Богочовек, тј. Његово тело и Његова Крв, јесте смрт за човека, али не смрт као нестајање или престанак постојања, већ као трајно стање неостварења и непрепознавања од Бога Оца. Верни на тај позив Духом Светим одговарају да нема другог светог осим  Једнога Господа Исуса Христа у Слави Бога Оца.    

Светост потиче од Бога и отуда је за људе дар човеку, а дар увек подразумева двоје и претпоставља сусрет две личности, тј. Бога и човека. То је сусрет Творца који даје и човека као творевине који прима својим хтењем и својом жељом које су му дате да може превазићи датости створеног да својим начином живота по дару светост прихвати.

Човек својим пристанком као одговором на призив од Бога, тј. подвигом одговара и саоваплоћава се Христу који преко истог човека бива приступачнији, очигледнији за другог човека. Светост је, као и сви други дарови које поседујемо (а све је дар од Бога) дар за другог, не за појединца већ за целу заједницу верних, тј.Цркву. Кроз Цркву се даје и за Цркву се даје, али не Цркву као чиновничкозаконску институцију у којој влада непотизам и разноразне самољудске династије, већ Цркву као живу и непрекидну литургијско-подвижничку заједницу.

Другим речима, прихатајући светост као начин живљења човек прихвата да све извире из Богочовека Христа и све увире у Њега. На тај начин Христос подвиг чини подвигом на спасење. Уколико није тако и ако подвиг није осмишљен у причешћу онда је то хронично самоубиство, као што је самоубиство и механичко, неподвижничко, причешћивање. Само тако други људи ван Цркве могу да препознају Бога на прави начин у овом свету, јер постаје очигледно да се Бог Логос Син Очев Духом Светим оваплотио и постао један од нас.

Ово напред сам намерно рекао јер је једно такво живо искуство садржано у служби која је написана у славу и част Светог Деспота Стефана Високог. Свети Стефан није био висок по томе што је  телом достигао два метра или што је био најпаметнији у свом народу. Не, него је висок због тога јер га је Бог возљубио и он је Бога заволео. Ово нам указује на љубав према Богу и у њој и кроз њу и зарад ње  љубав према човеку као главну покретачку снагу целокупног живота (подвига) Светог Стефана. Свети је  обадрен «великом љубављу за све» којом цело своје отачаство узводи ка Христу. Христос му даје љубав, открива му се као Љубав и он то  исто кроз друге враћа Христу. Таква љубав јесте највећи подвиг, јер њен почетак и крај јесте Христос и она јесте Христос који са нама састрадава, истовремено нас прослављајући као своју сабраћу по благодати тиме што нас приводи Духом светим Богу и Оцу Који нас у Телу Сина – у Цркви – препознаје  и прима као своје. Таква љубав и подвиг су сведоци вере на којој је темељио живот Св. Стефана, а то је вера Отаца у Христа Распетог и Васкрвог, тј. вера Цркве у свим вековима и за све векове.

Хришћанска љубав о којој нам говори служба Св.Стефана није техника која се учи нити магијски чин  који изазива чудо нити је пак генетско наслеђе или сталешка привилегија. Љубав то није зато што и једно и друго и треће и четврто по себи негира слободног човека по лику Христовом. Љубав Христова није ни искреност ни поштење ни милосрђе само по себи иако све то обједињује собом и осмишљава без да сама буде истима ограничена. Остварење љубави као подвига значи успостављање новог ипостасног, слободног од палости природе, рођења у Христу Који Јесте  Живот. Тако се успоставља и потпуно нов саможртвени однос према ближњем по обрасцу Христовом. У таквом стању свако од ближњих се показује као онај ко има у себи клицу христоликости коју смо позвани да негујемо баш као што Христос негује нас.  Тај Живот на коме је утемељена светост у овом палом свету нам не долази из прошлости или садашњости или пак из будућности творевине по себи, већ Духом Светим из реалности Царства Христовог и то Царство јете сами Христос који је са нама сада и овде. Стварност Царства Небеског обасјава садашњост преображавајући је у своју икону која нам показује да је Христос ту са нама и у нама јер нам се Он сам даје у Светој Литургији.

Свети Деспот је то знао и руководио се тиме по обрасцу Христовом јер је све чинио да се испуни воља Бога Оца, коју нам је објавио Богочовек Христос, да свако ко поверује у Христа буде спашен и то је чинио силом Христовом, а не самовољом својом. Зато се у служби и каже да је отачаство Деспотово постало иконом Царства. Својим постојањем у Богу Свети Деспот је тако постао извор благодати Божије за све оне који су му приступали и који су му били поверени на старање. Пружао им је да осете слободу од мирских искушења и од највећег од свих искушења–смрти. У том погледу видимо Светог Стефана као директног настављача светосавско-косовског, тј. Крстоваскрсног, определења и усмерења код Срба.

Терет таквог поимања света  у његово време нимало није био лакши или мање трагичан од времена његовог оца Светог Цара Лазара. Доследан својим светим прецима остао је на том путу и са њима и са нама овде и сада као свети ратник кога Црква открива речима «Стефане воине прекрасни, Царстава Небеског наследниче» које је задобио јер је попут Соломона Мудрог био «Мудрошћу Божијом украшен» тј. Христом. Истовремено то је и сво богатство богопознања у овом свету и то је права ризница коју су му по вољи Господњој телесни родитељи оставили и у срцу засадили. Прослављање светих је ствар срца, као централног огледала личног опредељења и усмерења човека, у њему је једино могуће уколико је очишћено Духом светим за Христа. Такво срце види Христа и препознаје оне који су Христови. За Деспота Стефана је Закон Господњи записан на страницама срца његовог као трајно опредељење. То је пут искуства Таворске Светлости чије сведоке је премудри Деспот примио у своје отачаство и за њих устројио многе манастире. Све то му је омогућило да у горким искушењима остане Христов и да упркос свему задобије и те и такве натприродне дарове Духа Светога. Његов пут крстоваскрног страдања за Христа нипочему није био лакши од страдања Светог Цара Лазара оца његовог.

Свети деспот не само да је као врло млад морао да подели државничку одговорност са својом мајком Светом Царицом Милицом већ је морао са њом да сачува свој народ и од потурчења али и од покатоличења, што је нажалост и данас на известан начин актуелно. Другим речима – да га брани и од телесне и од духовне смрти. То је пропраћено и породичном трагедиом која није стала само на губитку оца, већ је прерасла и у сукоб са властољубивом браћом и сродницима. Стефан је својим подвигом полагао живот за сваког појединачно од оних који су се по вољи Божијој показали као деца Светих. У свему томе ваља скренути пажњу и на сестру његову Оливеру која је морала бити послана у харем султану као цена за какву такву слободу Србије. Оливера као и Мара кћер Ђурађа Бранковића не ретко прођу неприметно када се говори о косовском страдању и жртви јер оне јесу живе жртве за свој народ.

Другим речима све оно што се у богослужењу говори о томе како је и зашто је Свети Деспот Стефан свет потврђује нам истину да је човек свет једино ако верује Богу, угледајући се на Св. Оце задобијајући љубав према Богу и човеку. Светост дакле претпоставља један живи однос са Богом у коме Бог није само онај који даје већ и онај који прима. Однос у коме човек није само природа тј. творевина, него је позван и на нешто много више, да постане бог по благодати.

Каже се у служби посвећеној светом Деспоту да он слави Бога пред престолом огњезрачним Свете Тројице пред Којом ћемо сви показати своје право лице. Пред Богом нам не вреде ни старост ни младост, ни лепота ни ружноћа, ни богатство ни сиромаштво, него чисто срце у коме је Христос. Зато је и Стефан христоносним својим срцем постао извор радости свима онима који притичу његовом гробу јер се ту сурећу са Христом. Будући да Христос живи у срцу човековом (светитеља), и отуда прожима и тело и душу, човек се ослобађа времена и простора, али их не укида. То нам даје могућност да сада и овде, не сутра или за сто година, будемо сажитељи Царства. То саживљење са Царством (Христом) не спутава нас да у датим тренуцима реагујемо као реални људи у времену и простору дајући адекватне одговоре на искушења или невоље у животу. О томе нам сведочи и икос после шесте песме канона где се Свети Деспот назива «агарјанских пукова истребитељ» али и «самолитвеник светих отаца наших Саве и Симеона Мироточивог».

Ово је важно да имају на уму они који желе да се баве политиком сада и овде јер то показује да бављење политиком не мора бити увек грех и на погибао, већ може бити и на спасење уколико је у служби спасења и заштите народа од човекоубице ђавола и његових слугу. Уколико се пак политичари служе политиком за стицање личног богатства и утврђивање својих фотеља по сваку цену, онда су такви политичари не са Светим Деспотом него су са агарјанима и њиховим пуковима које је Свети Деспот силом Христовом побеђивао.

Драга браћо и сестре ја се надам да сам, ако ништа друго, а оно успео да укажем на нека питања на која ћемо морати сви скупа али и свако од нас појединачно да да одговор да би се сусрели са Богом, али и сами са собом и једни са другима. Само немојмо тај  сусрет да одгађамо за  тренутак када се душа одваја од тела, мислећи да је Христос са свима светима својим далеко, јер смо ми ти свети које Христос тражи сада и овде баш као што је својевремено тражио оне пре нас које нам сада као објављене свете даје као потпору и сапутнике ка себи.

Нека Господ свима нама подари да будемо, са Светим Стефаном и свима светима, у Царству Његовом и Њему нека је слава у све векове. АМИН.

Манастир Наупаре                                                                             

13.08. 2004.год.

Јереј Бобан Миленковић

наставник Богословије у Призрену

привремено у Нишу

Последњи пут ажурирано ( субота, 10 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.