header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Александар Павић: Где је био крст - ту је био мир Штампај Е-пошта
понедељак, 11 октобар 2010

 

Александар Павић

У ПРВИМ РЕДОВИМА ПРОТЕСТНЕ ЛИТИЈЕ

                              Где је био крст – ту је био мир

Кренула је, негде при крају лигургије, мало после 10, поворка из цркве Св. Марка, ка месту одржавања „параде поноса“, предвођена свештеником и човеком са високо подигнутим дрвеним крстом. Овде се бар одржала литургија. У Вазнесењској, како је полиција дословце саопштила – „литургија је забрањена“, и пролаза није било. Ни за старе жене, ни труднице. Ове недеље, саблазан је имала предност над спасењем, као и „људи“ попут Франка фан Дала, Холанђанина који се „изборио“ за учешће деце на геј-парадама у Амстердаму. А ништа, па ни литургија, није смело да ремети поворку која је требало да прође тик поред црквене порте. Исте оне из које креће и Спасовданска литија. Хоће ли њен следећи слоган бити „и Спасовдан и Содом“? И хоће ли министар вера поднети оставку колико сутра?

Али, вратимо се цркви где се служило. Већ на десетак метара од степеништа, поворку од стотинак људи чекао је приближан број полицајаца са штитовима и шлемовима. „Не можете даље,“ саопштавају оклопници свештенику. „Црквена порта се завршава на улици,“ одговара им он. То, међутим, није поколебало очигледно невољне браниоце „европских вредности“, бар не одмах. Поворка се зауставила, док су је „плавци“ постепено опколили. Слобода кретања се, изгледа, може ограничити и унутар црквене порте, ако је то зарад „Европе“.

Но, свештеник је благ али упоран, и у једном тренутку успева да прође кроз кордон, као некад Христос кроз фарисеје који су га опколили, и стиже, заједно са поворком, до улице. Он је и даље благ, али одлучан када им каже да жели да се мирно, молитвено и са крстом, успротиви процесији која треба да означи нови суноврат вредности у већ тешко рањеном друштву. Истина је, благи су и оклопници, чак и када их поворка гура. „Немојте на нас, молимо вас, ми мислимо исто.“ Објашњено им је да нико на њих није ни кренуо, већ само у мирну одбрану свог града.

Чују се ломњава и повици из правца Скупштине, и један део полиције у трку одлази, што дозвољава свештенику и поворци која је у међувремену нарасла, да се пробију до следећег кордона на углу Ресавске и Крунске. И после скоро два сата проведених ту, очи у очи са полицијом која би, чини се, радије била у Дреници тог дана, уз повремена блага тискања и скоро исто толико блага одгуривања штитовима, испоставило се да се даље није могло, осим уз рат. Многи су коментарисали, да је на челу литије био патријарх, било би бар сто пута више људи и никакав кордон не би помогао. И, не само то – не би било ни насиља, ни овде ни у другим деловима града. Јер, и у овој поворци је било навијача који су певали песме. Али без и једног екцеса, и једне ружне речи.

Тако је било и у повратку. На углу Ресавске и Краља Александра, жестока битка – демонстранти каменицама потискују жандармерију. И онда – исти свештеник са поворком стаје између њих и позива на мир, јер су исти људи на обе стране, са истим вредностима. Европским, а не „европским“. И – стали су. Каменице су престале да лете. Крст и блага реч. Као на испраћају патријарха Павла. А онда су умирени демонстранти пришли и питали: „Оче, стали смо. А шта даље?“ Није могао да им одговори. Он ипак не одлучује већ, још увек, они који су Београду ово приредили. А то нису они који су демонстрирали.

Извор: Правда

 

Један коментар са сајта „Видовдан.орг“:

U tekstu je blago prekoren niko drugi do sam Patrijarh Srbski kome je, kroz usta neimenovanih ucesnika litije, zamereno sto nije on poveo narod u protest protiv parade srama i bescasca. Treba razumeti da Patrijarhu nije lako jer sledi vrlo intenzivan program -- toliki broj javnih nastupa po Becu i okolini, ekumenskih susreta, koncerata, a najvise dijaloga, zagrljaja i saradnje sa sestrinskom rimo-katolickom crkvom. Posao je zamasan ali je i energija Njegove Svetosti impresivna, tako da cak stigne da se pozabavi i progonom monastva sa KiMa, i da osigura da se slucajno ne cuje glas sa istog KiMa prognanog Vladike Artemija. Srecom SA Sinod je tu da pomogne i pretekne svog Prvojerarha.

Nemojte pogresno shvatiti, Patrijarhu i Sinodu SPC je toliko stalo do naseg naroda i Kosova da su na dan donosenja odluke "suda" u Hagu, cak bili organizovali moleban da odluka bude povoljna za Srbe. Ne mari sto je moleban bio u 17:00 a odluka je bila vec doneta dva sata ranije. Nastavlajuci u istom stilu juce (10/10/10) opet oko 17:00 izgleda da je opet doslo do vremenskog izvitoperenja (time warp) u vrhu Sinoda SPC, pa se post factum (i posle stotina razbijenih glava, slomljenih rebara i odbijenih bubrega, prolivene krvi srbske od srbske ruke) stidljivo oglasise protiv nasilja (huligana??) i tako pilatovski ruke operu. Zasto je izostao blagovremeni i nedvosmislen protest Crkve protiv paradiranja onih sto se ponose ekstremnim nemoralom i sodomskom perverzijom? U cijem je interesu prolivena srbska krv (onih sto su protestoval i onih u uniformi)? Gospode molimo Te oprosti im iako dobro znaju sta rade...

http://www.vidovdan.org/2010-03-21-19-46-21/3033-2010-10-11-08-49-31

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 11 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 60 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.