header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Јереј Бобан Миленковић: Пакао
Јереј Бобан Миленковић: Пакао Штампај Е-пошта
среда, 09 јун 2010

Јереј Бобан Миленковић

П А К А О

 ПОКУШАЈ ДА СЕ ДОТАКНЕ ОНО СА ДРУГЕ СТРАНЕ

                Куд журиш Варварине1 из непрегледа својих степа? Шта је то што те опија у царству раскрвашених лобања натопљених телом? Зар хоћеш Тебе живог да сахране они покојни који својим језиком растапају челик Живота2 сакривеног у Твом мачу?! Где Ти је понос Ратника3 на стени који смело стоји пред својим Владиком и Царем4  кога они крију иза сунца и многоглагољивости. Сакрили су га у лажсветлости да би остaо без очију, Ти који си срцем гледао распукли мраз њиховог хтења.

Живео си на пупку света, зар да се спустиш на дно непостојања5 заваран сјајем магле коју они зову Камен мудрости6. Ти знаш за Камен Који одбацише наши зидари, Који јесте Живот7, а не за камен који се на твом језику зове трајућа пролазност. У рукама носиш Мач сакован од Истине8 са којим браниш оно што они немају, а Ти тиме живиш, Слободу. Куда журиш и шта је то што Те сили да идеш у њихов загрљај? Зар немаш снаге да се зауставиш на тој ивици и не силазиш у њихову пећину избегавши тако царство сенки? Научио си на друштво вука и сокола, а они ти нуде за сапутника пацова за чијим репом корачају кроз лавиринте својих назови мистерија. То је Пакао, погрешан покушај да се дотакне оно са друге стране, јер учити лекције из књига напорно је и  тешко, али тражити некако прелазну оцену за оно што је шире од књиге, то је много теже. Уствари то се не може описати на прави начин нашим  речима јер оне некако шкрипе у својој недостатности, а опет су, у твојим устима, преизобилне ако сиђеш у њихову дубину вођен искуством9.

Tада су неисцрпне, као да собом носе тајну срца људског. Свaка је за себе довољна и собом открива тајну у пуноћи доживљаја без губљења свега оног што није било у доживљају, а што она казује, а ти то имаш. Уколико човек нема дар за доживљај речи онда речи  чита плитко и личи на оне непосвећенике из древног Египта који нису знали да зид и са друге стране има половину тајне и то ону важнију.                       

Како речима човека изразити тај и такав ПАКАО!? Боље речено предукус пакла у коме осећаш сву пуноћу своје неоствaрености. Како да опишеш да ти се тело само од себе тресе и цима, да ти лева и десна страна главе наизменично цијучу од бола, бола који осећаш да иде артеријама и да их шири да би ти показао колико и највећа ускост вапи за ширином.

Попут пепела спаљеног човека који својим свесоженијем показује лакоћу хтења за неодређеном ширином. Чак и такав прах би хтео да нешто осмисли собом, да му да укус и привид свог живота.  Притом си потпуно свестан да те је тај део Тебе поробио, условио, претворио те у свог носиоца и жели да живи, да те сви виде иако те не виде таквог, да те виде баш таквог, као њега, тебе спутаног, претвореног у онога који бежи и повлачи се.

Будан си, а не можеш да устанеш. Тесно ти је у твојој сопственој кожи. Сам си, а други је ту поред тебе и у теби хоће да добије твоје место за постојање! Краде ти твоје ја, ипостазира се кроз тебе и у тебе, а опет ниси ти. Он је конкретан лик10 иако нема  лица, али му сва друга лица сметају јер се заогрнуо леношћу. И опет речи су слабе да ово доведу до краја, али ко је макар једном био на ивици знаће, а онај ко је њу некада прешао разумеће да је то предворје. Просто је невероватно колико лица има тај безлик!

Невероватно је логичан и острашћен на сваког другог само да ти не видиш да уствари он тебе хоће и жели. ''Пријатељ'' ти је само да би те кроз муке ослободио од живота. Мучи те  да би те уништио у потпуности,  то жели изнад свега али не може, показујући ти на тај начин да си и ти за њега пакао. Он је себе условио тобом и зато се крије и учи те да и ти себе условиш њиме јер те тера да будеш ''божански савршен'', “ безгрешан''. Ако то прихватиш онда ниси слободан јер ти смета свака ситница и све преправљаш према себи, а тада си уствари условио себе њиме. Јадни смо ти ми Човече, робујемо ситницама, себе и друге посматрамо кроз ситнице. Умиремо сваки пут када ма због чега на овој планети или  у васиони не можемо да заспимо јер нам смета живот другог човека. Уместо мира ми хоћемо  немир. Или то може још краће да се каже да такво битисање јесте круг у кругу, бескрај у бескрају. Чувар празног у празном и то само јесте и мора да јесте и не може да није иако и није да стварно јесте. Недефинисано уравнотежена удаљеност  од краја али и од почетка. Немогућност урушавања као и немогућност надградње је потпуно исто паклено-мучно.Шта је круг ако не празнина осмишљена бескрајем? Питање је само да ли бескрај собом празнину обескрајује или празнина бескрај чини испразним као што је питање и то да ли се ад налази у паклу или пакао у аду?!

Велике су тајне простор-времена и Сатана их вешто користи да се сакрије, да се утка у њих и да заогрнут њима све нас скупа притиска. Највећи парадокс у свему томе је то што ми желимо то, а не оно друго што је једино потребно -   Бога Христа.

Лепо нам је у тој опсени!

Подилази нас слатка језа кад сретнемо другог или другу јер одмах се отвори нека страст заоденута у врлину.  Највеће ропство прогласили смо за слободу и уживамо попут крмаче спремне за клање. Како је мрачно у нашем  '' царству слободе'' гуши нас сваки императив који је ''радостан, користан, уман, сврсисходан, логичано безгрешан, нелогичан, оправдан, неоправдан, неизбежан, случајан, драговољан или зловољан, опседнут и слободан, драг или пак омражен, произвољан'' и слично.

 Ми људи  јесмо, по вољи својој, ствари, слова на папиру, регистри радно способних или неспособних, а Ти се буниш против тога и говориш нам да нисмо и нисмо то што хоћемо да јесмо, убоги сиромаси којима на глави стоји слепа жеља као бреме.Тражиш од нас да једни другима не газимо по главама већ да их подижемо, па опет милији су нам ходници и врата и врата и врата. Желимо да останемо у оваквој кући и тебе њоме да саблазнимо, а ти опет тврдиш да то није наша кућа. Да твој  БОГ не станује у њој и да нема хиљаде лица као безлични легион паклених утвара које у нама   друге претворају у  оправдање  за то што смо њих у себи, а не себе у  твом Богу  изабрали.

Да ли је овакво расуђивање само још једна маска за лењост или нека   тврда лекција за тебе Варварине на  путу ка Оном Који је Једини Благ?

Не знам, али ти саветујем: не иди у пећине већ се попни на врхове који те кући зову! Споји својим кретањем ширину и висину, степу и планину. Нека дубина Твог погледа буде висина планине јер одкуда знаш када ће из њених недара шикунути усијана лава Новог Стварања11 које надилази трулеж и мудрост скривених у пећини.

Сновиђења спуштена у стварност пећинара протерују пројаве Господње. Засађена у срцима пећинара прорастају кроз стомак стварајући од њих уместо боголика стомаколик страшнији од најстрашније деформације. Заиста стомаколикост јесте нешто најстрашније!!! Од својих голих стомака учинили су, олтаре, најпријатнијеи призор за очи, ум, осећања. Где год би се окренуо Варварине, видео би раскрвављене у човекоубиству стомаке. Из њих се тек понекад чудом Господњим, које они називају зла коб и несрећа, процеди по која кап горчинске истине да је све то у стомаку недостојно чак и своје опне коју не може ни за трен да надживи.

Заиста Варварине, сновиђења света испред тебе који се прси савременошћу надимају човека у њему игром маски чинећи га слепим за оно што представља једину опасност за човека - Смрт. Они за њу стварају образине и одела да је не би видели у свој њеној наказности. Све је по форми ту врлински савршено али суштински празно јер код нас је:          

Смерност - самодовољност, преизобилност, лакоћа доказивања грешке гругог, опијеност саврешеношћу којој други смета.Праведност без милости, спремност на отвореност према свакој жељи коју примисмо као своју , допадност и лепота огледала која даје стварност.

Човекољубље - поклањање другог себи, давање које се зове узимање не по форми већ по суштини, изазивање Бога на двобој у човекољубљу. Храњење туђом невољом и порицање славе Господње због своје. Давање другима онога што им не треба, стрпљиво тражење и трпљење хвалоспева од других ради себе. Савршенство рачуна којим се пресуђује собом другима.

Молитва - врлина адвоката, сладост ситости главе у стомаку. Сликање ветром по магли, гашење воде ватром, истицање замисли над делом. Реч укорењена на песку, сок мртвог тела зарад мириса, украс на колевци спремној да роди смрт. Обећање и лудо радовање којим се кити памет којој се «па» претворило у «из» . Затупљивање грашка и шиљење овса.

Чистота - бљутавост самооправдања, врело суше којом се поје жедни. Испуњавање пуноће празнином, лажирање светости и иконизовање демона, царство WC шоље. Самодовољно обиловање у глупости, жеља да се има оно што се нема што други има и да се нема оно што други има у нама. Имати и немати су на погрешни местима која смо прогласили за права.

Док јури у том свету испред тебе попут месечара човек се креће ивицом крова, па макар он био и од мермера чистог (само)људског ума све више стремећи ка провалији. Сањајући о животу пада полако и неприметно у загрљај смрти као бедно створење којим управља стомак и новац,два камена темељца њиховог живљења. У таквом свету покраденост времена јесте највећа пљачка коју овај свет чини човеку кривећи му простор самостварења. Немогућност самоконтроле времена доводи до урушавања животног простора за сваког од нас. То је погрешно усмерење остварења, напредак ка почетку краја. Не надилажење почетка већ поништавање почетка и његовог промислитељског краја. Овде је све другачије погрешно постављено; крај је узет за почетак, а почетак за крај. Да будем јаснији: рођење је крај непостојања и није сигурни почетак живота.

 Ево како изгледа још један од мноштва злоупотребљених дела људског разума: телевизија, родилиште и сејалиште расула, пијавица простора  која небригу о времену представља као слободу. Време није новац јер и жеђ за њим представља пресуштаствљење истог уз неизбежно сабијање битијног простора ван човека на меру банкноте или чека. Време и простор јесу колевке живота и припрема за бескрај, али нису живот, као што и дете није колевка.

Ко каже да је време  новац, успех, несрећа, срећа и сл. у ствари време и простор окива својим пројаваним доживљајима у истим. Целог себе претвара у фотографију одричући се целине која остаје ван, а која је у њему по дару. На тај начин прижељкујемо крај историје као средине нашег остварења у овом свету.      Време и простор су неодвојиви али су и непоистоветљиво исказљиви јер увек можемо једно другим да искажемо. Време обухвата простор иако се садржи у њему, тј. испуњава га , јер ма какав простор да замислимо, он по свом битију траје, постоји у времену. Са друге пак стране, простор даје својим постојањем времену могућност да се оствари и да јесте, јер има границе одређења. Зато су они оквири које у Почетку створи Бог.Створено пре свега време-простор је и створено  као плацента за човека који собом, јер је икона Христова, може да овлада њима.

Време и простор су за многе људе благо,ненаметљиво, упадљиве појаве баш као и ваздух. Отуда су неизбежно и одређујуће за човека са једне стране, док са друге стране све чинимо да их променимо на себи прихватљив начин. Без жеље и да се ослободимо њих.         

Састављамо их али нас они растављају, уређујемо их, а они све руше јер их покреће страх од смрти. Смрт,најнеприроднија појава за човека, не створена од Бога али изабрана од човека кроз грех12, наметнула се као почетак и крај човека. На тај начин је поробила и време и простор. То није за човека! Време и простор имају почетак, али се не укидају, већ умире само један њихов погрешан начин испуњења који смо им ми наметнули својим окретањем ка оном што је само у времену и простору, а не ка Ономе Који је створио време и простор.

Разоткрити праву намену времена и простора значи имати слободу од бујице суноврата ка погрешном (пакленом) постојању од кога нас милујућа љубав Божија штити и улазак у Царство Христово у коме време не пролази, а простор не пропада.То је управо оно што нам се краде и одузима: слобода од смрти, слобода од погрешног остварења. И то траје и меље, не часећи часа. Ти си изронио из Горског бисера искапаног из росних суза стене, земље и дрвета. Суза које су те научиле свега истини да си ти слободан и од стене и од земље  и од дрвета. Ништа Тобом не господари осим слободе од њихвог темељца – пролазности.

Знаш и осећаш да Ти постојиш баш као што постоји и Слобода Која те је створила. Њој служиш зато што ти је дарована, а не зато што мораш. Дајући јој се, Ти примаш себе јер си Ти на тај начин садруг своме Творцу. Он не трпи окове културе и цивилизације, већ нам говори језиком изабране браће Рибара13.   За Њега мермер људских мисли не значи ништа, али срце жељно слободе поји у изобиљу Својом Крвљу хранећи га Својим Телом. Јесте Ти се храниш Телом Живота за разлику од нас који се појимо и хранимо производом својих стомака и бедара. Не силази к нама, сем ако не желиш да употребиш свој Мач у пуном замаху подарене ти благодати силе.

Не знам ти име али само још ово да ти кажем Варварине, кога ћу од сада звати Човеком: Неко ће помислити да сам опседнут смрћу и да сам смртопоклоник.

Прво је тачно, друго свакако не! Опседнут сам смрћу јер је то једна од највећих тајни са којом се свако од нас путника ка Једином Човеку Христу засигурно сусреће. Њој једино претходи тајна самог живота  коју свако од нас примећује, а који желимо да што дуже задржимо, не покушавајући да га одбранимо од смрти. У ствари прихватамо да је смрт једино решење живота. Неки су говорили да живот предпоставља неку претходећу смрт и обратно да смрт предпоставља предходећи живот. Вртели су се у зачараном кругу око питања шта је старије кокошка или јаје?!  Ако желиш да будем искрен, мене не ужасава смрт као видљива, тренутна појава, већ као стање и наш људски однос према њој. Она за нас јесте тренутак, а не стање и то је варка која доводи у другу још већу - да се смрт дешава увек другом и да не постоји моја, лична, смрт већ случајна смрт појединца невезана и небитна за мене.

Раздавјање душе од тела није крај човека, баш као што и сат не сведочи да људи господаре временом. Сатни механизам заробљен у простору своје кутије открива и сведочи тајну времена. Он, статичан у односу на друге предмете, покретан туђом вољом у себи, показује ужас постојања, а то је пролазност. То је његова освета! Ономе ко му даје живот он сведочи смрт. Не своју смрт, јер он јесте мртав будући да га покреће туђа воља и жеља за животом, већ смрт оног ко свој живот позајмљује стварима, растачући себе у покушају да од мртвих прави као живе ствари. Колико се уздаха, нада и очаја крије свијено иза грба његових исцеђених откуцаја.  Зупци на његовим бескрајима у себи таложе све оно што ми људи између своја два краја сакупимо и желимо да сачувамо. Погрешно је то јер једино оно што он каже за нас јесте: Оба наша краја, рађање и умирање, јесу почеци. Не крајеви већ почеци!!!

Једног дана када се развију точкови времена од очију сакривени у његовој утроби моћи ћемо да видимо сав бескрај ужаса у коме смо живели, или пак право лице онога што смо проглашавали за радост и срећу.

 Раздвајање душе од тела међутим, не мора да буде ни почетак смрти, јер Христос Васкрсе. Њиме смрт, одвајање тела од душе, није више обавезна неизбежност, већ додатна могућност за потпуније саображење јер он умре ради нас и због нас, а ми умирући у Христу дзадобијамо наше целосно остварење у Њему.

Ужасава ме чињеница да људи у свету пред којим стојиш, а у коме ја живим, уместо да се са Христом у себи боре против смрти, беже од ње и градећи на том бегству своје битисање оправдавајући и тражећи смрт у човеку као темељ његовог постојања. О људи смрт није самопостојећа и сапостојећа човеку иако је човек творевина Божија!

То је оно чега треба да се чуваш у овом и оваквом свету у који се спремаш да загазиш. Или ћеш бити покорен, или ћеш покушати да га покориш, али то зависи од тебе и од тога колико си спреман да своју слободу опробаш на себи и тако покажеш и осталима шта је она и од Кога је.

            Ниш                                                                                            Јереј Бобан  Mиленковић

            30.06.2006.год.                                                                            хон.наст. Богословије

 

Ако заборавим тебе, Призрене,
нека ме заборави десница моја.
Нека прионе језик мој за уста моја,
ако се не сећам Призрена,
сврх весеља својега!
Призренски Богослов



[1] Човек - боготражитељ.

[2] Челик Живота- благодат Христова- Живот сам Христос.

[3] Ратник мученик за Христа по обрасцу Христа Ратника у Дечанима. Понос Ратника на Стени човек у Цркви тј. Духом Светим у Христу.

[4] Владика и Цар – Христос Господ Сведржитељ.

[5] Непостојање не као не-биће, већ као квалитет живота без бога тј.бежање у самовољу а не живот по вољи Очевој. Ми можемо да укинемо смрт прихватајући Христа будући да нас је он прихватио као своје нашим стварањем и својим оваплоћењем, али не можемо да да укинемо живот. Живот је дат бићу човековом и не одузима му се иако је човек творевина  Божија. Нема поистевећивања Творца и творевине (човека) али нема ни човека без живота јер живот(створени)човеку је сапостојећи и неодузимљив. Мењамо квалитет и квантитет живота али нам га нико не укида. 

[6] Камен Мудрости синоним за самољудског, природно разумног напора да се све само по човекомишу схвати.

[7] Богочовек Христос.

[8] Христос, Реч Христова, Свето Еванђеље.

[9] Човек собом даје вредност речима и отуда свака реч у себи садржи и сведочи печат онога ко ју је изговорио. Реч није категорија формалнопролазног карактера, већ је суштинскибитијна пошто у себи носи образац битија из каквог је изашла. Речима није потребна многоглагољивост да би биле живе и делотворне, већ суштинска утемељеност на стварности онога од кога долазе.

[10] Сатана и његови демони. Видети у Св.Еванђељу догађај када Господ шаље демоне у крдо свиња. Такође А.Шмеман «Водом и Духом», Сремски Карловци (без године издања) стр.15-26.

[11] Други Христов долазак и преображај твари, а не стварање ни из чега.

[12] Смрт јесте постојање и живљење а не непостојање. Господ је причом о богаташу и Лазару јасно показао да је човек жив и после одвајања душе од тела. Такође је тим истим душама проповедао у Аду јер оне јесу свесне и способне за комуникацију тј. залог нашег васкрсења у Христу.

[13] Мисли се на Свете Апостоле.

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 јун 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.