header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Ђуро Виловић: Крвава црква (4)
Ђуро Виловић: Крвава црква (4) Штампај Е-пошта
среда, 29 август 2012

 ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

И У ПОКОЉИМА СРБА

 КРВАВА АКТИВНОСТ КРВАВЕ ЦРКВЕ ВЕЋ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Време је прилично побледило сећање на крвопролића по разним местима у Хрватској још за југословенског времена. Људи се сећају, можда, тек по неког кратког и сухог комуникеа кр. владе или Министарства унутрашњих дела о таквим крвавим догађајима. Детаљи су остали тајном, па често и сама суштина тих крвавих хрватских побуна. Било је тога више. Било је атентата, било је крвавих сукоба са жандарима, а негде и са неким војним одредом. Та су се крвава збивања најобичније одигравала око цркава, на црквеним зборовима. Прелазим преко свих таквих догађаја, а застајем само код њих, што их у сташки актери, формирани у крилу католичке цркве, признају својим или што их усташе признају као дела браће усташа „из наших католичких редова.

   У раније наведеном писму Великог Крижарског братства поглавнику стајала је и ова ставка:

   ..док наши чланови међу Сењским жртвама и на осталим местима нису крвљу и својим животима посведочили свој идеализам.

   Сењско је крвопролиће познато по својим јаким димензијама. Крижари признају да су њихови чланови међу сењским жртвама к р в љ у  и  ж и в о т и м а суделовали. Они надаље признају да су исто тако у крвавим побунама суделовали и на другим местима. Кад они не наводе та друга места, није важно да их ми наводимо, јер имена места у овој ствари нису ни важна ни одлучна. Важно је и одлучно само то, да они признају да је у побуни у Сењу и н а  д р у г и м  м е с т и м а католичка крижарска организација пролевала своју крв и полагала животе својих чланова. Ове су побуне биле увек против Југославије а за „хрватске правице.

   Свакако једна од најширих и најбучнијих побуна била је она у Сибињу у Славонији. О тој побуни објавио је потанкости усташки дневни лист Н о в и  л и с т (Загреб, 10. октобра 1941, стр. 12) под насловом: Делатности усташког покрета у Домовини, а с под насловом: Народ је следио Поглавника и кад је био просторно далеко од њега.

   Поглавник је био просторно далеко, али га је хрватски народ увек осећао међу собом. И усташки се дух ширио у Хрватској успоредо с напорима и делатности Поглавниковом изван домовине... По налозима Поглавниковим годинама се радило на устрајању усташких постојби по нашим градовима и селима. Већ год. 1935 постојале су и далеко од Загреба, не само по личким и далматинским селима, босанским, херцеговачким него и славонским селима и градовима потпуно устројене и наоружане усташке постојбе. Дапаче 1935 године умало што није дошло до општег народног устанка у једном делу Славоније. Средиште усташке делатности у Славонији и у северном делу Босне био је Славонски Брод. Сељаци, усташе су ових дана упутили Поглавнику брзојавку из села Ориовац, Хујник, Малино, Причац, Бродски Ступник. Што и четрдесет девег потписника јавља Поглавнику: „Овде у Ориовцу сакупљени сељаци усташе обнављају заклетву Верности Теби, трховнику Хрватске државе, коју смо положили још године 1935“. То је био тајни оружани састанак у мркој ноћи. Др. Драган Дујмовић проговорио је реч хрватску о дивном јунаку Поглавнику.

   Напис наставља:

   „Народ је тражио одушка свом расположењу и оно се испостављило пригодом прославе папиног дана у Сибињу 1935. Вехементно предавање одржао је учитељ Гавриловац, а јавну мису жупник из Подцркавља Миховил Праскић. Иза ручка он је одржао и топао националистички хрватски говор. Слиједећи садржај тог говора скинули су сељаци ћирилски написе на опћини, школи и свим осталим уредима. По свршеном чину скидања написа, кренула је поворка усташких сељака према Ориовцу у десетак кола. На домаку Ориовца ишла је колона кораком певајући: Ц в и т о м  ц в а л а  П а в е л и ћ а  р у к а, к о ј а  у б и  с р п с к о г а  х а ј д у к а те ШТО ЋЕ НАМА ШАЈКАЧА НА ГЛАВИ ... Стали су пред кућом др. Дујмовића и сви ушли у његово двориште. Импровизирана је скупштина насред широког пута а из кола је проговорио жестоко жупник Праскић.

...дошао је у борбу из Загреба др. Драган Дујмовић и њему су дошле читаве депутације да се жале на терор четника и добровољаца. Након неколико дана обишао је др. Дујмовић сви Посавину и дао налог народу да на оружје одговори оружјем и да се организира у борбене одреде и да покаже на сваком кораку и у сваком случају Отпор. Након 14 дана дошао је др. Дујмовић опет и Ориовац и онда су сељаци под неговим вођством одржали војну вежбу у ноћи на Јелас пољу. Успех ноћних вежба био је велик. Настало је иза тота живо кретање. Спремало се више скупштина, ноћних вежби и демонстрација с оружјем по свем крају, ну ту ју акцију обело „вођство СС), давши у бродском тједнику И с т и н и  изјаву да др. Драган Дујмовић буни хрватски народ бродског котара и да га власт треба онемогућити, ако се појави тамо, јер да то није у духу његове миротворне политике ... Тадашњи котарски предстојник у Броду Долучић спасио је овај пут главу др. Дујмовићу забашуривши истрагу, јер се од говора на Јелас-пољу нису радикалнији могли изрећи ни у емиграцији.

   Напису и у њему описаном збивању потребно је надодати објашњење: ко је жупник из Подцркавља Миховил Праскић, који одржава жестоке хрватске националистичке говоре, иза којих распаљена маса усташких сељака, прикупљена и организивана од католичког сениора др. Драгана Дујмовића, скида ћирилске написе са свих уреда? Миховил Праскић је криминални тип, суђен и осуђен у фалсификаторском процесу Вида Галовића у Загребу 1922. Праскић је био члан дружбе фалсфикатора, која је фалсификовала 20-динарске новчанице. На процесу се Праскић појавио као оптуженик у друштву своје љубавце, сељакиње. Та околност попа фалсификатора и попа јавног љубавника много је увесељавала суд, публику и штампу. Праскић је по тој околности брзо постао популаран у Хрватској. То све ипак није омело његове црквене старешине, да му касније даду жупу и да га поставе као учитеља вере и морала.

   Крвопролиће у Бибињу, по признању самих усташа, дело је католичког сениора и католичког жупника. Немири у селима у срезу Славонски Брод, а ти су дуго потрајали, организовани су по тој двојици организованих католика. Провођење усташких организација и усташких бојних формација по Посавини и једном делу Славоније, дело је те двојице истакнутих претставника католичке бојовне цркве у Хрватској.

 

РАД СА ПАВЕЛИЋЕМ, ЗА УСТАШКЕ ЛОГОРЕ И У ЛОГОРИМА

Према исповестима и сведочанствима морнара и капетана моторних једрењача, нарочито из Рачишта са отока Корчуле, Павелић је више пута прелазио с италијанског Ластова на југословенски териториј по отоцима Корчули и по Хвару. Та се сведочанства слажу у овоме: Павелић је више пута прелазио с Ластова на Корчулу и на Хвар. То је могао и лагано је то изводио, јер се око италијанског Ластова налазило много југословенских бродова на мотор због криумчарења. Тим је бродовима било прилично свеједно превозе ли кријумчарену робу или људе. Превозили су умешно и зналачки, па се Павелић могао сигурно да у овоме потхвату ослони на кријумчаре. Више пута га превео капетан Анте Ботица из Рачишта на свом броду Н а д а, коју је за италијанске окупације обележио с именом С п е р а н ц а. Било да је Павелића превезао Ботица било неки други кријумчар, увек је та вожња свршавала у некој тамној ували у близини католичког манастира, а најредовитије онога у Бадији на Корчули. По ували су га дочекали фратри па га одводили и уводили у своје манастире, где би се задржао по више дана сакривен иза самоустанских зидина. Павелић је редовито доносио велику и тешку пртљагу. Самостан, који би примио, Павелића, оживио би вревом многих фратарских посета.

   Један други докуменат, у вези с оваквим Павелићевим боравцима по фратарским самостанима Корчуле и Хвара истиче као ванредно активног курира фратара, наставника музике на фратарској гимназији, с правом јавости дакако, на Бадији – О. Бернардина Сокола. Он се није дао везати ни школом ни наставничким дужностима уз школу ни уз манастир, кад би стигао Павелић. Често је путовао, данима боравио у самостану у Хвару. Очито, кад је тако радио, да је имао приволу и одобрење својих старешина. Значи да је и њему и њима било важније и прече испорука Павелићевих порука и пошиљака од њихових школских и редовничких дужности. О. Сокол је често путовао. Могло га се срести често и по паробродима и по железничким купејима. Увек важан, брбљав и увек у усташкој пропаганди.

   О. Бернардина Сокола је забележио и главно усташко гласило X р в а т с к и  н а р о д у Загребу, а у свом броју од 31. јула 1941. на 7 страни овако: „Позната је збирка његових зборова у пет свезака Xрватско село, у којима свака песма одише не само католичанством него и хрватством, јер је складатељ већ п р е н е к о л и к о  г о д и н а  п е в а о  с а  з а н о с о м: АНТЕ ЋЕ ДОНЕТИ ХРВАТСКОЈ СПАС, ХРВАТ ЋЕ НА СВОМЕ БИТИ СВОЈ“.

   Разуме се да О. Бернардин Сокол није био једини курир, једини разнасач Павелићевих порука и пошиљке. На томе је послу радило много фратара. Павелић се на њих ослањао пуном сигурношћу, а они су опет вршили овај усташки посао као свој најважнији и најпрећи посао. Фратри су одлазили по Хрватској свом лакоћом, искоришћавали су своје самостане и везе у пуној мери. Иза сваког Павелићевог доласка из Италије на југословенски терен, размилили би се фратри по свим хрватским крајинама носећи непосредно поруке и пошиљке од усташког вође. Није се ту радило само о прапагандном материјалу, него и о оружју.

   Ластово није било једина Павелићева Скела. Зна се и за задарску околину као врло активну увозну Павелићеву луку и за фратре као одличне курире и разнасаче. Зна се да је о овим околностима било језусловенским властима предано више достава, али се не зна да су оне икад правилно и успешно поступиле. О томе ће се, очито, знати много више и поузданије кад се јаве она иста лица која су у овом погледу, с мало среће, нешто дојављавала југословенским властима.

   Чини се да је овај тајанствени боравак Павелићев по самостанима по отоку Хвару и Корчули објаснио Миле Будак на свом јавном усташком збору у Броду на Сави дне 15. јуна 1941, кад је изјавио:

   Требало је организирати усташку организацију. И догађало се оно што Ви, без сумње, нисте схватили. Долазили су у села и градове разни усташе, који су као фратри под мантијама носили свашта и припремало народ. Распиривали смо усташку мржњу диљем читаве Хрватске, тако да, кад је дошао час, наши нас пријатељи Немци и Талијани не нађоше само спремне, него већ готово и ослобођене. (Извештај загребачког Н о в о г  Л и с т а са доглавникова збора у Броду на Сави од 15 јуна 1941, а у броју од 16 јуна исте године на страни 5).

   Ова изјава и уједно признање доглавника Будака није довољно јасна, јер се Будак, макар „највећи књижевник свих времена“ не зна јасно да изразује. Није јасно јесу ли они разни усташе долазили као фратри а под фратарским мантијама доносили сваште, дакле јесу ли то били прави фратри или усташе обучени у фратарске мантије, да под њима могу да преносе и доносе свашта. Једно је јасно и изван дискусије, да су прави фратри из самостана на Хвару и Корчули под својим мантијама разносили све оно што је са собом из Италије преко Ластова и Задра доносио Павелић. Ти су фратри по самостанима на Хвару и Корчули били између Павелића и усташа у Југославији у мантијама и без мантија. Због режима по овим отоцима у време овог рата било је отешчано истраживане појединости. Оно ће се скоро у повољнијим приликама наставити, довршити и попунити, па и објавити. Веројатно ће се утврдити с много више јасноће ови сусрети Павелићеве с фратрима по самостанима на Хвару и Корчули, а није искључено да се утврди да су ти фратри под својим мантијама разносили свашта по Југославији, па и оружје и паклене машине. Фратри су, одиграли још једну ванредно важну улогу по усташким логорима у иностранству. О тој њиховој улози даје ово признање састанак надбискупског окружја Католичких Мужева у Клањцу.

   Након предавања (брата Драгутина Опалина) стављали су чланови разна питања, на које им је с много љубави одговорено, а међу иним: УСТАШЕ СУ ИМАЛИ СВОЈЕ ДУШЕБРИЖНИЧКЕ ФРАЊЕВЦЕ У ЕМИГРАЦИЈИ КОЈИ СУ ВОДИЛИ ДУХОВНУ ПАСТВУ У ЛОГОРИМА.

   Ко што су су оо. Фрањевци са Распелом у руци повели Хрвате у бој за обраднусвете римоктоличке цркве и заслужно добили наслов „Предзиде Кршћанства“, тако .... Н о в и  Л и с т, Загреб, 5 јуна 1941, стр. 10.

   Кумбунг се с предзиђем кршћанства наставља. Сад су да добили оо. франевци.... Нека се јави ко га још од Хрвата није добио! Тај је наслов фрактат за себе, али је, очито, сишао с позорнице при него се икад дознала код Хрвата историска истина о тој загонеци.

   Ово је признање католичких мужека у Клањцу много занимиво. Душобржници фрањевци по усташким логорима у иностранству заиста нису ни држали страже ни били пожарни, ни дежурни, него оно и онако како су свугде, где код Хрвата воде духовну паству: вође, учитељи, ментори, главни промичбени фактори. Клањечки мужеки у вом свом признању то износе много аликовито: Као што су оо. Фрањевци са Распелом у руци повели Хрвате у бој за обрану свете римокатоличке вере и добили наслов „Прездзиде кршћанства“, тако ....То су успоредба оних мужека неоправдано и неразумњиво кида, али је логично продужење јасно: тако су и сада с Распелом у руци повели усташе из наших католичких родова у бој за обрану свете римокатоличке вере и заслужили наслов: завидање католичке цркве код Хрвта!

   ОО. Фрањевци, као душобрижници, по усташким логорима објаснили су усташама из наших католичких редова како су сва средства за постигнуће усташких циљева, добра, јер се ради за обрану наших светиња: цркава, обитељи, домова. Они су свакако били морали бити они, који су преокренули ранији морал наших примитивних мужека у нови усташки морал. Павелић нити је имао снаге нити ауторитета да то учини. Зато они и онакви, какви су 1300 година учили Хрвате католике повезане са Светом Столицом у Риму: Не убиј! не кради! Не пожели ниједне туђе ствари!, могли су сада да преокрену у: Убиј! Кради! Приграби све туђе ствари! јер је то све не само допуштено него је и добро дело за онај и за овај свет. Добро је зато и у томе, јер се све то ради не због неке сласти и ужитка нашег грешног тела, него због божје и одржања царства његова међу хрватским народом. То су дјела с којима се једино може повести и ствршити бој за обрану свете римокатоличке вере и наших светиња: цркава, обитељи, домова. Сви наводи и признања јасно утврђују вође и иницијаторе и идеологе усташког покрета, а то су хрватски попови и фратри са својом црквом као целином. Занимив је у овом погледу напис сплитске К а т о л и ч к е  Р и ј е ч од 1 маја 1941, а под насловом УПОРЕДО С ХРВАТИМА КАТОЛИЦИМА.

   Упоредо с Хрватима католицима, али одељено од црвеног организма, јер се Црква не бави политиком, корачала је и хрватска националистичка омладина, франковачка, усташка, са својим вођама. Није сваки „Павеличанац“ уверен католик, али су сви знали и били уверени, да је католицизам дао хрватству државност, културу, смисао за жртву и жилавост у столетним борбама. Зато су, на темељу повести која је националистима светиња, били уверени, да би хрватство одељено од католичке вере, изгубило већи део своје садржине и своје моћи. Зато је усташки покрет, који је муком у крвљу својих оданих чланова довео Поглавника на челу Слободне Државе Хрватске, бројио међу својим члановима готово све католичко ђаштво, те многе католичке интелектуалце и грађане.

   Дубоко смо уверени, да ће протумасонска, протукапиталистичка и протукомунистичка Хрватска даље корачати, развијати се и цвасти у духу традиције хрватске 1300 годишње повести“.

   Поред фраза, као што је она, да се католичка црква не бави политиком /црква као зграда не, али црква као организација хијерархије и верника, да ! о.п./ напис утврђује признање да је Хрватска усташка омладина, па и оно ретки „павеличанци“ који нису уверени католици, ишти упоредо с Хрватима католицима у усташком покрету. Дакле не испред њих. Дакле ретки уз главнину, што се састављала од Хрвата, уверених (по поповима и фратрима организованих) католика. Нека нам писци К а т о л и ч к е  Р и ј е ч и, катехете Младен Алајбег, Нико Матулић и канони Пилепић кажу само то, да се католичко ђаштво, Католички мужеви (које овај листић све од реда промовише у католичке интелектуалце. На крају, што друго и да буде муж, који свој интелект засићује проповедима попова и фратара друго него – интелектуалац, католички интелектуалац?) остали грађани у усташком покрети нису састајали у приземљу палате сплитског бискупа и ту добили везе с усташама. Да, надаље, на свим тим састанцима, нису католички попови водили надзор и уопће поступали као вође, ментори и идеолози? Можда и овде важи она дистинкција католичких мужека из Краљца: не као свећеници католичке цркве него као слободни глрађани?

   Није само доглавник Будак открио усташе под фратарским хабитом, како шврљају по селима и по градовима по Хрватској и носе свашта, него су исти такви фратри са свачим под хабитима откривени и по Белгији Занимиви су искази оних, који су одлазили на тад у Белгију. Ри су искази сугласни у битним стварима, а своде се на ово: У Белгији су насталазили фратри. Окупљали су над, да нам проповедају нашу веру, што су је тамо увек звали вером наших отаца, нашом хрватском вером. Говорили су нам, да су нам Срби одузели крух, па нас гладне и виједне упутили у туђи свет трбухом за крухом. То је тешка и претешка судбина, али још није најгора. Горе ће тек доћи и то онда, кад Срби униште масу свету римокатоличку веру, па нас упуте у највеће зло, а то је у већно изгубљење. Муке од беде, од празна и гладна желуца могу дуго да трају, али муке изгубљених душа морају да трају већно. Наша света вера, вера наших давних прапрадедова, прадедова, дедова и отаца није нас још никад запустила па није ни сада. Она не само што нас прати по небеским анђелима чуварима, него нас брани и чува и по својим Земаљским чуварима, по свећеницима своје свете римокатоличке цркве. Ево, послала је овамо у далеку туђину толике нас, па и мене... да бдимо над вашон душама, али и над вашим животима. Једно речју: над вашим добром од овога и од онога гријеха.... Ти су, фратри говорили, да се онима, који буду редовито долазили к њим на мису, проповед, те исповед и причест, помагати у тражању посла и до лакшег и бољег плаћеног посла.

   Разлози су у Белгији били тешки, а тешко су се и налазили па су радници долазили к фратрима на све оно што су они тражили од побожних дела, јер према тежњи радова у Белгији, то су били лакши послови.

   Белгија је католичка земља, а фратри су из просјачког реда, па су доста успесно намолили и испросили код многих католичких послодаваца и скупљих и лакших послова за своје клијенте.

   Сви радници нису били фратарски клијенти. Далеко од тога, фратри су узимали за своје протежеје само оне раднике, у којима су сагледали и приврженост и склоност да падну и да остану под њиховим упливом. Најбоље су групе одмах зналачки и умешно стали да припребају за усташка логоре у Италији. Чланови су тако одабраних група уживали јаку фратарску протекцију и на послу и на плаћи. Њима се хратри потуривали лагане послове, а јаке плаће. Уз то су им говорили, да ће опет за њих у Италији. Наћи још јаће плаће и још лакше послове.

   Падала су велика обећања, оду или у логоре, богатству и гос ском животу. Ниједан од оних радника, које су фратри упућивали у усташке логоре у Италији није се више сматрао ни радником ни сељаком. Сваки је у себи и гледао и осећао добро плаћеног намештеника Хрватске државе....

   Кад су фратри извршили свој уплив, онда су препуштали да сами радници заједничким разговорима, комбинацијама и илузијама доврше пропаганду за полазак у логоре и да донесу заједничку одлуку о путу. Стварале су се тако групе, пријатељства и другарства у заједнички елан за усташке борбе и циљеве. Отишли су многи.

   Ако би код неког радника пао интерес за пут у усташке логоре, одмах је падао и у фратрима интерес и за рад и за зараду таквоме раднику ....

     У ономе времену полазило је нарочито много Далматинаца у Белгију на рад. Ишли су приморци, али је ишао и велик број Имоћана. Ти су били и код својих кућа под јаким упливом фратара, а поред тога су их њихови торбари (галантари) одавна загријали и распалили јаким хрватском и мржњом на све што је и српско и југословенско. Имоћани су исто тако одавна склони да траже лакше послове и јаче плаће, па фратри нису имали тешкоћа да тај свет предобију за своје циљеве. Ове околности уједно објашњују како и зашто је у усташким логорима у Италији било много Далматинаца и како то да су први у логоре стигли Далматинци. Доглавник је Будак у своме говору на јавном усташком збору у Госпићу подвукао да је поглавник почео с већином Далматинаца.

 

ВЕЛЕЧАСНИ – ЗАКЛЕТИ УСТАШЕ

Колико је хрватских попова и фратара, још у Југославији, било заклетих усташа, није установљено. Установљено је тек да их је било и да их је било доста. Овај моменат забележен и у усташкој штампи, а у првим месецима усташког режима. По новинским се ступцима сусретало уз име и презиме понеког католичког попа или фратра и нарочито почасна титула – з а к л е т и  у с т а ш а. Они су се и сами тиме дичили и истицали. Очито их је варао осећај, да је заверенички посао довршен, а награда осигурана. Ти су заклети велечасни усташе одмах ступили у усташку хијерархију и омнашали разна усташка достојанства повезама с усташким поверењем. Загребачки дневни лист Н о в а  Х р в а т с к а (од 4. V. 1941) извешћујући о молитвама клера и верника за усташку Хрватску бележи:

   У жупској цркви блаженог Николе Тавелића у Кустошију служио је службу Божју велечасни Вилко Цецеља, заклети усташа.

   Н о в и  Л и с т (Загреб, 9. јун 1941, страна 6) јавља да је усташког министра за народне господарство др. Сушића, дочекао у Слуњу усташки повереник, жупник Ивица Никшић, с месним усташама и омладинском глазбом.

   Исти дневни лист и на истој страни бележи:

Најпре је под ведрим небом отслужена миса зхвалница. Служио ју је отац Сидоније Шолц, познати усташки борац.

   Листајући тако усташку штампу само у прва два, три месеца усташких оргија и по НДХ, може се саставити обилат списак попова и фратара, заклетих усташа. Кад је овако пала рећ: заклети усташа, потребно је и да се објасни та рећ. То није у усташком свету некако почасно признање, па ни неки суд као што је био раније међу ХСС-совцима: тврди и поштени Хрват или некад међу Србима: Србин, ватра жива. То је извесна усташка стварност условљена и с полагањем формалне усташке присеге. Та је присега сама по себи занимљива. Усташке илустрације доносиле су фотографије утензилија ове заклетве: крст, бодеж и револвер. То значи да је сваки усташа, који је призизао том покрету верност, полагао присегу додирујући прстима крст, нож и револвер. Сви: клерици и лаици. По ономе, како то у свом говору на великом усташком збору у Новој Градишци (2. VI. 1941.) спомиње најкрволичнији међу усташким главешинама, министар и претседник законодавног повереништва Милован Жанић, обављале су се те присеге, по којима је усташа постао з а к л е т и  у с т а ш а  у касне часове ноћи и то по црквама, а највише по малим и забаченим капелицама и, веројатно, пољским црквицама.

   Усташки законодавац Жанић каже:

 Црквице и у овом котару могли би причати, јер су били сведоци, како су у тамно доба ноћи код мале свећице заприсизили усташе у њима.

Кад је било хрватских попова и фратара з а к л е т и х  усташа, онда је изван дискусије, да су и ти усташи у мантијама једнако као и они без мантије, долазили у тамно доба ноћи и код малих свећица додирујући свећеничким рукама револвер, бодеж и распело изрицали текстове усташке присеге. Кад се при томе надода да је ове еванђеосле душе пратио и морао уз те додире на хладно и ватрено оружје да прати неми еванђеоски шапар Христових усана по поседњој вечери: Петре, врати мач у корице његове, јер ко се мача хвата од мача и гине, добива се пуна идила тих присега, тих заклетих усташа у мантијама. Можда се бар неки од њих сетио и морао сетити црквене праксе, да свако има да пред црквом остави овако оружје пре него ступи у цркву на молитву, чак и штапове....

Они ће, међутим да се правдају сколастиком клањечких мужека, да су то они по том ритуалу присезали као сдободни грађани, а не као католички свећеници... Уосталом све је оно речено за друге, а не зе свећенике. Једно је католичка теорија, а друго је католичка пракса.

Усташки прваци нису у данима своје владе, победе и славе заборавили своје другове у мантијама ни у хабитима. Журили су се, да им одаду признање и хвалу за јуначка дела. У томе је нарочито издашан највећи хрватски књижевник свих времена Миле Будак, али ни други нису били много мање благодарни. Усташки лекар Шиме Цвитановић, који је у југословенском времену, као шеф болнице у Глини, стекао крезовско богатство, па и неколико трокатница у Загребу доспио је и на усташку диобу. По својој краткоћи и усташкој неумешности упутио се у Лепоглаву за време бановања бана др. Шубашића. Лепоглава и остали казнени заводи у земљи од давнина су промотори хрватских народних идеолога и државника, првака и мученика, па је овим путем и паланачки хирург Цвитановић доспио међу прваке усташке Хрватске. Мора се припоменути да је био и гојенац сињске фратарске гимназије, а држим, да је члан Католичког Сениората. Тај усташки првак, на обилатој гозби младе мисе Мике Динтера у Сесветама код Загреба изјавио је:

Велике су жртве хрватског католичког свећенства, особито млађег за усташки покрет. Католичко се свећенство много жртвовало, а многи су дали и своје живота.

Остали део говора овог усташког првака може се нађи у загребачком Н о в о м  Л и с т у (11. јун 1941, страна 17). Нешто сам се раније позвао на Будаково посведочење и признање усташком клеру у усташком покрету, па због разноликости сада наводим Будаково признање клеру и католичкој цркви пре усташког покрета:

Велико је значење католичке цркве у животу хрватског народа; црква је била не само чувар чудоредних засада, него је придонела очувању хрватске народне и државне мисли. Кад су за провале Турака у Хрватску нахрупили Румуни, Влади и Срби били су повезани једино православљем, а касније су сви били прозвани Србима. Да је хрватски народ пошао тим путем више га не би било.

Без обзира што је, по овом Будаковом историјском знању, католицизам спасио хрватски народ, отворено је питање: да ли хрватски народ тим путем остао мање частан него што се прославио усташким путем, на коме је опет усташка црква водила тај трагични свет... Хрватски попови и фратри дали су у Југославији, за време Југославије, усташком покрету, неразмерно више и издашније, него се то било каквим опипљивим документима даде утврдити. Њихов је рад, у највећем делу, остао скривен у громорним беседима с олтара, проповедница и конференцијских столова по најразноврснијим друштвеним просторијама црквено-религиозних друштава и организација, те у издашном шапту по сјенама и закуцима исповедионица. Тај је њихов усташки рад широк и многострук. И занимив је тај рад, али није предмет толико документарноз истраживања, колико уметничке пенетрације и интуиције. Међутим је и тај рад на овај начин осветљен. Ко се занима за тај до њихова рада нека припази, па прочита мој роман П и ц у к а р е, заправо једноструку хронику многоструког села од почетка Југославије до створеног споразума Мачек-Цветковић у августу 1939. Тај сам роман написао у последњим месецима Југославије, а биће објављен за врло кратко време. Из њега ће изникнути слика поповско-усташког рада на хрватском селу, међу самим присташама ХСС рватске сељачке странке).

ГОТИ. – У низу смишљена и програматског рада хрватских попова и фратара у Југославији против Југославије, мора се застати уз појаву Гота. Стара је та хрватска готска легенда, по којој они нису славенског него готског подријетла. То се по хрватским друштвима и винским братствима препричавало као анегдота. Чудновато, онда кад су Хрвати робовали у Аустрији, која је свакако била ближа Готима него Славенима, нико тој анегдоти није подавао важност. Попови су међутим претирили најпре цио арсенал католичке цркве, а онда и све друге залихе парола и средстава, да би успио њихов усташки покрет, па су нашли и ту стару анегдоту. Њу оживљава и поп и фратар фра дон Керубин Шегвић, знанствену форму настоји да јој прида по обору Матице Хрватске проглашени и популазировани географ светског гласа, дон Филип Лукас, а разносе је као утврђену историску чињеницу и углављену истину сви усташки попови и фратри. Новинарски је пропагује, једини католички дневни лист, Xрватска Стража. Тај свет добро зна да хрватска средина ништа толико не воли колико историју претворену у анегдоте и анегдоте претворене у историју. Нарочито кад те претворбе опеваки ту средину. У овом случају надоше за потребно да хрватску готску анегдоту оживе, да би сугерисали својим организацијама, а по могућности и осталој јавности, да Хрвати не само што нису са Србима један јединствен народ, него нису ни исте расе. Хрвати су Готи, А Срби Славени. Дакле ништа заједничко ни у крви ни у подријетлу, ни у раси ни у вери. Кад Хрвати са Србима немају ништа заједничко, онда запто да живе у било каквој, а напосе државној заједници?

Нузгредице напомињем да се у том истом југословенском времену јавио неки језуитски патер, који је објавио преко сарајевских Шарићевих органа, да је он као истраживач, човек знаности, нашао извор Хрватима негде у Ирану... Свеједно: Готи или Иранци, главно, да нису Славени као што су ти немили Срби!

 Док су хрватски попови и фратри палили на комачама своје големе мржње и рачуна крвну и расну повезаност Срба и Хрвата, дотле су препустили својим лаицима и Хрватској Стражи да војују за ХРВАТСКИ ЈЕЗИК РАЗЛИЧИТ ОД СРПСКОГ ЈЕЗИКА. Настаје нов дуг турнир, што га отвара администраторски секретар Југославенске Академије др. Иван Есих, др. Иво и професор Крстић, па многи други организовани католички мужеви и интелектуалци. „Хрватска стража пушта све прилоге бораца-добровољаца у овом монструзном турниру, на потреснијем документу хрватске покварености и менталне инфериорности. Та је поквареност као и дефект интелекта толико запањујући појачан тиме, што долази са стране оног истог света, који, као одгојени сколастици бар три пута у сваком дану у својим дискусијама важно подвуку сколастичку максиму: contra fachim non(Докази никад не могу да оборе чињеницу!). Али кад католичка црква нешто треба, онда не важи ништа, па ни њена сколастика, а што би онда тек важио један ситни факат, да је српски и хрватски – један те исти језик. Макар су тај факат признавали сви Хрвати свих времена, који су знали што је језик.

У овом католичком турниру иступише крижари, конгреданисти, католички мужеви, па и чланови X р в а т с к о г  Ј у н а к а.

Иако у свима њима није било довољно снаге, морамо признати, да је у свима њима било довољно воље да и у ствари језика потпуно раскрсте са Србима, а и са свом својом књижевношћу од дубровачког трубадура Ђоре Држића до најновијег усташког песника већег формата, Антина Вонифачића. На томе су послу Х р в а т с к а  С т р а ж а имала и неприлика. Једном је тако неко преко њених ступаца поучавао усташку публику да се лов риба не изразује с рибање, него са рибарење. Да се подови рибају а да се рибе рибаре. Неко се и побунио, па написе у том усташком листу, да је пред стотине година аутохтони, прави и поштени хрватски песник Некторовић написао Рибање и римарско приговарање, па је очито са својим римарским пратиоцима и рибао рибу. Рибати подове у значењу чистити подове, није ни хрватски ни српски глагол, него потпуно готски р е ј б е н = чистити. Ако они као Готи, реће та неко, хоће стварати нов готски језик, нека то не чине ни на основу српског ни хрватског језика, него немачког, па ће пре до успеха.

У том турниру било више оваквих згодица него стида у готских апостола хрватског језика, различита од српског језика, међутим оно, што се на овом послу није свршило у Југославији, настављено је у усташкој Хрватској под вођством др. Блажа Јуришића, шефа уреда за хрватски, тачније усташки језик. Јединому је њему успевало да насмијава публику у оним тешким данима усташког клања и дивљања.

Др. Блаж Јуришић, фамулус попа Лукаса у политици и у Матици Хрватској, питомац је малог надбискупског семеништа Змајевић у Задру. Х р в а т с к а  с т р а ж а, једини хрватски католички дневни лист у краљевини Југославији, сачињава посебну групу докумената о учешћу католичке цркве у Хрватској у усташком покрету у Југославији. Тај је дневни лист годинама развијао усташку идеологију и пропаганду. Х р в а т с к у  С т р а ж у  је годинама водио каноник, професор теолошког Факултета у Загребу Др. Јанко Шимрак, Жумберчанин, гркокатолик. Човек, у кому је српско порекло опипљиво, а хрватство тек деривативно, од успоставе везе Жумберка са Светом Столицом у Риму. Типичан пример што ради у Србину та веза с римском црквом, па и онако делимична као што је између унијата и папе. У тој вези Србину остаје још литургија, старословенски језик, литургије и обреда, па цио остали вањски облик и живот цркве: обичаји, ожењени свећеници, па све друго. Та веза са Светом Столицом у ствари није ништа друго него апстрактна, принципијелна ствар, па ипак какаву су поразни резултати, да се у њој и по њој, не само сроодство изгуби о Србинего постао предводник србождера. А што се збивало са Србима, кји су посве ушли у католицизам? О томе треба испитати Лику, Сењ, имотску крајину и све оне крајине, где је највише таквих Срба и где је највише поклано Срба. Кад се Србин покатоличи постао усташа. У Шимраку се утврдило, да кад се Србин по унијатству споји са Светом Столицом у Риму, постаје то исто. Не само шира хрватска јавност, него и само вођство католичке цркве у Хрватској, имала је осведочење, да је Шимракова Х р в а т с к а  С т р а ж а  јаче усташко него католичко дневно гласило. Та околност не би много ни сметала ни бринула вођство католичке цркве у Хрватској, кад би тај новопечени католик у унијатству радио све то и све исто то, али само нешто мало мање српски отворено, а нешто мали више католички прикривено. Црквено вођство улаже много напора да у Шимраковој свежој природи, дојучерашњег Србина, потисне ту српску осебину, да истакне још довољно неразвијену особину скривања, превртања очима, завијања гласа у свим скалама у тоналитетима, данашњег католика. Друга околност, што смета црквено вођство, налази се поновно у Шимраковој отворености. Он стварно није никад био ни Радићевац ни Мачековац. Не знам ко је у Загребу оштрије нападао Радића од Шимрака, а Мачека додуше није нападао, али је у време и у невреме, опортуне et importiane, истицао усташко становиште напрама ХСС становишту. То је доводило до трзавица, јер су усташе у ХСС-овци у једном те истом хрватском народном покрету. Долази и до полемика између ХСС дневног листа и Хрватске страже, Епископат подузима кораке, јер још не налази опортуним да се замери др. Мачеку, а поготова није налазило откада је др. Мачек на власти у бановцима Хрватск . Тим мање, што је др. Мачек према клеру и клерикалцима врло сусретљив у питањима постављања, намештења и дотације, дакле управ у питањима за која добри католици увек имају смисла. Долази до промене у бођству Хрватске Страже. Недопеченог католика из Жумберка, др Шимрака упућују у Рим, да се, по могућности тамо допече, а за директора Хрватске Страже постављају два пута печеног католика др. Аугустина Јуретића, који је као свршен теолог у Сењу и свећеник још једном свршио теологију у високом теолошком заводу његова апостолског величанства у Аугустинеуму у Бечу. Међутим ни овом католичком biscochum-у није успело да тај лист учини више католичким, а ман усташким, па је лист обустављен и покренут, једини католички дневни лист Хрватски Глас. Тај нови и једини католички дневни лист на све време излажења у Југославији брижно се чува да не спомиње државу, у којој излази.

Усташлук ових гласила католичке цркве у Xрватској толико издашан и обилат, да би требало принети добар део тих новина. Не сматрам да је то потребно. Довољно је истакнути тек неке моменте усташлука и усташке пропаганде те црквене батерије. Упињање да се разлучи хрватски језик од српског језика овде је усредоточена. Овде је усредоточено и настојање да се увери Хрвате о томе, да су посве неке друге расе, а не славенске као и Срби. У овим је дневним листовима, а у Х р в а т с к о ј  С т р а ж и  напосе, никао, растао и распламсао се словакизам. Неупућеним надодајем да је тај славокизам појавио код хрватског католицизма у моменту, кад је извршен Аншлус Аустрије – Немачком Рајху. Дакле, кад је утонула и последња нада и последњи изглед за рестаурацију католичке Аустрије и апостолске династије Хабсбург. Словачка је мало касније затинула издајнички нож у леђа Чехословачкој Републици, а Словаци својо, ми смо мислили и држали браћи Чесима. На рушевинама Чехословачке Републике створили су словачки попови и фратри своју „независну“ словачку државу. Хрватска је католичка црква у тим чињеницама угледала и рецепт за своју нову солуцију, како ће и куда ће кад једном она сруши Југославију. Без икаква стида и без икаквих ограда и хрватска католичка штампа и све оне њене армаде спремне да се баце на Југославију, разбубњаше и скоро не престаше са химнама и свакаквим опевавањима браћи Словацима. Осећао се пун парадокс у овом великом и жарком братском загрљавању Хрвата католика за браћу Словаке, у исто време док распаљују инферналну мржњу на Србе, Чехе и поготово Русе. Међутим је свакому јасно, да католицима братство не ствара ни крв ни мајчина утроба, него искључиво католисизам. Прилазило се преко тога, а застајало се издашније код загријавања те штампе за ново, осовинско уређење Европе. Макар то уређење предводе, немачки нацисти, који обнављају старо теутонско поганство, католичка се црква мири и с том чињеницом, јер верује да јој у тако уређеној Европи прети можда прогон, али не посвемашнији попо и верском индиферентизму, којим јој прети Југославија. Она, додуше, својим маскираним армадама јо религиозно-верским друштвима шапуће опет о словакизму. Упозорује да је Хитлер са словачком католичком црквом нашао задовољавајућу солуцију. Тамо је црква своја и слободна, а што више тамо је држава најклерикалнија на свету, јер је претседник Словачког Штата поп Тисо, а цела власт војна и цивилна у рукама добрих и организованих католика. Словачка тако постаје и узорак и Елдорадо за католичку Хрватску. То налази пун образ у Х р в а т с к о ј  С т р а ж и  и у свој осталој штампи католичке цркве у Хрватској. Није само то промена назива Југословенске Академије знаности и уметности у Хрватску Академију знаности и уметности, популаризовање мађарског шпијуна Шуфлаја као хрватског националног идеолога и апостола клања Срба, тог „балканског скота“... и т.д... Све је иницирано и поведено са ступаца Х р в а т с к е  С т р а ж е.  Дуг је и заморан посао да се упореди идеологија овога листа и идеологија као и номенклатура усташких говорника на усташким зборовима у првим месецима НДХ. Тај посао међутим јасно и непобитно утврђује потпуну једнакост, чисто опетовање. Све што је писао овај лист, све то проводе усташки говорници. Све што је тражио овај лист, све то проводе усташки „државници“. Они проводе промену назива Југословенске Академије, што је тражио и пропаговао тај католички дневни лист. Они бришу Штросмајерове трагове с хрватске земље, а и то је тражила Хрватска Стража. Тако у питању сељаковања усташки властодржци, као и говорници, бришу сељаштво као политички субјекат, а уводе опет, не додуше покварену, али усташку господу као политички субјект, а међу том господом пречасни и велечасни клер заузима трло видно место. Позната је кампања Хрватске Страже против југословенских добровољаца, а све захтеве тог листа, о тим добровољцима, остварују усташки властодржци. Тако исто о масонима, комунистима и т.д. Посебно истичем гледиште Хрватске Страже о унутарњој колонизацији па и о аграрној реформи. Све су то остварили усташе на власти у НДХ.

У овим стварима могу да буду само две могућности: да је Хрватска Стража водила усташки покрет, стварала идеологију усташког покрета или, да су вође усташког покрета, односно његови директори: Павелић и Будак по посредницима редиговали Хрватску Стражу. Ова је друга могућност много мање вероватна. Будак је имао и уређивао свој недељни лист Х р в а т с к и  Н а р о д, али се писање тог листа мање поклапа са усташким остварењима него писање Хрватске Страже, па макар је Будак доглавник у НДХ.

 ПОЗДРАВИ ИХ ЖУПЕ БИОКОВСКЕ. У љету је 1941. објавило најпре сплитско Н о в о  Д о б а, а одмах затим клерикални лист К а  т о л и ч к а  Р и ј е ч, да је овећи број (имена су наведена у тим листовима) хрватских попова и фратара окупљен на прву прве свете мисе у Жупи Биоковској, одаслало брзојавни поздрав Мили Будаку, као вођи Хрватског народа. Кад је Н о в о  Д о б а овај телеграм пустило у јавност, изазвао је разумљиву пажњу. Пажња се повећала, кад је то поновила К а т о л и ч к а  Р и ј е ч. Узело се као јавну демонстрацију клера против др. Мачека, а као јавну манифестацију клера за усташе. Једно је и друго стајало као чињеница, па макар су ту чињеницу створили неки попови и фратри на пиру, у летњем добу, кад и алкохол и запара ремети здраво расуђивање и спријечава одмерене поступке, али и обнавља стару истину: In vino veritas! У вину истина! Та је у вину откривена истина објављивала да хрватски попови и фратри нису задовољни са стварањем бановине Хрватске, па их надодатак, што су га проносили говорници по зборовима ХСС, да је то тек прва етапа постигнутих стечевина хрватског народа и да ће се новим етапама поћи далеко даље. О даљним је етапама говорио и главни секретар ХСС Др. Јурај Крњевић, па је говорио и о мојој каси у мом џепу и о мојој пушци на мом рамену. Хрватски попови и фратри поздрављају Милу Будака као вођу хрватског народа... Они, јасно хоће Будакову Хрватску. Тај се брзојав из Жупе Биоковске мора узети као моменат, што бенгалски осветљују оно, што хоће хрватски попови и фратри још 1940, дакле још у Југославији, а након свих хрватских сепаратистичких успеха у бановини Хрватској и с бановином Хрватском. Они неће никакву Хрватску у Југославији и с Југославијом! Већ је онда тим илуминисаним хрватским поповима и фратрима, до у танчине јасно оно што хоће и што треба католичка црква у Хрватској, а тачно знаду и што је и каква је Будакова Хрватска, јер та Хрватска стварно ни није Будакова ни Павелићева него њихова концепција.

Објава је овог поздравног телеграма изазвала нервозу код представника Мачекове власти и режима. Тражила се бискупова интервенција, причало се чак да је сплитски бискуп казнио попове и фратре што у вину заборавише на дужне обзира. Је ли прича о кадни била само прича, то остаје тајном. Јесу ли ти попови и фратри били позвани на формалну одговорност и јесу ли се тамо правдали вином и врућином или је сам бискуп узео у рачун и вино и врућину, па прешао преко телеграма и преко узбуђења Масекове власти, опет је тајна, али посве незанимива тајна. Сплитски је бискуп могао да казни те домонстранте једино због одавања тајне, која је и католичкој цркви и епископату и клеру одавно програм рада.

Телеграмски поздрављени Биле очито, није ни запазио тај телеграм из жупе Биоковске, јер је тог истог дана, као и свих дана пред тим даном, и у данима иза тога дана, стизало мноштво телеграма, писама и курира из жупа, са жупа, од свакаквих жупа, па што онда значи још један телеграм жише – из Жупа Биоковске?

СВЕТА ГОДИНА ЗА ХРВАТЕ, Католичка црква у Хрватској зна одавно што хоће или тачније што неће. Неће Југославију! Док је било наде и изгледа хтела је рестаурисну Аустрију и апостолску династију. Кад је и за ту солуцију нестало сваке наде и изгледа, указала се солуција попут Словачке. Та је солуција оберучке прихваћена и за њу су равнали сви путеви, припремани сви хрватски духови, који о тој цркви стајали под упливом. Тек једно још није знала католичка црква у Хрватској, а то једно, што није знала, било је: кад ће се хрватском Тису пружити прилика, да својој браћи и својој државној заједници зарине нож издајнички у леђа. Требало је наћи наподеснија и најефикаснија средства, којима, би се припремило и одржало и вољу и расположење хрватских католичких маса и амрада за тај чин. Уз с средства и апарате, шго су досада повађени из арсенала католичке цркве и примењени послу, пронађен је још датум навршене 1300-годишњице, што су Хрвати ступили у вези са Светом Столицом у Риму. Тај је датум прихваћен као многа и подесна и издашна пригода за широку акцију од пуне године дана под врло пријавним околностима и под ведрим ауспицијама. Једна је од бројних конференца хрватског католичког епископата у Загребу прогласила тај датум јубилејем, а време од године дана око тог датума–јубиларном годином. Тражило се краће сугестивнији израз, па се нашло – СВЕТА ГОДИНА ЗА ХРВАТЕ. (Од јуна 1940. до јуна 1941). Има своје значење и оно да се није ствар поставила ни мотивисала тако да се слави 1300-годишњица, што су се Хрвати покрстили него што су ступили у вези са Светом Столицом у Риму. На ту везу пада врло оштар акценат. То што су се Хрвати покрстили није важно у овој прослави, јер су се и Срби једном покрстили, али о што су Хрвати ступили у везу са Светом Столицом у Риму, ето то је хрватски, усташки важно, јер то управ дели Хрвате од Срба. Та веза Хрвата са Светом Столицом! Само изналажење и сама постара ове прославне номенклатуре открила тенденцу и циљеве прославе. Прослава је имала да буде наглашеном мање кршћанском а више католичком, славило се нешто, што продубљује јаз између Хрвата и Срба, нешто међу њима непремостиво и непомирљиво.

Ова је прослава Свете Године за Хрвате имала да буде годину дана дубњи, широко засновани усташки агитациони плус поврх редовних акција и агитација. Поврх свих састанака у црквама и изуван цркви, поврх свих програме најразноврснијих црквено-религиозних организација, еухеристичких конгреса. Тај је акциони и пропагандни плус. Свете Године за Хрвате примарно имао да привуче пажњу вањског света на народ, који већ 1300 година католички, а судбина му досудила да живи са шизматичком већином уз тешку опасност за спасење својих душа.

По закључку загребачке конференце епископата упућује првак, метрополита католичке цркве у Хрватској, као какав папа, епистолам Urbi et orbi (посланицу Риму и свету)...

У том Степинчеву писму urbi et orbi није назначена адреса 1300-годишњег католичког хрватског народа. Нигде се ниједном рећи не спомиње држава у којој живи тај католички народ – Југославија. Тај је католички народ без адреса. Он лута свемиром као неки комет, а западна Европа и цивилизација запада, којој он 1300 година припада, нека му пронађе адресу, нека га смести на неку адресу. Тако је створена Света Година за Хрвате. Изгледи су и прилике за карактеристично католичко хрватовање најздашније... У пуном опсегу, с пуном паром имала је у овој години католичка црква у Хрватској да развије пропаганду против Југославије – у Југославији и у вањском свету. Од пропагандистичких тачака програма, за које се зна, свакако је на видном месту заснивани интернационални еухаристички конгреси у Загребу. Поред тог великог интернационалног конгреса предвиђало се још мноштво свакаквих конгреса без аухаристије и са еухаристијом. Према танадањим приликама на тај еухаристички интернационални конгрес могле су да приступе само осовинске земље. Пропаговало се много са Словацима на том конгресу. Они су постављени у ред највеће, у ред прве атракције те приредбе. Имао се довести Хрватима пред очи, до опипа, тај живи и драстични пример једног малог, ситнијег и незнатнијег католичког колектива од хрватскога, који је по свом католицизму стекао своју „независну“, католичку државу. Очи и опип имале су на овом интернационалном еухаристичком конгресу, да Хрватима покажу могућност и остваривост – словачке солуције. То јест, својој државној заједници, својој браћи издајнички нож у леђа, па с туђином и у његовој ропској служби даље...! Католичка је црква у Хрватској имала и нешто више од католичке цркве у Словачкој: под окриљем туђина, поклати сву српску браћу на целом терену, што га туђин препусти и призна хрватским тереном, да буде не само хрватски него и католички или бар под несметаном католичком командом...

Католичка је црква у Хрватској још у Југославији тачно знала, да пред њом стоји словачка солуција, тек једно није знала када ће стићи та словачка солуција.

Отворила је годину дана припрема и спремана. Отворила је Свету Годину за Хрвате....

Шта су они 1300 – годишњи католички Хрвти учинили у тој својој светој години – заиста није свето. Већ сада и на овом месту може се рећи: НИКАД И НИГДЕ У КРШЋАНСТВУ ПА НИ У КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ НИЈЕ НИКО тако злочиначки, саблазно, славио никакав религиозни јубилеј, а најмање стоје 1300 годишње кршћанство или како она тврди 1300-годишњу непрекидну везу са Св. Столицом, као католичка црква у Хрватској.

Кад се критички испита тај јубиларни датум, постаје очито, да се није тражило историјску истину, него само титутулу за једну смишљену, планску, годину дана дугу усташку пропаганду католичке цркве у Хрватској, а пред целим светом. Нико и ничим није утврдио да су се Хрвати покрстили године 641. О крштењу Хрвата постоји Порфирогенетова биљешка, да се један, мали део Хрвта крстио по свећеницима из Рима за П о р г е. За тог хрватског првака Поргу се тврди да је владао 610-642 године. Међутим за све хрватске владаре до Звонимира врло мало знаду историјски документи, па тако и за Поргу. Ако се и узме да је Порга владао од 610-642. године, тиме још није ничим доказано да је оно наводно прво крштење Хрвата уследило годину дана пре Поргине смрти, дакле 641. Али је хрватском католичком епископату требало управ тај датум као повод за инсталацију годину дана усташке пропаганде, па без обзира на истину и на историју, познатом католичком сувереношћу у избору лоших средстава за „добар“ циљ, посегао је за тим датумом. Да су мало истонољубивије застали код Порфирогенетових биљежака, нашли би 1. да о. биљежи још два датума и два нова крштења Хрвата, а нашли ми 2. да Порфирогенет изричито нагласује, да су Хрвати напустили примљени крст за Порге и опет се вратили свом ранијем славенском поганству, па би барем изоставили немогућу тврдњу о 1300-годишњици непрекидној вези хрватског народа са Св. Столицом у Риму.

Католички епископат на својој конференцији у Загребу, где је донета одлука о прослави овог јубилеја, могао је бар да зна за мишљење својих историчара о датуму покрштавање Хрвата: Фарлатија и ватиканског подархивисте Балана. Они постављају датум покрштавања Хрвата у години 670 или 671. Баланово дело о овом истраживању превео је њихов пречасник, сарајевски надбискуп, можда и већи католик и усташа од свих њих заједно. Стадлер је овај превод објавио у Загребу године 1881.

Конференција Хрватског Католичког Епископата није међутим требала ни истине ни историје, него је требала само титулус за усташку, за антијугословенску пропаганду, па је суверено прогласила 641 год., као годину покрштења Хрвата.

Јест, суверено, али није – непогрешиво.

Чудновато је да је конференца епископата заборавила да је раније католичка црква у Хрватској славила свету браћу Ћирила и Методија као славенске апостоле који су и Хрвате заједно са Србима увели у кршћанство и то коначно и дефинитивно.

Тако је католичка црква у Хрватској почела свој 1300.–годишњи јубилеј са фалсификатом и лажним тврдњама, а свршила га са покољима невиних, са палежима, пљачкама, отимачинама, силовањима и сваковрсним усташким злочинима, што их је она организовала, повела и провела. О овом јубилеју више у последњој глави ове књиге.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.