header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Протојереј Михаил Аскул (Сирија): Света монархија и световна држава
Протојереј Михаил Аскул (Сирија): Света монархија и световна држава Штампај Е-пошта
четвртак, 25 октобар 2012

 Двадесети век је био сведок краја свештене монархије. Без обзира на то што неки народи још увек имају монархе, уз мали број изузетака они владају, не управљајући својим народом. На Западу ниједан од њих не претендује на владање "по Божијој милости". И ово без обзира на литургијску реторику њихових крунисања...

Несумњиво је да је идеја "свете монархије" нестала међу такозваним хришћанским народима. Ниједан монарх постправославног света, како Истока, тако и Запада, није руководио "по Божијој милости", пошто право царство може да буде засновано искључиво на правој вери. Свештено Руско царство – последња пројава Римске империје, наследнице византијског Рима – било је последње хришћанско друштво, а Николај II последњи хришћански император. Његовом мученичком смрћу учињен је крај "ери Константина", и као да је знаменован Божији Промисао у погледу свештених монархија.

Са нестанком хришћанског Рима нестао је онај који је задржавао светску револуцију, изграђену на атеизму, анархији и отпадништву (2. Сол. 2, 3–8). Ова епоха се карактерише посветовњачењем (удаљавањем од Цркве), које се највише испољава у принципима и у политици савремених демократских држава, где власт прелази са бирача на биране. Владари и бирократе данак као да немају никакву другу бригу до да обезбеде материјалну земаљску срећу својим бирачима. И чак уколико религија и има право на постојање у овим "плуралистичким друштвима", онда она не стимулише више ни моралност, ни тежње, ни одлуке. Општепознато "одвајање државе од Цркве" је постало политичка догма једино због тога што је пре тога постало духовна чињеница.

Световна држава може да буде само атеистичка. У IV веку светитељ Григорије Богослов је истицао да постоје три основна облика владања: монархија – владање једног, која у себи садржи веру у једног Бога, или, макар, у највишег Бога; полиархија, или аристократија – владање мањине или најбољих, повезано са политеизмом; и, најзад, власт већине, коју светитељ Григорије Богослов назива анархијом (демократијом), која иде раме уз раме са атеизмом. Светац тврди притом да Православни поштују монархију пошто она подражава учењу о јединитости Бога, док полиархија претпоставља расејавање Његове моћи, поделу Његове суштине између неколико богова. И најзад, анархија, владање народа, у богословском погледу, одражава некакво "распршивање" Божије суштине. Другим речима, испоставља се да је власт толико расцепкана да, уз њу постаје готово немогуће да се докучи само постојање Бога. Потрудимо се да правилно разумемо речи светитеља Григорија Богослова. Светитељ не тврди да народи увек врше свесни философски избор, већ из његових речи пре следи да између богословља и политике увек постоји непосредна веза.

Ова последња је посебно очигледно испољена у ономе што се условно може назвати "политичком христологијом и богословљем" хришћанског Рима, где су монархија и империја имали за, у историји никад сасвим остварив, углед ваплоћење самог Бога. Слично ономе како је Исус Христос истовремено Бог и човек, тако и православно друштво има две димензије: земаљску и небеску, међусобно сједињене, по (недостижном) узору на две природе Христа. Притом су Василевс, или Цар, империја, император представљали људску природу Христа, док је свештенство, по аналогији, означавало Његово Божанство. Трудећи се заједно, они су доприносили усавршавању хришћанског друштва, слично томе како савршени Богочовек Христос извршава дело спасења света. Другим речима, император се пре свега бринуо о телу, а свештеник – о души. Само се по себи подразумева да су поданици императора и он лично били чланови Цркве. Зато што је у ствари и сама империја била Црква.

Православни народи су увек живели у монархији – паганској, хришћанској, муслиманској или јеретичкој. Било је време када је и Запад био православан и држао се добре "политичке христологије и богословља". Удаљавајући се од праве вере, Запад је видео развој оних политичких облика, о којима је говорио светитељ Григорије. Док је Европа била подељена на неколико краљевстава, папство је имало претензије да замени собом Римску империју, од које се одвојило. Касније је религиозно јединство латинског света било нарушено. Са протестантском реформом XVI века политичко и религиозно јединство Запада се коначно распало. Индивидуализму и релативизму протестантизма одговарао је долазак гомиле владара, од којих је сваки имао своју вероисповест.

Царство и појам власти која силази одозго – укључујући и политичку моћ, коју Бог "шаље" за добробит народа – је са "републиканством" Француске револуције на Западу дефинитивно нестало. Од 1789. г. почиње потпуно и радикално посветовњачење западног света, кад "демократија", праћена својом неизбежном идеолошком последицом – атеизмом, постаје политички идеал. Од тада Бог се заувек искључује из света људи... Космос почиње да "припада" човеку... Сам човек постаје сопствени "бог", а човечанство – његова религија.

Историјски, реч "посветовњачење" (секуларизација) означава културни подухват Запада на "ослобађању" човечанства од натприродног и оностраног. Твар постаје "господар" творевине, одговорна за овај свет. Своју једину отаxбину (пошто се небеске одрекао) човек види само на грешној земљи. Од сада његов вечни град је од овог света, он није онај о ком говори апостол Павле: "Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог" (Јевр. 11, 10). И све мисли и дела људи сад имају само један циљ – срећу овог привременог живота, срећу, коју ће изградити сам човек. У овоме се и састоји циљ државе по Жан–Жаку Русоу. Појединци, желећи да себи обезбеде узајамну подршку, закључили су "друштвени уговор", који даје сталне повластице онима који су га потписали. На тај начин долази до тога да држава и све њене институције (укључујући религију) постоје само због тога да би пружиле највећу срећу што већем броју људи. Као супротност хришћанском друштву и држави, чији се смисао постојања састоји у ограничавању зла и стварању претпоставки за вечно спасење својих грађана, световна држава се брине само о њиховој земаљској срећи. Како тврди Макијавели, држава постоји због човека, и због тога су за државу добра сва средства која воде ка циљу ("циљ оправдава средство").

Исповедање "вере" у световну државу је формулисано у Декларацији права човека, овом страшном документу Француске револуције. Никаква друга савремена политичка декларација није толико одвојила западну цивилизацију од њеног традиционалног натприродног погледа на свет, као што је то учинила Декларација права човека. Руски философ Алексеј Хомјаков је видео у Декларацији потпуно одрицање Запада од свега што је у њему било добро и свето. Говорио је да је немогуће очекивати спасење Запада све док се његова судбина налази у рукама частољубивих социјалних реформатора, идеолога–атеиста и сањалачких утописта. Истовремено су западни философи проглашавали рађање новог човека.

Девиза будућег Града човека је такође позајмљена из Француске револуције: "Слобода, једнакост и братство". Међутим, слобода коју величају сви револуционари, не ослобађа човека од страсти. Француски философ–материјалиста Хелвеције, изражавајући нове идеје, тврдио је да су добро усмерене страсти покретачка снага људског понашања... А Бајрон је тврдио да су страсти наш извор енергије, одважности, силе маште. Сматрао је да нас страсти побуђују да тежимо за савршенством... А закон постоји да би се отклонило све што је препрека на путу ка прокламованом земаљском циљу човека... Притом свако мора да има могућност да сам кује своју судбину, што искључује сва правила понашања, морални апсолут или било који други, сугерисан споља, идеал. Као што смо већ рекли, световна држава проглашава за свој једини циљ обезбеђење истих права за све, пошто се принцип живота види у љубави према самом себи.

У расцрквљеном свету живот духа нестаје из историје и културе. Прогонство Бога своди човека на оно што је професор Ерих Велинг назвао "братством равноправних аутомата".

Када нецрквени човек говори о "духовном препороду", он мисли пре свега на формирање прилагођеног појединца, културног и задовољног животом. Да би се овај циљ постигао, друштво формира законодавце и стручњаке, своје жреце и своје пророке. Ово претпоставља "васпитање", утувљивање безбожних знања у главу, која припремају човека за живот у овом свету. Безбожно, профано друштвено образовање произлази из принципа да човек нема душу и да његово васпитање мора пре свега да му усади вештину прилагођавања на преврате овог материјалног света.

Уобичајено је да се сматра да се успех сличног програма било ког секуларног начела обезбеђује прогресом, који је собом заменио Промисао Божији. Професор Тјувезон назива такав оптимизам магијском вером, повезаном са секуларистичко- утопијском маштом: "Утопија је замена за Царство Небеско, а прогрес – комбинација људског разума са космичким "промислом", који као да пружа човеку приступ вечном блаженству". На овом путу се, наравно, дешавају одуговлачења, разочарања и патње, али све су то само неопходна прочишћавања и припреме за будући "златни век" ".

Једноставно речено, живимо у свету који је непријатељски настројен према хришћанском Домостроју. Световна демократска држава, то оруђе Прогреса, није политичка структура, драга Христу и Његовој Цркви. Што се тиче демократије, она не би била могућа без секуларизације...

Историјска еволуција западног политичког система од монархије до демократије је такође процес посветовњачења. Према томе како је на изборима власт прелазила од владалаца на потчињене, Бог и хришћанске вредности су имали све мањи утицај на начин живота и мишљење западних људи. Власт се више није доживљавала као да је од Бога послата Свом помазанику ради благодатног руковођења народом, и потпуно је очигледно да држава више нема лик Христа као идеал.

Савремена политичка ситуација је супротна оној која је владала при хришћанским императорима или чак у било којој монархији. Свети Константин је основао хришћанску Римску империју, у којој су две власти, царска и црквена, владале народом, чинећи јединствену политичку целину. У овом се састоји символика двоглавог византијског орла – амблем, који прихватају и руски цареви, кад је Москва, овај "трећи Рим", постала наследница Константинопоља, "другог Рима", освојеног од стране Турака 1453. г.

Хришћански Рим, руски и византијски, је био изграђен по узору на лик Богочовека Христа. Однос између империје и Цркве после њиховог спајања могао је да се упореди са односом између људске и божанске природе Христа, према дефиницији Васељенског Сабора у Халкидону (451. г.). Они су се сједињавали, не губећи притом своју посебност. Притом се имало у виду да ће једном император умрети, а да ће Црква постојати вечно. То је била симфонија власти императора и свештенства, као што је о томе писао у Шестој новели император Јустинијан. Они су сарађивали, владајући империјом, а да се император није мешао у догмате, нити свештенство – у политичке одлуке...

Хришћански император је био монарх, којем у свету није било сличних. Он је био Христов намесник. Његово крунисање је било Света тајна, пошто се он помазивао за царство слично Саулу, Давиду и Соломону с тим да штити Божији народ и да њиме влада.

Император је такође био виши од мирјанина. Његове одежде су личиле на црквену одећу епископа. Руски владари су добили своје регалије од византијског императора Константина Мономаха у X веку. Церемонија светог крунисања царева је имала литургијски карактер. Патријарх је помазивао цара светим миром, то је означавало свети и месијански карактер његовог служења, као владара Божијег народа. Цар је оличавао лаичко "царско свештенство", о којем говоре апостоли. Његов положај Божијег "слуге" му је давао привилегију да за време Божанствене литургије улази у олтар кроз царска врата и, попут епископа и свештеника, да својим рукама прима Свето Причешће. Овим се потпуно очигледно истицало да његов ауторитет није био само политички, већ и духовни. Од цара се очекивало да ће бити свети, да би свој народ водио према светости.

У својству "оца свог народа" цар је морао да ради више него што је то вршење правосуђа, вођење ратова и супротстављање злу. Он је морао да помаже удовицама и сирочади, да одева и храни сиромашне и да брани Православље. Другим речима, заклетва, коју је положио при крунисању, обавезивала га је на човекољубље, слично Божанском Промислу. С друге стране, народ је морао да му се покорава, као што се син покорава свом оцу. Никакав православни човек није тражио своја "права". Он је покорно извршавао свој дуг пред Богом, царем и народом. Од свог владара народ је очекивао чување њихове заједничке вере, а не "живота, слободе и својине", о којима говори Џон Лок...

Православна Црква је увек живела у монархији откако ју је Господ основао пре скоро две хиљаде година. Прво је то била римска паганска монархија, а затим – свештена монархија. Неки тврде да, пошто се Црква налази у свету, будући да сама "није од овог света", онда су јој неважне политичке структуре и она не сме да има никакве везе с њима. Притом се позива на то да је Бог првобитно желео да древним Јеврејима ускрати цара, а Православље је нови Израиљ. Као доказ тога да је демократија тобоже најповољнији политички систем за Цркву, нуди се и следећи аргумент: пошто је демократија световна, она пружа Цркви слободу рада, која искључује принуду, могућу од стране императорске власти.

Покушајмо да одговоримо на ово. За почетак ћемо истаћи да је за Православље важно живети под влашћу, која није непријатељски настројена према њему, и која, штавише, погодује његовом физичком и духовном развоју. Свет припада Православљу, као што свет припада и свом Творцу, Богу, зато Православље мора да се сједини са светом да би га освештало и ослободило од власти ђавола. Па ако је Господ заповедио ученицима да обрате "све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19), онда морамо да допустимо да и владе свих ових нација треба да постану хришћанске. Због тога речи "не од овога свијета " не треба сувише упроштено применити ни на Цркву, која борави усред света, ни на народе, обраћене у Хришћанство. И затим, ако је Бог желео да старим Израиљцима ускрати цара, то је зато што је Он Сам био њихов Цар и Владика и владао њима кроз закон који им је послао посредством судија, које је он поставио – Гедеона, Сампсона и друге. И најзад, тешко је замислити "православну" демократију са демократским плурализмом, индивидуализмом и секуларизмом. Ниједна демократија није способна за молитвено обраћање Богу: "Да придет Царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи". Бог је Господ неба и земље. И ако небо и земља припадају Богу, онда земљом мора да управља Божији помазаник, а православном народу је потребан православни владар.

Ниједан Православац, достојан овог назива, не може да не осети нелагодност у друштву, које не твори вољу Божију. На који начин можемо, на пример, да се помиримо са друштвом, у коме је лична корист прва покретачка снага за било који поступак и где се нејасност, јерес и скептицизам доживљавају као нешто позитивно и стваралачко? На који начин можемо да учествујемо у влади, чији је највиши ауторитет смртни човек, у влади, која понекад својом вољом делује као антихришћанска? Немогуће је замислити демократију у којој би се сав народ смирено потчињавао епископу. И још горе – нема ниједног посветовњаченог друштва, где би у својству чиниоца културе Христос био признат за Бога. Ако се чак и претпостави да световна држава "зажели" да личи на Христа, онда ће се у таквој држави Сам Христос сматрати само за човека.

Било како било, савремени свет не дозвољава постојање "светих демократија" и председник не добија "помазање радости". Наравно, обавезни смо да поштујемо председника државе, да се потчињавамо праведним законима и да никоме не чинимо зло. И тим пре не можемо себи да допустимо да се у потпуности стопимо са световним друштвом. Попут првих Хришћана, које су оптуживали за асоцијалност јер нису желели да учествују у паганском животу Римске империје, ми такође морамо да буде спремни на пребацивања те врсте. Уз то треба да разумемо да више немамо цара, који би могао да нас заштити. Чека нас још већа опасност кад се са доласком антихриста – "продукта" световног друштва – парадоксално формира секуларна монархија, екуменско или светско царство. Али ми чврсто знамо да ће антихриста пред крај свргнути Христос, Чијем Царству неће бити краја.

Православна беседа 2001/4

Са руског превела Весна Петковић

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 25 октобар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.