header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Ђуро Виловић: Крвава црква (3)
Ђуро Виловић: Крвава црква (3) Штампај Е-пошта
уторак, 28 август 2012

 ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

И У ПОКОЉИМА СРБА

КАТОЛИЧКА АКЦИЈА

Пристанком надбискупа Бауера прешао је један део управе загребачке надбискупије у руке коадјутору Степинцу. Карактеристично је то да му је дано одмах вођство КАТОЛИЧКЕ АКЦИЈЕ за загребачку надбискупију. Та Католичка Акција по застраним начелима римског папе, а уз савесну примену бискупа и надбискупа за поједину бискупију, има да пропагира католички живот на свим линијама приватног и јавног живота католичких верника. Она има да буде савез, централа и директора свих религиозних организација и, удружења. Има водити старе друштвене религиозне организације и бринути се за оснивање нових. Та се Католичка Акција има бринути за организацију ЕУХАРИСТИЧКИХ КОНГРЕСА, састанака у осталих еухаристичких манифестација на подручју дијецезе, а бити везом такве приредбе са стране више дијецеза или једне целе црквене покрајине. Исто тако остаје везом у случају организације међународних еухаристичких конгреса.

 ЗАСТАЈЕМ УЗ ОРГАНИЗАЦИЈУ ЕУХАРИСТИЧКИХ КОНГРЕСА У ХРВАТСКОЈ и одмах подвлачим да се тешко у арсеналу пропагандних средстава католичке цркве може наћи нешто неполитичкије и религиозније да се окупе верници из најширих маса, да побожно и неполитички зборују од еухаристичких побожности и манифестација. Ко у Југославији, а и у осталим деловима света да се опре таквим састанцима и манифестацијама, а да се не замери последњем католику на свету, па и коректном некатолику? Међутим у стварности, а тога се сећају сви савременици, таква збивања, одвијали су се под тим видом политички зборови, издашнији и бројнији од највечих Равићевих зборова. Под тим видом и на тим приредбама одвијале су се протујугословенске и протудржавне демонстрације, какве никад нико није приређивао ни раније ни касније. Говорити о хрватским и сепаратистичким манифестацијама уз те састанке и конгресе једва да је и потребно. Макар је парадокс у номенклатури, ипак је истина, да је католицизам сам по себи сепаратистичка манифестација он је то већ по оному што је манифестација јединоспасавајуће цркве. Колико год је по имену црква за све, он забрањује сваки додир с припадницима друге цркве. Он има своју знаност различиту од друге знаности. Католичка знаност мора да је увек у складу с католичким догмама и с принципима католичке етике. Католицизам има своју унетност и своју књижевност, што се не покрива а не сме да се покрије, са уметношћу и књижевношћу осталих. Чињеница је да католици свих земаља или имају или настоје да имају своје католичке лексиконе или енциклопедије, своју књижевност у оквиру народне књижевности. Сепаратизам катоцизма продире како се то мењу њима истиче unque ad divisionem succi et sangrinis свe до деобе крви и мождине. Католички проповедници, нарочито они усташке цркве, баратају с фразуринама с брадом до земље, па сталним и упорним понављањем пуне широке народне масе сугестијама што рађају часом мегаломанијом, часом побуном. Тешко је било пронаћи једног проповедника и чути једну проповед у Југославији, на којој усташки клер није засипао своју публику неоснованим поносом неког предзида кршћанства, Последња је сеоска бакица знала и изрицала латински антемурале христианитатис. Изговарала је то с важношћу, с подигнућем, као да изговара неке свемоћне, мистичне рећи, што имају снагу да преносе брда и да пресушују језера. У ствари је то, обзиром на моменат, на особу и на стварност, кад су први пут пале те латинске рећи мало па ништа. Слично је са пуним циклусом фразурина, као што је она о хрватској хиљадугодишњој култури, које није никад било у заметљивој количини, па она о некој присеци Хрвата некому папи да неће освајати ни водити империјалистичку политику, а у ствари се тражи граница на Дрини. Фразурина да је католицизам дао лављи дио Хрватској садржајности, а напосе да му је дао државност, културу и смисао за жртву. Дао му је усташки покрет, а тај је усташки покрет дао пуне доказе о хрватској државности, о хрватској култури и о хрватском смислу за жртву. Тај је покрет стварни пород католицизма, а по њему се лако закључује лик и садржина родитеља.

   Проповеди усташких проповедника уопће нису ни садржавале друго него збир и акумулацију свих фраза позајмљених од хрватских сепаратистичких демагога те разних католичких пеливана, а еухаристички састанци и конгреси само су, поред теофоричке просеције, збир и акумулација усташких проповеди разних проповедника у мантији и без мантије. Прилике и односи тих конгреса изван цркви и око цркви до конгресних сусрета и у конгресним разлазима пружали, су на издашније пригоде за сепартистичко–хрватски делириј. Попови су и фратри предводили своје бојовне батаљоне на коњима или пешице под племенском заставом с крижом или без крижа. Увек у пози и у елану неких нових Ивана Капистрана, па пратила их нека крижарска лимена музика или не пратила, увек, се око тих нових Капистрана и њихових бојних батаљона чуло: У бој, у бој, мач из тока, браћо! Кад су говорили на конгресима или изван конгреса, давали су слику побуњених, огорчених Савонарола или занесених Петара из Амијена. Увек пунина страсти, увек повишена температура. Такав став и такво држање попова и фратара на тим конгресима лепе љубави, еухаристије, имао је и морао је да има видног утицаја на конгресну публику. Она је урлала, рушила, она се упућивала у бој голим рукама на још голије бајонете југословенских жандара... (Еухаристички конгрес у Омишу). Ако руље еухаристичких конгреса нису стекле никакву бољу прилику да искажу своју бојовност онда су под вођством комунистичких учитеља (а они су редовито налазили рачина да учествују еухаристичким конгресима) скандирале по свим јавним местима око конгреса: Хоће Мачек, оће .... оће, Хоће Мачек!

 

МАРСЕЉ

Краљ Александара Ујединитељ изгуби хивот у Марсељу а доби наслов Краљ мученик у Београду. Онда се већ знало да је пао од усташке завере, али се већ онда није знало да д у х о в н о паству по усташким логорима воде фратри фрањевци.... Поглавик, доглавник и остали усташки великоглавници много су се хвалили својим успехом у Марсељу, а хрватски попови и фратри много су хвалили усташке успехе уопће, али никад ниједан није из похвала усташких успеха уопће искључио онај усташки успех у Марсељу. Документи којим овај час располажем о усташким акцијама усташке цркве у Југославији, издашни су, Они утврђују!

   ДА ЈЕ КАТОЛИЧКА ЦРКВА У ХРВАТСКОЈ, КАО ЦЕЛИНА, СА СВОЈИМ КОНФЕРЕНЦИЈАМА ХРВАТСКОГ КАТОЛИЧКОГ ЕПИСКОПАТА, НАДБИСКУПИМА И БИСКУПИМА, С ПОПОВИМА И ФРАТРИМА, СА СВОЈИМ РЕЛИГИО3НО-ХРКВЕНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА УЧЕСТОВАЛА У УСТАШКОМ ПОКРЕТУ ЈОШ ОДАВНА У ЈУГОСЛАВИЈИ, ОДГАЈАЛА УСТАШКИ СВОЈЕ ВЕРНИКЕ ПО ДРУШТВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА ПОД РАЗЛИЧИТИМ ПОБОЖНИМ ИМЕНИМА И НАЗИВИМА И УВЕЛИ ИХ У УСТАШКО ДЕЛО ВЕЛЕИЗДАЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПА И ДЕЛА ПОКОЉА СРБА, ОТИМАЊА, ПАЛЕЖА СРПСКЕ ИМОВИНЕ И СВАКАКВИХ ДРУГИХ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА.

   Документи само говоре:

   ЕПИСКОПАТ. Н а д б и с к у п и: Хрватски метрополит и загребачки надбискуп Степинац издао је 28. априла 1941. окружницу, упућену „часној браћо свећеницима“ поводом проглашења НДХ. У тој окружници каже:

   „Часна браћо! Нема никога међу вама, који у ово последње време није био сведоком најзамашнијих догађаја у животу хрватског народа, међу којим делујемо као гласници Кристова еванђеља. Догађаји су ово, који су народ наш донели у сусрет давно сањаном и жељкованом идеалу...“

   Докуменат јасно говори да је формисање и проглашење НДХ за загребачког надбискупа и хрватског метрополиту као и за његову „часну браћу свећенике“ „давно сањани и ж е љ к о в а н и  идеал“. Ово давно значи у најмању руку од формирања и проглашење Југославије 1918. Наставак ове окружнице утврђује непобитно да је то проглашење и формирање НДХ дочекано с големом срећом и радости са стране хрватског метрополите и загребачког надбискупа Степинца. У том наставку он пише:

   „Часови су ово, у којима не говори више језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали светло Божје и с народом, из којега смо никли. Је ли потребно истицати, да је и у нашим жилама живље закулала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце....

   .... И тко нам може замерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и закону, ка се пуни дубоког гануча и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству?“

Кад би хрватски метрополита био лојалан поданик краљевине Југославије, не би било места толиком јавном весељу и кликтању над њеним расулом, али исто тако не би било места толиком јавном весељу и кликтању загребачког надбискупа и хрватског метрополита, кад он не би био ништа учинио за расуло Југославије и за формисање НДХ, јер би то весеље и овај кликтај био комичан и параситичан.

 С а р а ј е в с к и  н а д б и с к у п Иван ев. Шарић објави је у божићним издањима САРАЈЕВСКОГ НОВОГ ЛИСТА и загребачке НОВЕ ХРВАТСКЕ 23. XII 1941. дугу Оду Поглавнику. Прва строфа те оде гласи:

„Оно у базилици светога Петра

 Виде Тебе у Вечном Граду песник,

Њему с Тобом загрљај драг је био,

Ко Дом наш мио.“

Све лоше оде, па и ова, нужно потребују коментаре. Ко је тај мистични песник који је о н о у базилици светог Петра видио Павелића и загрлио га, а тај му загрљај био д р а г, ко Дом наш мио? Шира јавност можда ни не зна, да се овај надбискуп у Сарајеву у својој амбицији бави и ковањем стихова, и то врло лоших стихова за мушке и женске опатице. Још можда мање зна шира јавност, па и тешко претпоставља, да се овај скромни надбискуп у Сарајеву, јер сви надбискупи, па и онај у Сарајеву, морају бити уречени светом скромношћу и понизношћу, самога себе нескромно кити називом песника. То му додуше припада мање оправдано него распеваном кокоту назив композитора, али, ето, ту је таква чињеница. Он је дакле онај песник, који је о н о у базилици светога Петра у Риму видео и загрлио Павелића. Њему је дакле тај загрљај с Павелићем био д р а г, т о л и к о  д р а г „ко Дом наш мио“. Ова је мера д р а г о с т и  понешто замучена високом надбискуповом поезијом, па није јасно, да ли му је загрљај с Павелићем био драг толико, колико му је мио „наш Дом“, или је толико, колико би му било драго, да је у оном часу уместо Павелића загрлио цио „наш Дом“. Та величина драгости оног загрљаја и није толико важна, колико би било важно да нам је самозвани надбискупски песник откри  к а д а  је то он загрлио Павелића у базилици светога Петра? Је ли то било пре формирања и проглашења НДХ, док Павелић није био никакав поглавник него обични емигрант, организатор и вођа усташких логора у иностранству у служби и на диспозицију страних велевластима, атентатор и краљоубица, велеиздајник и у бекству, осуђеник на смрт због велеиздаје? Или кад је Павелић био већ Поглавник у НДХ?

Надбискуп, самозвани песник, о томе каже само: О н о ... а кад је то  о н о  било, о томе не говори. Међутим, иако Шарић о томе не говори, италијанска и усташка штампа издашно говоре о свему и свакому ко је загрлио Павелића кад је боравио у Риму као усташки главник усташке НДХ. Надбискупа Шарића није у тим приликама споменула, а и иначе се зна да надбискуп Шарић није био у Риму онда кад је тамо био поглавник. Дакле је о н о морало бити док Павелић још није био поглавник, а то значи у времену док је још стајала цела Југославија и док је сарајевски надбискуп Шарић био југословенски заприседнути црквени достојанственик и на југословенској државној благајни примао сваког месеца своје високе надбискупске принадлежности.

Морала је бити особито чаробна идила овог загријача, у којем грли један католички надбискуп, професионални учитељ љубави, морала, учитељ и чувар речи божје, једног атентатора на краља борца, јунака и државника. Надбискуп грли атентатора с пакленим машинама на вагоне с децом и са женама, осуђеног на смрт велеиздајника. И то га грли а толико драгости и заноса, као да је загрлио дом свој мио. Више је чудновато него песнички да је за воу монструозну идили узабрана као бина ни боља ни горе место, него управ базилика светога Петра у Риму!

У очима је свакога човека, па ако и није католик, овај Шарићев загрљај – јавна саблазан, по којој тај католички надбискуп грли злочинца и велича тим истим загрљајем његове злочине и то јавно и у базилици светога Петра. Саблазан се множи и попиње кад овај надбискуп из Сарајева ту гротескну саблазан понавља и пружа, и то у стиховима, својим митроносним друговима, а и осталим немитроносним Хрватима католицима, управ за Божић. Кад се запази да Шарић верује да својој публици пружа  п о е з и ј у, а стварно пружа саблазан, онда се лако осети колико је то огрезли грешник у греху. Самозвани је песник заиста пружио у стиховима саблазан и докуменат да је био усташа. Још у Југославији и то усташа близу Павелићу до загрљаја. Тако је стајао близу Павелићу и о Божићу 1941, дакле још девет месеци, још наком што је Павелић поклао до пола милиона посте невиних људи Срба, православне вере и починио мноштво других јавних смртних греха, дакле саблазни. Католички му надбискуп за све то пета оду и ту оду објављује у максималној могућности усташког публицитета.

КОНФЕРЕНЦЕ ХРВАТСКОГ КАТОЛИЧКОГ ЕПИСКОПАТА У ЗАГРЕБУ о свом усташком раду у Југославији нису пружиле више докумената. Биле су према јавности до грла закопчане, а документе нису испуштале. Њих нема у документима, а чега нема и документима тога нема ни на свету рече ћелави професор, који се много бавио знаношћу. С овим се становиштем ћелавог професора у овом предмету не могу да сложе сви који и без докумената знаду о закључку борбе против Југословенског Сокола и о проглашењу Свете Године за Хрвате, да им је и за Југославије претседавао хрватски метрополита и онај надбискуп Степинац, који документарно зове НДХ давно сањаним и жељкованим идеалом. До њега је одмах по части, по реду и по угледу седио сарајевски надбискуп Шарић, који је дуго и успешно потискивао, да му преко зуби не продре потресни доживљај загрљаја са Павелићем у базилици светога Петра у Риму и да сачува своју шкакљиву тајну све до постанка НДХ и првог хрватског божића у њој, па том тајном као божићним даром изненади своје бискупске колеге и своју недужну и само у добри одгојену паству. Конференце хрватског католичког се епископата нису бавиле ничим, него интерним питањима цркве. Никад оне нису ништа чуле да фрањевци врше духовну паству по усташким логорима у иностранству. Нико од њених чланова није ни једног таквог фрањевца снабдио потребним исправама и препорукама за такву паству. Никад те конференце нису биле обавијештене што раде Католичке акције с униформним правилима и директивама, јер то су неполитичке организације за хрватске делове Југославије. Исто тако је остала пуна тајна каквим се пословима бави Велико Крижарско Бртство с морем крижарских организација, каквим духом дишу и какве песме певају и што урезују по корама стабала за вечери и дана, својих логоровања. Ни за друштва Католичких Мужева, у којима чланови, додуше тек као слободно грађани, а не као католички мужеви, грабе оружје да бране.... Ни од кога да бране. Можда од усташких хорди у којима су и они, Католички Мужеви, али само као слободни грађани, а нипошто, Боже сачувај, као католички мужеви! Те конференце немају појма о прописаном раду Крижарица, оних мање лепих, али зато више побожних девојака, којима је требао нов радни програм након формисања НДХ. Морало се доготиви што сво се догодило, па да и ови, неупућени чланови конференца хрватског епископата у Загребу, нешто сазнаду о интерним црквеним стварима у вези с усташким покретом за време Југославије. Епископат је тек у НДХ могао дознати; што су радиле њихове организације по црквама и то то из усташких новина. Њихови су Крижари и Католички Мужеви, а и многи попови и фратри, били отворенији усташким новинарима, него својим црквеним поглаварима. Кад би то све тако било и стајало, онда би то значио пун интерни слом католичке цркве у Хрватској, али то тако није било...

ВЕЛИКО КРИЖАРСКО БРАТСТВО. Тако се зове врховни крижарски форум. То је као крижарски савез. По својој улози и мисији мора да добро обавештен о стању ствари расположења и односа у многобројним крижарским организацијама и по хрватским градовима и по хрватским селима. Тај крижарски форум даје смернице и сугестије свим крижарским друштвим. Он њих заступа и претставља као целину према свакоме. Тај је крижарски форум упутио поздравну адресу поглавнику поводом преузимања власти у НДХ. Ту је адресу објавила усташка штампа. Због највеће веројатности исправности и аутентичности преносим њен дио из Шарићева КАТОЛИЧКОГ ТЕДНИКА (Сарајево 1941, бр. 19, страна 5):

Неописиво нам је весеље и срећа, што испред Великог Крижарског Братства и целе крижарске организације можемо поздравити нашег Поглавника, Ослободитеља Хрватског Народа и оснивача и Поглавника НДХ...

„... Данас кад је засијало сунце слободе, сећамо се свих згода и незгода нашег дугогодишњег рада. Сећамо се како су жандари и плаћеници бивших режима кундачили наше чланство, газили заставе, с грудију тргали хрватске тробојке и значке, потисли наш рад у цркву и сакристију док наши чланови међу Сењским жртвама и на осталим местима нису крвљу и својим животима посведочили свој идеализам. Али се уједно сећано наших састанака у таборова када су младићи у кору дрвећа ирезивали ЖАП! и кад су се вечер при логорској ватри орила песма: „Врати се, Анте, Хрватска те зове...“

Крижари су деца, брбљива деца, па се од њих као и од све друге брбљаве деце највише сазнаје за унутрашње, фамилијарне ствари и односе у усташкој цркви и Хрватској још у Југославији. По саставу и правилима крижарских организација морао је да их води и да их надзире у сваком друштву посебно по један свећеник поп или фратар. Дакле све оно што су деца радила и овде пред поглавником „ослободитељем хрватског народа“, у поздравној адреси изнела, радило се по упуту и, по вољи хрватских попова и фратара. Они само кажу, да је њихов рад  д у г о г о д и ш а н, а у том су дугогодишњем раду били кундчени по жандарима и плаћеницима бивших режима. Дакле на једног, него више режима југословенских. Били су кундачени јер су, као добро одгојени католици поштивали југословенску власт, која је ипак била власт, а јер власт зато и од Бога. Ужас је овим побожним младићима у томе, што су им ти жандари и плаћеници газили заставе, с грудију тргали хрватске тробојке и хрватске значке, а није ужас ни њима и њиховим вођама, католичким поповима и фратрима, што ни он и њихови потомци нису поштивали позитивне југословенске законе о заставама. Ови се католици јавно хвале да је њихових чланова пало у Сењу и на осталим местима побуне и ребелства против Југославије. Много су занимиви ови побуњени католички револуционари, ови носиоци католичке револуције у Југославији, само заборављају да су они и њихови ментори у тешкој опреци с науком католичке цркве, кад она нема рачуна, да буде усташка....

 КРИЖАРИЦЕ. Месечник ЗА ВЈЕРУ И ДОМ од јуна 1941 пустио је напис „Крижарице у новој Хрватској, а у њему се истиче, да рад Крижарица, а то су чланови посебних женских крижарских организација, проглашењем НДХ није завршен. Значи да је била потребна извесна пропаганда да увери крижарице, да сад, кад је остварена НДХ, да још није њихов рад завршен. Значи, да су крижарице мислиле или бар да су крижарице оправдано могле мислити, да њихов рад престаје или бар да њихов рад може престати са животом Југославије. Али удружења крижарица нису никаква Југословенска патриотска удружења као што су н. пр. соколска или четничка, него су то црквено–религиозна удружења, Може се умесно поставити питање: а какву су то црквено–религиозна удружења, чије се деловање повезује уз трајање ове или оне државне заједнице? Очито и нису религизна, него политичко–патриотска! Је ли можда за икога тајна о чему се ту ради?

   УДРУЖЕЊА КАТОЛИЧКИХ МУЖЕВА. Оно што је за мушку омладину Крижари, а за женску омладину Крижарице, то је за брачне другове мушког пола Католички мужеви, а женског Католичке жене. И то су друштва црквено–религиозне нарави под вођством попова или фратара, а без икакве контроле и права увида са стране државних политичких власти. Та су друштва сама о себи издала онај докуменат:

Клањец 5. липња 1941. Преко духовских благдана одржан је у Клањцу заједнички састанак Друштава, Хрватских Католичких мужева из Клањца, Краљевца па Сутли, Туља и из Загорских села. Делегат надбискупијског окружја Хрватских Католичких мужева из Загреба, брат Драгутин Опалин одржао је предавање: Духовна обнова обитељи и целог хрватског народа у вери – усташки покрет и католичка друштва, те Поглавник према свом народу и католичкој цркви ....

 ...Нека буде хвала и од Бога плаћа – наставља докуменат – свим нашим друштвима, чији су чланови, као слободни грађани, у тешким часовима узели оружје у руке и бранили наше цркве, домове и обитељи. Као слободан грађанин захваљује се браћи Усташама из наших католичких редова, који су се борили као слободни грађани, а данас бране наше светиње: цркве, обитељи и домове НДХ...

... Делегат је известио, да је надбискупијско окружје Хрватских Католичких мужева у име свију друштава чест тало Поглавнику и 3. V о.г. примило захвалу, а пригодом благдана и процесије срцу Исусову, да ће Поглавник примити поклонствено изасланство. Тиме је састанак довршен. (Види НОВИ ЛИСТ, Загреб 5. VI. 1941).

Из овога документа, макар мањкаво писмена и мањкаво интелигентна, много се види. Прво се види, да је Друштво Католичких Мужева веома раширена, униформно организовано, вођено јо надбискупијској централи у Загребу, и по надбискупијским окружјима у земљи. Види се да тих друштава има у градовима, трговиштима (Клањец), па је и најзабаченијим селима (Тухаљ, Заготска села). Поред састанака јединих друштава да се одржавају као неки окружни слетови, на које долазе  д е л е г а т и  из Загребачких сентрала. Види се надаље да су чланови ових друштава у тешким часовима прихваћали оружје, да бране своје светиње (наравски не као католички мужеви, него као слободни грађани). Настаје питање: који су то тешки часови? 3а југословенске патриоте тешки су часови били они у расулу Југославије, а велики часови они док је Југославија живела и постојала. За хрватске париоте ствар стоји управ обратно. Од 1918. до 10. априла 1941. за хрватске патриоте теку тешки часови робовања и пљачке. Сувише је то доказивати иза како је о томе дано море изјава са стране ХСС-политичара, а напосе усташких министара и говорника по усташким зборовима у првим месецина живота НДХ. Овај докуменат испуштају усташки људи, па је онда јасно који су то за њих били тешки часови, кад су они узимали оружје у руке. Ти су тешки часови несумњиво били часови и времена кад је Југославија живела и владала. Споји ли се ово признање Католичких мужева с оним признањем Великог Крижарског Братства поглавнику, да су њихови чланови пролили крв међу сењским жртвама и другде, онда пуца свом јасноћом сазнање: ко је за време Југославије дизао побуне, нереде, крвопролића и изгреде? Организовани чланови црквено-религиозних организација под вођством хрватских попова и фратара! То, ето они признају сами и од своје воље. Тек након оних признавања и сазнања, остаје нејасно то: а каквим се онда вођством хрватског народа шепирио др. Мачек?

Из овог се документа види даље: да су браћа усташе потекли из наших католичких редова и да они данас (5. VI 1941.) бране наше католичке светиње. Тода је дана сва јавност довољно обавештена, па је тачно фиксиран појам усташе, зна се да је усташа нешто друго него присташа усташког покрета и нешто друго него усташки војник – домобранац. Усташа је онај школовани Павелићев брав у усташким логорима на Јанка Пусти или у Италији. Они носе посебне униформе и имају посебни делокруг рада. Ти и такви су усташе потекли из редова Католичких мужева, а и осталих црквено-религиозних католичких организација.

Још једно важно признање садржи овај докуменат. Он говори о обрани католичких светиња: цркава, обитељи и домова. Неупућени се снебивају и питају – а ко је то и кад је то неко у Југославији насртао на те католичке светиње: цркве, обитељи и домове? То се сада чује по први пут и то са стране црквено-религиозне организације Католичких мужева. Они су то, вероватно, чули од разних делегата надбискупијских окружја некаквих Опалина, а некакви Опалини опет од својих информатора и ментора, а то су несумњиво хрватски попови и фратри. Они су поверовали њиховим трврдњама и преносили их, па и Католички мужеви поверовали по појединим друштвима. Поверовали и у тешким часовима пограбили оружје уруке и кренули и логоре, да постану браћа усташе из наших католичких редова.

Можда бар у овоме моменту постаје јаснијим да паника католичке цркве у Хрватској пред исчекиваним коначним измирењем Хрвата и Срба и Југославији, па и у било којој другој државној заједници, није никаква, а није ни ничија, конструкција, него је то стварност садржана у претњи изгледа у  в е р с к и  и н д и ф е р е н т и з а м.

У наведеном се документу Католичких Мужева назлашује и до блесавлука понавља: да су Католички Мужеви к а о   с л о б о д н и  г р а ђ а н и  грабили оружје и постајали  б р а ћ а  у с т а ш е  и з  н а ш и х  к а т о л и ч к и х  р е д о в а. Сиромашни сколастици из Клањца како ли би се збунили кад би их неко запитао: а где су оставили они њихови другови, који су с оружјем у руци постали браћа усташе из наших католичких редова, своје католичке мужеве? Нису ти јадни Загорци криви за те сулуде дистинкције, него управ ова иста католичка црква, која се, овај пут, тим танким и произирним велом жели да покрије од вешког злочина. Стара је та њена пракса, по којој она једног истог човека раставља и множи, по потреби, у три па и у четири човека. То старо, олињало пали једино још по друштвима Католичких Мужева негде у Клањцу и око Клањца. Нека, осталом ти Католички мужеви објашњују тако својим Католичким женама, да су они не као њихови мужеви него као б р а ћ а  у с т а ш е  и з  н а ш и х  к а т о л и ч к и х  редова силовали младе српске жене и девојке, па ће осетити колико слабо примају и како се мало радују те жене у тој дистинкцији!

Признања, што их дадоше ови Католички Мужеви окупљени у Клањцу, а у присуству и уз учешће свог функционера и делегата централног вођства у Загребу, не утврђују мишљења и расположења једног друштва, чак и једног окружја, него целог колектива католичких Мужева у Југославији и у НДХ.

 Након свега овога ко сме да оправдано обашњује, да је стари, агилни Католички Муж Ф р а њ о  Ж е н к о  Д о н а д и н и  на степеницама Задружног Савеза у Сплиту изразно само своје жеље и расположење кад је изјавио: Ако икада дођем у прилику да кољем Србе, ја ћу их заклати барем стотину!

КАТОЛИЧКА АКЦИЈА није само организација католичке цркве у Хрватској, она је, по папином пропису и наредби, организација проведена у целоме католичкоме свету. И папа и сва се цркве уби доказујући да је та организација строго религиозна и строго аполотична. То се нарочито тврдило у земљама, где је то она била у најмањој мери, као н.пр. у првој Југославији.

Главни орган усташког покрета и усташког режима X р в а т с к и  Н а р о д  од 24. VI 1941. на стр. 5 донио је:

„Загреб 23. липња 1941. У суботу је Поглавник примио у аудијенцију свечано изасланство Католичке Акције. Биле су заступане све организације Католичке Акције. Биле су заступане све организације Католичке Акције села и градова. Изасланство је предвео Мсгр. Павао Јесих. Поглавника је поздравио Милан Гашпарац, претседник окружја Католичких Мужева, Звонимир Колар, претседник окружја Хрватских католичких омладинаца и Ана Брачић, сељакина из Велике Горице. У својим поздравним говорима истакли су заслуге Поглавникове за ускрснуће независне државе Хрватске. Истакли су и важност рада на моралном препороду појединаца. Њихове су се молитве пред свим свештеницима Мајке Божје делом Хрватске испуниле. После 22 године националног ропства и чудоредне покварености, коју су нам доносили туђинци с наменом да ослабе над отпор, минуле су нетрагом. С вашим устрајним радом и Вашом неуморном бормом обновљена је независност Хрватске. Имамо разлога веровати да је и Вама био Бог у помоћи. Ви искрчисте нову њиву обнове кршћанства у Хрватској. Вођени духом Кристовим и у усташким начелима спремни смо за сваку борбу за милу нам домовину Хрватску“.

Одговарајући Поглавник нарочито је нагласио: „У НАШОЈ ПОЛИТИЧКОМ БОРБИ СИГУРНО ЈЕ ВАША АКЦИЈА ИМАЛА ВЕЛИКОГ УДЕЛА“.

Свечано је изасланство истакло тек своје молитве пред свим светиштима мајке божје диљем Хрватске као свој допринос усташком покрету и тврди да су те молитве изличане. Друге акције ове Акције свечано изасланство није ни споменуло. Чини му се очито, да то није никакв а политичка акција, ако су се пред светиштима мајке божје диљем Хрватске молити да се растури Југославија и да се монтира НДХ. Међутим поглавник посве некатолички откри свету и вијеку управ оно, што је цела црква, а не само она у Хрватској, тако помно скривала:

 „У НАШОЈ ПОЛИТИЧКОЈ БОРБИ СИГУРНО ЈЕ ВАША АКЦИЈА ИМАЛА ВЕЛИКОГ УДЕЛА“.

Поглавникова је изјава, индискретна, али врло јасна и отворена.

ХРВАТСКИ ПОПОВИ: И ФРАТРИ још у Југославији, давно пре њена распада, радили су усташки. Радили су заверенички и велеиздајнички. О томе нека говоре они само а онда они, који желе да им за тај и за такав рад одаду признање. Таквих докумената има, и у овој књизи, груписано а и расуто.

У свим временима наше је свећенство било на понос народу и домовини, па и при обнови Хрватске Државе. Оно је заслужило, да се њиме поносимо, јер је, нарочито задњих дана пред устанак, играло важну улогу

Из жупског је уреда млади свећеник још у доба диктатуре избацио све знакове српства и југословенства, а под распело је обесио празан оквир, који је у данима народне невоље јавно вапио за Поглавниковом Хрватском:

 „ГДЕ СИ ПРАВДО, ЧЕКАЈУ ТЕ ПРАЗНИ ОКВИРИ?!“

Фрањевачке гимназије у Суњи, Широком Бријеву и Високом, богословна училишта у Макарској, Мостару, Сплиту, па и Теолошки факултет у Загребу били су права жаришта националне свести и гнезда из којих су годишње излетала јата не само левита и радника у винограду Божјем, већ и народних бораца, одгојитеља народне и усташке свести.

Ко се не сећа велечасног Брала, младог сарајевског жупника, који је успешно побијао странчарство, најпогубнију народну ману.

На тајним усташким састанцима млади је свећеник био редован члан, а са седнице је залазио међу испаћени народ и био увек главни промичбени фактор у народном ослободилачком покрету.

Ово је посведочење објавило усташко гласило Н е з а в и с н а  Д р ж а в а  Х р в а т с к а  (Загреб, број 33, страна 42, године 1941.). Напис није потписан, али по тачном познавању свих поповских и фратарских школа и теолошких училишта, по изразима: л е в и т а  и  р а д н и к а  у  в и н о г р а д у  б о ж ј е м, па по знању тачних назива и ознака теолошких училишта и теолошког факултета, очито је да је напис из пера неког свећеника. Подвлачим признања овог написа: да је свећенство, нарочито задњих дана пред устанак, играло важну улогу, да је још за диктатуре млади жупник избацио из жупског уреда све знакове српства и југословенства и вапио за поглавниковом Хрватском. (По жупским уредима могла је да буде Краљева слика, једини знак српства и југословенства) Даље: да су сва она набројена поповска и фратарска училишта годишње пуштала јата одгојитеља народне и усташке свести, да је млади свећеник Увијек био главни промичбени фактор у народном ослободилачком покрету. (Усташе су тако звали свој посао пре него комунисти).

Признања су сама по себи јасна и важна, па је сувишно свако тумачење. Тек кад се сврне пажња, да су годишње из поповских и фратарских училишта излетала  ј а т а  о д г о ј и т е љ а усташке свести, да се ставе на чело арбијама Крижара, Католичких мужева, Католичких жена, Крижарица и других свакавих и небројених чланова и чланица црквено-религиозних удружења и организација, добива се донекле и слика и прегдед тих снага. Све су оне искључива својина католичке цркве у Хрватској. Над њима никад нико није вршио нити контроле нити било каква утицаја. Годишња  ј а т а  о д г о ј и т е љ а заиста нису убацивана у већ спремне армије, да у њима буду редови, него главни промичбени фактор – рекли би усташе својим усташким вокабуларом.

Нису само католичке гимназије с правом јавности, што се у Југославији: која их је прогонила, кажу они – намножиле у завидноме броју, па поповска и фратарска одгојилишта свакакве врсте искоришћавана за протујугословенску пронаганду и формирање усташког менталитета и елана, него су искоришћавана сва друштва, компорације и места, у којима су или попови или фратри имали уплива и рећи.

ХРВАТСКО КУЛТУРНО ДРУШТВО НАПРЕДАК са централом у Сарајеву и бројним филијалима по свим крајинама и покрајинама где живе Хрвати, није било никакво црквено-религиозно удружење, али је било удружење, у коме су хрватски попови, а донекле и фратри, имали уплива. О свом раду, о својим тежњама и аспирацијама сами дадоше овакво признање:

„У овом свечаном часу када се ствара 37 годишња скупштина средишње управе Напредка у слободној и Независној Држави Хрватској, занесимо се духом у престолницу драге нам државе, у наш бели Загреб, и ступимо у повесне дворове на убавом Гричу, и у његовим одајама, потражимо најславнијег сина у повести хрватског народа, Утемелитеља Независне Државе Хрватске, драгог Поглавника, те се у духу поклонимо и захвалимо, да ову 37 главну скупштину можемо одржати у потпуној слободи, У ОНОЈ СЛОБОДИ ЗА КОЈОМ ЈЕ НАПРЕДАК ОД СВОГ УТЕМЕЉЕЊА ТЕЖИО, ТЕ САВ СВОЈ РАД, ГОТОВО КРОЗ 40 ГОДИНА, ТЕМЕЉИО НА ГЕСЛУ п р о с в ј е т о м  с л о б о д и. ТАЈ РАД НАПРЕДКОВ И ТЕЖЊА СЕ ОСТВАРИЛА, а коме имамо да захвалимо: Богу и Поглавнику др. Анти Павелићу и његовим витешким, храбрим и неустрашивим усташама. Зато, браћо Хрвати, кликнимо: Да живи Поглавник др Анте Павелић; (Живио). Уједно ћемо му с ове главне скуштине одаслати поздравну брзојавку.

Поздравимо одмах и нашег покровитеља и највећег пријатеља, некадашњега претседника Напредка, преузвишенога господина Надбискупа и упутимо му поздравни брзојав....“

Овим је и оваквим реченицама дне 19 аугуста 1941 у Сарајеву отворио 37. годишњу скупштину Напредка негов председник каноник Анте Алауповић. Говорник у наставку говора ниже предлоге о брзојавним поздравима и не испушта ниједног члана прве усташке владе. Нарочито застаје код војсковође Кватерника и напомиње скупштини Кватерникову изјаву: НАПРЕДАК СТОЈИ ПОД ПОГЛАВНИКОВОМ И МОЈОМ ЗАШТИТОМ! Затим је наставио:

 „Средишња управа Напредка није ни у време српске страховладе страшила се подићи свој глас за права хрватског народа, па се и онда поносно вијала хрватску заставна напредковом закладнон добу и конвикту. Напредак се није никада одрекао ни свог хрватског грба, која се кочи на његовој палати. Кад се србска власт запретила одузимањем имовине Напредку, средишња је управа нашла у особи преуз надбискупа др. Ивана Шарића заштитника, који је имовину Напредка ставио под заштиту католичке цркве ....

...Међутим и поред свега, и поред свих прогона београдских страховлада, ми смо оснивали читаонице, у часовима кад су укидана чак и певачка друштва. И У ЊИМА РАЗБУХТАВАЛИ ХРВАТСКУ НАРОДНУ (усташку) МИСАО“.

„НАПРЕДАК МИ ЈЕ ДОБРО ПОЗНАТ ТЕ НИЈЕ ТРЕБАЛО ДА МЕ ИШТА УПУЋУЈЕТЕ, ЈА САМ С ВАМА”.

Говорник износи пред скупштину и признање Доглавника војсковође Кватерника: „Хвала Богу да имадемо Напредак који одгаја нашу хрватску младеж у хрватском и католичком духу!

Говорник је наставио:

„Ове велике рећи наших највећих мужева, господо изасланици, јесу највећу потврда и признање досадашњег рада Напредка и залог пуне наде да ће Напредак своје посланство и у будуће с великом снагом, развити, јер ће му помоћи Бог и Хрвати! (Хрватски народ, Загреб, 20. VIII. 1941, стр. 6.)

МАРИЈА БИСТИЦА. Тако се :зове место највећег проштеништа кајкавских Хрвата. Ово проштениште и бројна проштења искоришћавана су са стране католичког клера у Хрватској и за пропаганду против Југославије и за распаљивање усташких склоности у хрватским масама и у овоме раду у усташком успеху дадоше хрватски католички попови ово признање:

„Некон године 1918. кад је хрватски народ тешко страдао и пао преварен у ропство, ова су ходочашћа добила посебно значење. Ниједан Хрват након те године није додазио у Марију Бистрицу, а да се не би помолио за спас своје домовине. Политичко је значење ових заветних ходочашћа било одражено хрватским тробојкама и украсним мераљицама Мајке Божје Бистричке, Краљице Хрвата. Унаточ неприлика, на које су ходочасници на свакоме кораку, на свом тешком и напорном пуру наилазили са стране српских оружника, хрватска је застава уз свете слике ходочашћа била главна ознака и главно обележје заветних процесија.

По први пут након ускрснућа НДХ кренули су ходочасници под вођством надбискупа загребачког и хрватског метрополита држа Алојзија Степинца у Марију Бистрицу, али овај пут не да се моле за заговор, него да се Мајци Божјој Бисричкој захвале на великој милости и на заговору, којим је код Бога заговорила ускрснуће НДХ. То су нагласили сви говорници. Напосе је ТУ НОТУ ПОДВУКАО ЖУПНИК ЗАГРЕБАЧКЕ ЖУПЕ СВЕТОГА ПЕТРА др. Лончарић, који је рекао: .... Када су ходочасници куповали знакове с медаљицама и бившим југословенским тробојницама, али су их сви ходочасници окретали и претварали у Хрватске. Чак су и оружници због тога имали посла, а напосе 1935. године, када су на торњевима и на кућама освануле хрватске заставе. Један је тадањи виши редарствени чиновник дошао Тупнику и затражио да скину хрватске тробојнице, а Влашкоуличанец Иван Зебић био је позван на редарство зато, јер је једини на својој кући извесио хрватску заставу.

Данас је Мајка Божја Бистричка хрватском народу донела слободу, својим заговором код Бога показала се склона хрватском народу“. (Хрватски народ, Загреб, 15. VII. 1941. стр. 8.)

Овим је излагањима жупника светога Петра присуствовао загребачки надбисуп Степинац, али се није ничим оградио, а ни осудио уплитање мајке Божје и проштеништа у политику, па ни оне природе, какву је оцртавао говорник у политику бунта и велеиздаје, у политику кршења закона и наредаба. Напротив, устао је и тај надбискуп и продужио у истој линији наглашујући да је задовољан што Загреб наставља своју традицију у вези с овим проштењем и проштеништем, а он се брине и у тој бризи има и успеха да ово проштениште подигне НА РАНГ, ВЕЛИЧИНУ И ЛЕПОТУ прворазредних европских проштеништа. Жели бољу и сретнију будућност хрватскоме народу, који је пребродио много невоља и криза и да остане сретан у својој слободној и независној домовини”. (Исти лист на истој страни).

КАД УСТАШКИ ФРАТРИ ГРАДЕ ЦРКВУ

 ...Као што је она у Загребу у Звонимировој улици, онда и ту градњу искоришћавају за пропаганду против Југославије, а за усташки покрет и усташке циљеве. Цркве се дуго граде, а и пропаганда је пројектована бар на ту дужину, али обично и на веће даљине. Ту цркву граде далматински фратри фрањевци провинције пресв. Откупитеља. (У Далмацији је још и фрањевачка провинција Св. Јеронима). Ти су фратри фрањевци провинције прест. Откупитеља много јачи и богатији јер имају много својих парохија по загорској Далмацији и по њим убиру од народа дажбине, што редовито надвисују све друге јавне дажбине (државне, опћинске и бановинске). Фратри нису задовољни ни тиме, него увијек теже и за јачим приходима и за већим ботатством. У том су циљу подигли свој самостан у Загребу, а сада подижу и цркву. Јасно и друго да би искористили запаљени загребачки хрватски фантизам и привели га себи у корист. Та црква што је фратри подижу у Загребу у Звонимировој улици, интересантна је и по пројекту и по техници „пумпања” занесених Загрепчана. Она је посвећена Госпи Лурдској. То је прилично нова побожност у католичком свету. Много рекламирана у много уведена. Далматински фратри желе да је у већим количинама уведу у Загреб, јер је тамо слабо позната. Тај Загреб раније, све до Југославије није било није био ни побожан ни много католички. Католичка група није раније била ни приближна добро примљена и третирана у Загребу. То је било село свих либералних странака и удружења, пропаганди и тисканица. Загреб, који се распламсао за хрватство мора да се ужари и за католицизам. Таква је коњуктура: Далматински фратри искоришћавају ту коњуктуру за Госпом Лурдском и са хрватским народним маузолејем.

Они у једној згради подижу и цркву у част Госпи Лурдској и хрватски народни маузолеј. У подрумским просторијама маузолеј, а над подрумом цркву. Госпе Лурдске. Нађен је мамац за пару скоро сваког Загрепчана, јер или ће да је испусти у част Госпи Лурдској, да би му дала здравље, срећу у послу или успех у љубави, или ће је испустити да изврши дело хрватског патриотизма о којем упорно кад год је будан или слуша или чита. А та Госпа из Лурда је ванредно милостива и увиђавна; за мале почасти пружа велике милости. Она ствара чудеса не само у Лурду, него свугде где је довитљиви фратри и одушевљени поклоници славе под тим именом и видом....

Црквени подруми, инвенциозно, проглашени хрватским народним маузолејем, у који ће се улазити као што се излази кроз католичко чиштилиште и сва остала постигнућа индулгенција (опроста) – они који плате и онако како плате.

Док се црква гради по подруму и изнад подрума, паре има да довлачи сама црква и њена градња у част Госпи Лурдској. Кад се црква сагради онда има да вуче подрумски музолеј и то само за крупније суме, јер се са малим парама не улази у велике маузолеје хрватског народа, што га чувају и с којим располажу оо. Фрањевци...

 Крипта је према основи проф. Плечника замишљена осим тога као хрватски народни маузолеј и стога је предвиђен само један олтар, који је већ готов, а посвећен Мајци Божјој, Краљици Хрвата.

Како је ова крипта и олтар подигнут за време диктатуре најбоље сведочи ова крипта и овај олтар патриотизам наших Хрвата Фрањеваца Далматинаца. Кип Мајке Божје је заиста кип Краљице Хрвата, јер у десној држи жезло, а на прсима јој се налази штит с хрватским грбом. Осим тога Мајка Божја и плаче над тешком судбином Хрвата, која их задесила тешком диктарутом Београда. Исто се и на ступивљу олтара налазе хрватски грбови .... Посвета је темељног камена обављена 24. V. 1936, а обавио ју је надбискуп загребачки преузвишени др. Степинац. Сама је крипта благословљена 24. V. 1937. Сви су радови до сада подигнути д о б р о в о љ н и м  д о п р и н о с и м а грађана са 750.000 динара а цео пројекат кад се оствари прећи ће 30.000.000 динара (Хрватски Народ, Загреб 29. VIII 1941).

Према исказу самих фратарских Далматинаца у Загребу за крипту или за градњу хрватског народног маузолеја код оо. Фрањевца изажето је из запаљених Загрепчана 750.000 динара добро југословенског курса. То само за крипту – маузолеј, посвећен мајци Божјој, краљици Хрвата, док су за целу цркву посвећену Госпи Лурдској треба Загреб да изгрца пуних 30 милиона. Уза све то треба још да известан број браће фрањеваца проживи у Загребу за све време градње и крипте и цркве и то да добро живи и још који век након довршене градње. Увек и искључиво на рачун Загрепчана, јер су таква правила реда, који својим доласком усрећава Загреб...

Фратарски се програм у Загребу одлично остварује. Успешно гради цркву, живи, руши Југославију и полаже НДХ!

ДУКАТИ ПРЕЧАСНОГ МИЈЕ ЈУРИЋА нису толико драгоцене као дукати као докуменат осећаја, менталитета и удаљености од Југославије и југословенског патриотизма хрватских попова и фратара. О тим дукатима донела је загребачка Н о в а  Х р в а т с к а од 26. XI. 1941. год. извештај:

„Затим је доглавник војсковођа рекао Поглавнику: Поглавниче! Дозволи да ти претставим пречасног Мију Јурића, старот домобранског душобрижника, који има једну посебну молбу на Тебе.

„Пречасни Мијо Јурић приступио је Поглавнику и рекао: „Поглавниче! Мале ствари у повести борбе за слободу Хрватске више пута имају велика значења. Као војни свећеник у прошлом светском рату добио сам своју прву душобрижничку часничку плату у златним дукатима. Чим сам је примио, ја сам је се одрекао за себе и одлучио чувати. Док моја Хрватска буде слободна, да је дадем нетакнуту као мој скромни прилог својој хрватској држави.

До сада нисам имао за то прилике, па је ево сада предајем Вама, Поглавниче, као остваритељу НДХ. Чувао сам је од онога часа кад сам је примио све до сада и предајем Вам ове дукате у оном истом папиру, у којем сам их замотане на ратишту примио. На жалост злочна рука се побринула да неколикома комадића мањка. Вама то предајем с молбом, да по својој вољи одлучите о њиховој употреби“.

   Једно је у овој Јурићевој лирици тачно и стварно, да ни он као ни остали његови поповски и фратарски другови нису у Југославији видели ни признали своју слободну отаџбину. Иза ње и преко њезина комада чекали су своју отаџбину и – радили су за њу.

ПОПОВИ ФРАТРИ ВАСПИТАЧИ УСТАШКИХ АКТЕРА.    

Били су скоро једини и искључиви. Радили су јавно и отворено, али као да су сви чувари Југославије пред том чињеницом затварали очи и нису ни хтели ни имали снаге да ту чињеницу овагну и да се с њом ухвате у коштац. Васпитавали су хрватски попови и фратри усташке актере у својим гимназијама с правом јавности, где су имали пуну могућност усташког рада без икакаве и без ичије контроле. Радили су то исто и по државним школама, где су били катехете, а да се посебно ништа не каже и не надода о таквом њиховом раду по свим многобројним црквено–религиозним удружењима. Тамо су они директори и мајстори, а чланство искључиво понизан, покоран и довољно податљив – фамулус. Мајстори раде у удружењима, а раде и изван удружења – обрађује се сваки вреднији индивидуум, вреднији или по таленту или јо помпераменту. Принцип рада и васпитања: свака снага била које год природе и динамике има да се вседе и искористи у великом предузећу католичке цркве.

Из поповских и фратарских руку изашла је сва усташка интелигинеција: сви идеолози, пропагатори, публицисти. Исто тако из истих одгојилишта изађоше и сви когорници, крвници, сви интелектуални зачетници и предводници ужасних покоља над недужним Србима. Све је то духовно обликовано, надахнуто и умесено у поповским одгојним ретортама. Ретки су, као беле вране ретки, они који су с неке друге стране ушли у усташки покрет као октери, Муслимане, цигане и заведене буготе који су клали Бога ради, евидентно је, да се мора третирати као злоупотребљене и искоришћене елементе у великој католичкој усташкој моби.

Сам усташки поглавник др. Анте Павелић одгојен је у травничној језуитској гимназији. Интересантна је једна забелешка о њему:

 Праве колеге Поглавника др. Анте Павелића са травничке гимназије приповедају да је уз друге врлине на њему упадала у очи његова бунтовност против, сваке неправде. Та је бунтовност долазила до изражаја увек кад год је била затајена правда. Морала је код њега та бунтовност бити у посебно великом ступњи, док се коначно из ње породила велебна замисао, да поведе организовану делатност што ће разбити окове, којима је неправда спутала руке и ноге целом народу од неколико милиона припадника....

Поглавникова је бунтовност баш зато симпатична, јер је сва у служби правде, сва уперена против злу. Нисмо ми за његов програм сазнали тек иза проглашења НДХ, већ давно, давно раније. (К а т о л и ч к и  т ј е д н и к, Сарајево уочи првог поглавниковог имендана, а загребачки Х р в а т с к и  Н а р о д пренио 22. VI. 1941, стр. 4).

Ова ситна забелешка садржи крупне ствари: 1. тешки сукоб са католичком идеологијом, по којој је бунтовност увек грех, а понизност једна од основних крепости и према томе основ доброг католичког одгоја код појединаца и код колектива. По католичкој се идеологији католик има и према неправди и према злу да понесе смирено, без побуне, јер и неправда и сваки зло долази по вољи Божјој, која нас тиме или кажњава за наше грешне чине или нам пружа прилику да заслужимо још јачу милост божју. Нарочито се ова идеологија нагласује и примењује у одгоју и у одгојним заводима. Излагање Шарићева К а т о л и ч к о г  Т ј е д н и к а  тежак је удар на менталитет и на одгој и на осећање сваког честотог католика. Међутим није страно тој истој цркви да у пракси остварује и други принцип: циљ посвећује средства, а овде је циљ да се Павелића прикаже не само човеком највећих крепости него управ изабраником Божјим, упире се прстом на његову бунтовност као нарочити дар божји, којим је оспособио Павелића за велебну замисао, да поведе организовану делатност што ће разбити окове, којима је неправда спутала руке и ноге целом народу од неколико милиона припадника”. 2. Признаје се да и травничком језуитском одгојном институту гојенци трпе неправду са стране својих одгојитеља. Рећ о неправди, што је у овој доби може да трпи гојенац са стране својих другова, тешко може да има места. З.И овом приликом надбискуп Шарић жели с поносом, да нагласи да је он стари сарадник и пријатељ Павелићев. То чини овом реченицом: Нисмо ми за његов програм сазнали тек иза проглашења НДХ, већ давно, давно раније”. Кад би сарајевски надбискуп Шарић хтео да буде искренији, могао је да на овом месту изнесе и то да Павелићев програм бијаше раније познат Шарићу и осталом хрватском католичком епископату, него самоме Павелићу. Шарић би могао да се хвали и тиме да зна: ко је Павелићу утро стазе до водећих политичких личности у Италији, а тиме и до помоћи и издржавање усташких логора у Италији. О томе ће моменту пре или касније проговорити неко други и казаће свету, какву је улогу при томе одиграла католичка црква уопће, а она у Хватској напосе. 4. Величање бунтовности са стране органа једног надбискупа даје пуну потврду и признање како су широке могућности у васпитању католичке цркве у Хрватској сваковрсних усташких актера. Ако је бунтовност врлина, онда се врлинама могло, у том васпитању толико потребитом усташкој цркви, приказивати и све оно зло што су га починили питомци католичких одгојишта као усташки актери у усташком потопу зла и крвопролића.

Између многих прикупљених приказа појединих католичких одгојитеља усташких актера, износим само због илустрације димензија рог одгоја, два случаја: др Младева Алајбега, Катехета сплитске класичне гимназије и др фра Радослава Главаша, одгојитеља фратарске гимназије на Широком Бријегу.

Небројени ђаци сплитске класичне гимназије исказују о свом катехети Алајбегу:

На гимназији је без увијања протежирао Крижаре у свакоме поглелу, а највише у добрим и одличним редовима. Преко њих је вршио шпијунажу по свим разредима и над ђацима и над професорима. Код себе је држао и бринуо се за исхрану и издржавање Маријана Сулића, а исто је тако код себе сместио, након што га је из Шибеника преселио у Сплит, Карамарка. Сулић и Карамарко били су нарочити гојеници Алајбегови, које је он уместо онако како је хтео и желио за циљеве усташког покрета.

   Сулић је за време усташког режима постављен за усташког логорника у Макарској, где је усташки жарио и палио. Његов је јак удео у уморству др Пуна Моравца, адвоката и истакнутог југословенског националисте.

Сулић је припремао напад на другог националисте апотекара Барбијера, али је тај напад омела интервенција самог Алајбега, коме се Барбијери утекао за помоћ. Сулић је с балкона макарске опћинске зграде одржао говор: Југословени и соколови, да знате да ћете лећи, а ујутро вас неће бити. Мајке ће вас тражити и неће знати где сте!” Касније је тај Сулић премештен у Лепоглаву и тамо је над кажњеницима многе страхоте извео. Коначно је позват у Загреб на истакнуту усташку позицију. Карамарко је одмах по свом доласку у Сплит одржавао везе између Алајбега и усташког првака Булата. Из Сплита је, по препоруци, позван у Загреб у усташки уред за пропаганду. Алајбег је поред тога био за време усташког режима сталном усташком везом Сплит–Загреб, па је због тога имао и неприлика с Италијанима. Многог је сплитског омладинца опремио у Загреб усташама.

О деловању фратра одгојитеља усташких актера међу омладином на Широком Бријегу, има овакво признање:

Тако је било и на Широком Бријегу, где се ђачка омладина није дала преварити срамотним споразумом од 1939. године, када је Хрватска продана Србији. Ђачка омладина по Широком Бријегу где постоји гимназија, конвикт и семениште отаца фрањеваца, одлучно је устала против споразума др. Мачка и његових помоћника. После тога почела се развијати права борба на живот и смрт. Баш у то доба дошао је на Широки Бријег млади и енергични фрањевац др. Фра Радослав Главаш, који је почео с у с т а в н о  в о д и т и  т у  б о р б у. У прво време помагало је неколико средњешколаца: Владо Мандић, Љубо Стојчић, Павао Кљајић, Драго Путица и још један старији усташки борац Иван Зовко из Лиса. Борба је била тешка, јер су месне власти знале шта хоће омладина. Нове силе за рад дошле су у лето 1940. када су се вратили кући свеучилиштарци (махом бивши питомци фратарског одгоја на Широком Бријегу). Борба се наставила и ширила се мисао о независној држави Хрватској. Свако је село имало своје усташке ројеве са заклетим усташама. Створен је нацрт за спречавање југословенске мобилизације. (Х р в а т с к и н а р о д, Загреб 4. VI. 1941, стр. 15).

Овој исповести нема шта да се надода. Јасна је искрена и релевантна. Фратри су са својим ђацима повели отворену, велеиздајничку борбу против Југославије, а за НДХ. Они су те ђаке васпитали и они су од њих створили, прве усташке борбе. Тако овде, а тако и по свим својим јавним и црквеним организацијама.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.