header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Како је протекла прослава 50-годишњице обнављања Патријаршије
Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Како је протекла прослава 50-годишњице обнављања Патријаршије Штампај Е-пошта
петак, 03 септембар 2010

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Како је протекла прослава 50-годишњице обНављања Патријаршије

 Приближава се 90-годишњица обнављања Српске пратријаршије, великог догађаја у историји Српске православне Цркве. Обнављање је свечано проглашено 30. августа/ 12. септембра 1920. године у Сремским Карловцима, на празник Сабора српских светитеља. О томе како је то остварено постоје бројни текстови.

С обзиром на најновија збивања у врху наше Цркве, уплив политичких структура из света, Приштине и Новог Сада за будућност кроз разне форме, на пример, кроз стварање некакве Косовске и Војвођанске православне цркве, као и планирано устоличење патријарха Иринеја Гавриловића у трон пећких патријараха, вредно је потсетити се прославе 50-годишњице тог догађаја и из ње извући мале, поучне закључке.

 ***

На Светом Архијерејском Сабору одржаном маја 1970. године архијереји су закључили да се свечано обележи 50-годишњица обнављања Патријаршије тако што ће свечаност да почне у недељу 13. у Београду а настави у уторак 15. септембра у Сремским Карловцима. Како се радило о крупном догађају, морало су се о томе обавестити 25. августа 1970. србијанска и Савезна комисија за верска питања.[1]

Мило Јовићевић је у име Савезне комисије за верска питања одговорио 11. септембра честитком у којој је у другој реченици нагласио: „Уверен сам да ће се Српска православна црква и убудуће следити своје светле традиције и да ће се односи између Српске православне цркве и државе и даље развијати у духу све већег обостраног разумевања и за корист братства, јединства и напретка свих народа социјалистичке Југославије“.[2]

Патријарх Герман је 24. септембра захвалио Јовићевићу на честитки.[3]

Планирана прослава је прошла. Остали су трагови у разним формама. Хроничар и биограф патријарха Германа Ђорића је о томе објавио једну страницу. Из ње видимо са коликом скромношћу је то учињено. Тако видимо да на свечаностима нису били сви архијереји. И то би било све!

Друге трагове оставили су као своје службене белешке они који су све то будно пратили.

Читајући све то, тешко је закључити зашто је свечаност добила и трећи део.

Синод је закључио да ће се то обавити у Пећкој патријаршији 14. октобра 1970. О томе је 3. октобра обавештена србијанска Комисија за верска питања: „У оквиру прославе 50-годишњице васпостављања Српска патријаршије намеравамо да овај јубилеј обележимо и скромном свечаношћу у Пећкој Патријаршији. На дан 14. октобра ове године служићемо тамо архијерејску литургију, после које ћемо осветити новоподигнуту звонару и звона.

У Пећку Патријаршију пратиће Нас неко од Г.Г. Архијереја и известан број свештених лица.

Извештавајући ту Комисију о предњем, молимо да сходним путем о истом обавестите и Покрајинску комисију за верска питања Косова.“[4]

Свечаност у Пећкој патријаршији је прошла сасвим по плану.

Покрајинска Комисија за верска питања је 20. октобра 1970. доставила србијанској Комисији за верска питања „Информацију о прослави 50-те годишњице обнове Пећке патријаршије“.[5] Према тој информацији, прослава је одржана 13. и 14. октобра.

„Припреме за ову прославу почеле су још раније и по замисли верских-црквених власти иста је требала да има шири карактер. Међутим, комисија РИВ-а је предузела потребне мере и путем личних контаката сугерисала патријарху Герману да се, обзиром на ситуацију, прослава ограничи у ужим оквирима патријаршије, што је и прихваћено.“

Поред патријарха били су епископи сремски Макарије Ђорђевић, жички Василије Костић, зворничко-тузлански Лонгин Томић и рашко-призренски Павле Стојчевић, Никанор игуман Хиландара, др Душан Кашић, ректор Богословије у Београду, Методије Муждека, ректор Богословије у Призрену, Миодраг Миловановић, архијерејски намесник у Београду и други.

„Прослава је почела 13. октобра увече верским церемонијалом у Патријаршији. Верски обреди су трајали око 4 сата. Интересантно је напоменути да је патријарх за вечерње служење одредио сремског епископа Макарија, иначе познатог екстремисту, а не епископа Павла из Призрена, коме је то логично и припадало. Овакав поступак патријарха Германа изазвао је нерасположење и неразумевање код епископа Павла, као и код осталих свештених лица и верника. Поред свештених лица, присуствовало је и око 150-200 грађана верника.

„На дан саме прославе, 14. X. 1970. године, у Патријаршији је, такође, обављен верски церемонијал кога је водио епископ Павле, а патријарх Герман је извршио освећење звонаре. У цркви, а посебно у дворишту патријаршије био је окупљен велики број грађана, међу којима и приличан број омладине. (Сматра се да је укупно било око 2.000 лица). Из понашања доброг броја грађана а посебно омладине, могло се закључити да нису показивали нарочито интересовање за верске обреде, тј. да су дошли из верских побуда, већ више ради забаве јер се у дворишту Патријаршије играло коло и веселило цео дан.“

После свештенорадњи, патријарх је приредио ручак за угледне званице. На ручку су били Витомир Петковић, Мустафа Османагић и Голуб Стојковић, председник и секретар покрајинске Комисије за верска питања, Саит Мараку, председник Скупштине општине Пећ и други.

Патријарх је изговорио речи које „нису указивале на зближавање, узајамно поверење људи и даље развијање братства и јединства народа са овог подручја, што је нормално било очекивати“. О томе је говорио Витомир Петковић. После њега је један представник општинске власти Пећи говорио о породици чувара Пећке патријаршије који су Шиптари. Патријарх је поново говорио закваљујући се тој породици.

После Пећи, гости су посетили манастир Високи Дечани, „која посета иначе није била планирана. У манастиру је затекао групу грађана међу којима се истиче један човек са шумадијском народном ношњом. Патријарх га је приметио и упитао одакле је, а он му одговорио да је из Србије. На то је патријарх, показујући прстом на њега и његову ношњу, рекао: То, то, то, хоћу да видим, то нас је сачувало у прошлости!“

Тако је и овај део прославе великог догађаја прошао. Нама остаје питање: Шта смо из свега овога научили?

 

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

 Напомена:

Аутор је историчар који је до сада објавио неколико вредних радова из историје Српске православне цркве. Завршава рукопис биографије патријарха Германа Ђорића.

____________

1Писмо Синода (потписао патријарх Герман), бр. 2788 од 25. августа 1970, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73; Писмо Синода (потписао митрополит Владислав), бр. 2788 од 25. августа 1970, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 129.

2Писмо Савезне комисије за верска питања, од 11. септембра 1970, Синоду – АЈ, 144, 129.

3Писмо патријарха Германа, од 24. септембра 1970, Милу Јовићевићу – АЈ, 144, 129.

5Писмо патријарха Германа, П. бр. 354/70 од 3. октобра 1970, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73.

6Писмо косовскометохијске Комисије за верска питања, Пов. бр. 35 од 25. новембра 1970, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73. 

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 септембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 68 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.