header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Православни став о источној медитацији
Православни став о источној медитацији Штампај Е-пошта
среда, 17 октобар 2012

 Јуриј Медведев, Татјана Калашникова

О источној медитацији у светлости православне вере и савремене медицине

Питање: Имам друга који тврди да је православац, али медитира и каже да је медитација исто што и молитва. Шта да му кажем? Какав је православни став?

Писање чланка, који се предлаже читаоцу, изазвано је насушном потребом. Данас се у друштву примећује не само буђење интересовања за духовни живот, изучавање различитих духовних учења, већ се чине и активни покушаји коришћења духовног искуства човечанства у различитим наукама, као што су медицина, педагогија, психологија.

Неопходно је истаћи да у датом случају лекар, педагог или психолог улази у посебну област – духовну реалност, где постоје духовни непроменљиви закони. Управо у духовној области као ни у једној другој морају да се поштују принципи разумне опрезности, принцип "не нашкоди".

У бујици огласа, који се нуде савременом човеку, одјекују позиви за лични развој, самоспознају, побољшање здравља, за задобијање среће и мира, побољшање квалитета живота. Већина савремених семинара, психолошких тренинга и сл., се, на жалост, базира на учењима неоиндуског правца. Притом се савршено неосновано тврди да праксе које се предлажу немају никакве везе ни са религијом, ни са философијом. Карактеристична је такође тврдња да већина њих има позитивне оцене научних установа. Тако се, на пример, тврди да је трансцендентална медитација (ТМ) Махаришија последњих 25 година, наводно, прошла апробацију у више од 500 научних истраживања, на 215 универзитета и научно–истраживачких института у свету.

Морамо са сигурношћу да кажемо да се иза источне духовне праксе налази одређени религијски поглед на свет. Према речима француског философа Габријела Марсела, грешка у религијској области може да доведе до пропасти хиљада душа. Због тога је тако важно да човек свој религијски избор изврши свесно и слободно.

Да ли је медитација заиста у стању да учврсти психичко здравље и да реши унутрашње проблеме и конфликте? Да ли је заиста тако безопасна? Шта уопште стоји иза ње? Аутори чланка покушавају да одговоре на ова питања и да дају оцену савремених духовних пракси с позиције двехиљадегодишњег искуства Православне Цркве и савремене науке. Рад је намењен широком кругу читалаца, које интересују духовни проблеми, укључујући педагоге, психологе, лекаре.

 

А. С. Старицин, доктор медицинских наука, професор

Почињући разговор о овој или оној духовној пракси, веома је важно имати у виду да је она саставни део одређеног религијског погледа на свет. А у сваком религијском погледу на свет вероучење, моралност и духовна пракса су у дубокој међусобној вези и имају значајан утицај један на другог. Због тога, бирајући ову или ону праксу, човек врши важан избор погледа на свет. Овај избор може не само да у знатном степену утиче на цео поредак његовог живота, да измени његов смисао и циљ, већ ће, што је најважније, одредити вечну судбину његове бесмртне душе.

Тврдња да нека духовна пракса може да се користи у чисто примењене циљеве, без икакве везе са општим погледом на свет, не може да издржи озбиљну критику, оповргава је сам живот и може да доведе до људских трагедија. Сличан површан, лакомислен прилаз коришћењу духовних пракси се данас примећује у неким правцима савремене педагогије, медицине и психологије.

Тако, на пример, тенденција савремене психологије да продре у такозвану подсвесну сферу, да из ње извуче нешто у циљу доприноса решењу унутрашњих конфликта човека, често чак и не психолошких, већ моралних, рађа мноштво нових психотерапеутских методика. Данас се појавио нови правац – интегративна медицина. Један од њених циљева је обједињавање традиција европске медицине са далекоисточним праксама. У оквиру овог правца медитација се разматра као један од видова психотерапије. Појавио се и термин као што је "молитво–терапија".

Неразликовање, мешање појмова молитве (нарочито, православне молитве) и медитације (у схватању индотибетанске традиције) потиче из порочне савремене представе, карактеристичне за поглед на свет, чији је развој у јеку, "New age"1*, да је Бог један, да су путеви Његовог достизања различити и да немају значаја.

Иако је и у молитви, и у медитацији присутна извесна спољашња сличност, између њих постоји и врло велика разлика. Покушајмо да с позиција светоотачког учења размотримо овај проблем.

Према сведочењу Библије, после првородног греха "начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже и обуче их у њих" (Пост. 3, 21). Под "хаљинама од коже", по учењу Цркве, у најопштијем смислу се поима смртност, коју је пали човек доживљавао као своју другу природу. Таква измена природе је била праведна одмазда за грех. Али у том Божијем дејству се испољава не само правичност, већ и љубав, брига Божија о нашим палим прародитељима.

Дозвољавајући да постоји телесна смрт, Бог је окреће против развратности која доводи до смрти душе, и утврђује границу за грех и развратност. Смрт, ограничавајући време земаљског живота, покреће палог човека на покајање кроз расуђивање о смислу смрти, што значи и живота. Важно је истаћи да је облачење у грубу плот човека лишило могућности да општи са духовним светом. И то је имало позитиван смисао. После првородног греха склоност према злу је продрла у целу човекову природу, и он је од тада могао да ступи у контакт само са палим духовима, али не и са анђеоским светом, а камоли са Богом. Груба плот, као завеса, скрива га од непосредност утицаја духова злобе. Иначе би демони, потпуно и увек усмерени према злу, развратили човека до краја, и покајање и поновно устајање после пада би за нас били немогући, што истиче преп. Касијан Римљанин.

Светитељ Игњатије Брјанчанинов пише да тело служи души на веома сличан начин на који пелене служе новорођенчету. Тело бебе, увијено у пелене, добија правилност, без пелена би његови удови, због своје мекоће, могли да добију наказне облике; тако се и душа, обучена у тело, које је затвара и одваја од света духова, постепено образује изучавањем Закона Божијег... и стиче способност за "разликовање добра и зла" (Јевр. 5, 14). Тада јој се дарује духовно виђење духова, и ако се покаже да је то у складу са циљевима Бога, који њом руководи, онда и чулно, пошто су превара и завођење за њу већ далеко мање опасни, а искуство и знање корисни. При одвајању душе од тела очигледном смрћу, ми поново ступамо у ред и друштво духова. За спокојно ступање у свет духова неопходно је да се човек благовремено образује Божијим Законом. Управо за то образовање нам је и дато извесно време – земаљски живот.

На тај начин, циљ земаљског живота није неопходност познавања невидљивог света; њена намена је припрема за сусрет са овим светом, који је у целој пуноти могућ тек после смрти, а самовољни контакт и општење с њим у нашем стању су опасни и штетни за нашу душу.

По учењу Светих Отаца, наш ум и срце су својеврсни органи перцепције мисли и чувстава (помисли и осећаја духовних и душевних, у терминологији Светих Отаца). Притом се мисли и доживљаји представљају аутономним творевинама, које су способне да делују на наш ум и срце, да улазе у њих.

Наш ум има способност мишљења и маште. Ослањајући се на прву способност, непријатељ се стара да нам саопшти грешне помисли, а ослањајући се на другу, стара се да у ум утисне саблажњиве слике.

Оци Цркве у својим аскетским подвизима су израдили цели систем духовне трезвености. Задатак подвижника је да се са изузетно великом пажњом односи према свакој помисли, лику, жељи, да их упоређује са моралним законима и да оштро одбацује позив на извршавање греха, на распаљивање страсти (порочно стање душе). На духовном путу, у процесу борбе са страстима, подвижници стичу посебан дар виђења – разликовање извора настале помисли или жеље: обично–природни, из демонског света или по Божијој вољи.

Способност да процени и правилно протумачи помисли, доживљаје, осећаје је резултат осењивања човека Божанском благодаћу. Никакви наши сопствени напори нису средство "гарантованог" избављања од духовног слепила. Задобијање духовног вида се не дешава по слободној вољи човека, већ пошто Дух Божији додирне наш дух, према томе по вољи Светог Духа – пише свети Игњатије Брјанчанинов. Својство ума да правилно разликује помисли атонски старац Силуан с правом назива мудрост.

И услов задобијања дара разликовања духова је унутрашња чистота, која се постиже покајањем и смирењем. Без покајања нема очишћења од греха, а "у лукаву душу неће ући премудрост, и неће обитавати у телу, поробљеном греху. Јер Свети Дух премудрости ће се удаљити од лукавства и уклонити од неразумних умовања и застидеће се неправде која се приближава" (Прем. Сол. 1, 4–5).

Код светог Игњатија читамо: "изобилан разум и осећај сопствене грешности, коју дарује Божанска благодат, претходи свим другим благодатним даровима. Он припрема душу за прихватање ових дарова. Душа није способна да их прими уколико претходно не уђе у стање блаженог сиромаштва духа".

Свест човека о својој наклоности према злу, спремности на грех и сопственој немоћи у вођењу невидљиве битке рађа молитвено стање, призивање помоћи од Свевишњег. При помоћи благодати Светог Духа долази до истинског очишћења и преображења личности, порочна склоност се замењује врлином, а не потискује се, не бива протерана у дубине подсвесног (како то тумачи савремена психологија).

Молитва није монолог, већ разговор, у којем Господ одговара души и озарује је благодаћу Светог Духа. Обасјавајући унутрашњи свет човека, Бог учи да се тражи пре свега Он: нестваран, надвремен, али вечан и заиста драгоцен. Човек, који говори у молитви са Богом, свестан је да је Бог највише и свемогуће Биће, пуно љубави, али и праведно, пред Којим треба осећати страхопоштовање. Не сме се Њиме манипулисати, као неком слепом силом. Он је Отац, Којег треба слушати. Такво молитвено искуство доприноси моралном усавршавању човека и води га ка највишем благу – Царству Небеском (игуман Александар /Милиант/). Ево примера такве молитве:

"О Господе, сажали се на нас!

Отрезни наше мисли, које се врте у сујети. Даруј нам скрушеност и сузе, да би се њима донекле просветило слепило нашег срца и да бисмо могли видети пут, којим су за Тобом ишли наши очеви".

Духовне праксе – окултно–теософске, неоиндуске, које данас претендују на улогу нечег новог, у ствари су, с тачке гледишта Хришћанства, саставни део старог паганског погледа на свет. За овај поглед на свет, који има значајну историјску традицију, карактеристично је каквотно поистовећивање Творца и твари, Бога Творца и обликâ живота, које је Он створио, порицање постојања света палих духова, греховне оштећености људске природе. Паганска свест, која не разликује Творца од Његове твари, која тражи "висока стања", слепо урања у област тајанственог. О сличној појави као о лажно мистичкој говори светитељ Теофан Затворник: "Они су тражили добро дело, али не на одговарајући начин, и надали су се да сопственим напорима задобију оно што мора да се очекује само по милости Божијој, као Његов дар" (1).

За сличну религиозну свест карактеристично је такође неразликовање деловања физичких, психичких, духовних сила и непромишљено сврставање свега што је тајанствено у тобожњи божански свет. Стварању овог прилаза доприносили су одсуство духовне дисциплине и јасних критеријума каквоте духовног искуства2, недисциплинованост мишљења, као и оскудност научних знања док се формирала паганска традиција. У паганској мистици, како древној, тако и савременој, појаве, које су по својој суштини сложено–психофизичке, погрешно се сврставају у област божанског живота. Дакле, стања, која су праћена необичним и несхватљивим појавама, се доживљавају као веза са вишим светом. "Сматрајући да су она стања несвесног, која прате појаве хипнозе, сна, необичне и неразумљиве појаве психофизике – погружавање у божански свет, пагани су почели да сматрају да је стање несвесног истоветно општењу са духовним светом" (2). За несвесно стање карактеристично је одсуство контроле воље и разумног избора у складу са насталим вредностима, а нема ни борбе мотива у ситуацији моралног избора.

За постизање "вишег стања" у паганској пракси су широко практикована свакојака омамљујућа средства, опојна и наркотична, као и различити начини довођења себе у стање неприродног узбуђења. Данас се за постизање предметних стања, поред познатих психофизиолошких метода, користе методи, који се ослањају на научна истраживања, на пример, методи С. Грофа. Сва ова стања могу да буду обједињена општим појмом – стање "транса", "надтелесно стање".

Стање несвесног се, по оваквом схватању, поставља изнад свесног, ван је његове критике, има право да диктира истине вишег реда. Веома је важно да свест овде нема начина да провери истинитост исказа несвесног, што ствара претпоставке за веома дубоке грешке и саблазни. Пре свега настаје опасност неконтролисаног утицаја света палих духова на човека.

Према речима светитеља Теофана Затворника, основа наше личности су слобода и свест. Лишавајући се слободе и свести, лишавамо се способности сазнања истине уопште. У овом случају "мистика се уместо начина вишег сазнања, претвара у начин помрачења наше свести" (3).

Потпуно јасно упозорење на опасност изласка ван граница људске свести налазимо у радовима једног од великих православних подвижника преп. Макарија Египатског који каже да "треба ући у ум и тамо убити змију, која се гнезди испод самог ума и умртвљава те у такозваним скровиштима и ризницама душе" (4).

А ова нечиста сила, која је ушла у нас због непослушности, побеђује се, по речима истог подвижника, само уз помоћ Распетог за нас Господа Исуса Христа. Такозване окултне науке нимало случајно не говоре о буђењу некакве тајанствене змијске силе – "кундалини", чије поседовање чини да човек, наводно, буде "као Бог". Није ли то понављање и наставак приче, која је почела у Едемском врту, о искушавању људског рода од стране "извесне" змијске силе?

Тежња ка доживљавању посебних духовних стања, поверење у своја душевна и телесна осећања је опасно и недопустиво с тачке гледишта хришћанског духовног искуства. Откривење, изражено у Светом Писму, захтева испитивање духовних стања, и на том плану природно–научно сазнање може да се покаже као корисно у дефинисању лажних мистичких појава.

У Првој Посланици Коринћанима (12, 2) читамо: "Знате да кад бијасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху". Тако апостол Павле карактерише стање пасивне вођености, спремност предавања било каквом натприродном побуђивању без икаквог испитивања. Он га је одредио као паганско стање. Као супротност таквом стању хришћанско учење речима светог апостола Јована Богослова каже: "Не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога..." (1. Јн. 4, 1).

Привремено осећање духовног мира, посебне духовне радости¸ која дају различите духовне праксе, је продор у "космичке" духовне области, где дубинске подсвесне стране људске психе, због свог оштећеног стања, могу да ступе у контакт само са палим духовним бићима. Притом се често примећује следећа духовна законитост: искуства и доживљаји саблажњених су прво добри или неутрални. Затим постају чудни и застрашујући, да би на крају добили отворено демонски карактер. Ево сведочанства некадашњег гуруа покрета "Ново Доба" Кетрин Ледерман (часопис "Вера и живот", бр. 3, 1990. г.). Кроз вежбе јоге она је доживела просветлење, после чега је цео њен живот био потчињен једном циљу – спасавању планете путем обнове свести људи. Без обзира на сопствено "просветлење" и "изненадну спознају", све ове године западала је у стање дубоких депресија. А кад је покушала да се врати у ранији живот, схватила је да то више није могуће. Од јоге и различитих медитација, које одводе од реалности, њен разум је постао пасиван, постала је свесна да је изманипулисан, да су од ње правили духовну марионету. И ове невидљиве силе нису биле добре, већ крајње сурове, као што се и описује у Библији.

За савременог психолога овај и слични примери последица изазваних окултним експериментима знак су оболевања психе, исход мешања у рад подсвести. А с православне тачке гледишта, у овом случају иза очигледних психичких скретања, стоји скривена духовна реалност – свет палих духова. Једна од значајних победа ових сила у нашем свету се састоји у томе што су "лукави" духови успели да сугеришу многим људима да њих, духова, нема.

Хришћани су у потпуности једнозначно одредили паганску мистику као општење са демонима, и мноштво примера сведочи да она у потпуности заслужује овај назив.

А шта се налази иза виђења у паганској мистици?

Као прво, ова виђења могу да представљају само несвестан одраз уобичајених философских појмова. Истовремено у њима се у потпуности може испољити деловање палих духова, који користе незаштићено стање оног ко медитира. Ово је веома важно увек имати на уму. Тако се у откривењима једног од последњих индијских "светаца" Рамакришне говори о виђењу, у стању "самадхи", пантеистичке слике света, који је нераздвојиво повезан са божанством и који чини еманацију божанства. Оно што "види" алхемичар кад има виђење Хермеса Трисмегиста није исто као оно што је "видео" Рамакришна, већ је то оно чему учи египатска философија.

Различите, једна другој противречне слике визије, већ приморавају истраживаче да се критички односе према њима. Објашњење за ове појаве налазимо у радовима православних подвижника, чије се искуство изненађујуће међусобно подудара током двехиљадугодишње историје Цркве. По мишљењу В. Н. Лоског, великог савременог богослова, ван истине, коју чува цела Црква, лично духовно искуство се лишава сваке веродостојности, сваке објективности, смеса је истинитог и лажног, реалног и илузорног. Искуство хришћанских подвижника сведочи да истинска сазрцања, која се откривају само онима који су благодаћу стекли пуну чистоту ума, одговарају догматима хришћанске вере (о Светој Тројици, о анђелима, о постању света, о ваплоћењу и подвигу Христа, о Васкрсењу, о другом доласку Христовом, о вечним мукама и Царству Небеском).

Онај који приступа визијама без светлости благодати нека зна да гради фантазије, а нема истинског боговиђења, пошто је ухваћен у мрежу фантазија и сам фантазира, сведочи свети Григорије Синаит.

Из овог искуства такође следи да се, по мери приближавања душе Богу, јасније увиђа сопствено несавршенство. Због тога искуство сазрцања божанствених савршенстава јача у подвижнику осећање покајања, ревност према испуњавању заповести Божијих.

Највише боговиђење се открива кад човек дође до љубави према Богу и ближњим, јер "сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога... јер Бог је љубав" (1. Јн. 4, 7–8).

Напротив, за разлику од хришћанског искуства сусрета са личним Богом као светим Бићем, оријентално мистичко искуство "просветлења" пружа доживљај растварања свести у океану безличног. Према томе, ово искуство никад неће довести до покајања. Штавише, многобројни примери говоре да оно може да изазове осећај сопственог "величанства", које често прелази у манију величине. Ево резултата сличног "визије" нашег младог савременика Д. В. Кандибе, који је описао у књизи "Основе СК–терапије". По његовом мишљењу, духовно искуство Исуса Христа, Буде, Кришне представљају само поједине случаје велике и јединствене "Свести Кандибе"! Могуће да таквој души више никад неће бити дато да узвикне, попут пророка Исаије: "Јаох мени! Погибох, јер сам човјек нечистијех усана, и живим усред народа нечистијех усана" (Ис. 6, 3–5). То значи да ће за ову "просветљену" душу заувек бити затворен пут ка спасењу.

Размотримо детаљније медитацију раxа–јоге3 као једну од мистичких далекоисточних пракси, која служи као тобожње средство за постизање вишег знања, задобијање натприродних способности, власти над стихијама природе и људима. Притом се користе само психотехнички методи и нека телесна ограничења, који носе приземни, људски (не Божански) карактер: одбијање меса, рибе, јаја, хазардних игара, наркотика. Нема ни речи о покајању, савести, скрушености срца, страху Божијем, о жртвеној љубави према Богу и људима, нема позива да се носе терети других људи или да се живот да за своје пријатеље.

Мир у раxа–јоги се доживљава као нека аморфна маса, као неки материјал, од ког се може направити шта год се жели, према својим смерницама: "Мењам се сам – мењам свет". Присталице раxа–јоге обучавају да пажљиво прате своје расположење. Ниједна мисао, поступак, спољашњи догађај "не смеју да помраче моје расположење", да донесу неудобност. На тај начин сматра се негативним све оно што нарушава унутрашњи мир. Ово је постизање својеврсне духовне анестезије.

С позиција општељудског морала позив на душевни комфор као самоциљ душевних стремљења је веома сумњив. Зар осећање сапатње, бол за ближњега, протест против насиља и неправедности, који одређују нашу социјалну активност, произлазе из тежње ка душевном миру? Није ли "медитативно-блажена" позиција испољавање не духовног успона, већ духовне парализе? "Радујте се са онима који се радују и плачите са онима који плачу", позива нас Библија.

Међутим, бол, чак и за физичко тело, је испољавање самозаштите, а патолошки синдром – непрепознавање бола – може да доведе до тешких озлеђивања и смрти болесника. С медицинске тачке гледишта, захтев да се мисли само позитивно не одговара могућностима човека, основа је за формирање дубоког психичког конфликта и тражења несвесних ирационалних облика заштите.

Најважније је да тежња за постизањем тобожњег благодатног спокојства доводи до неиспуњивих духовних губитака: "безболност срца заслепљује разум" (Преп. Јован Лествичник). "Смиреномудрије је плод разума, а разум је плод искушења", налазимо потврду ове мисли код св. Петра Дамаскина. Оптински старац схијеромонах Макарије је говорио да ако желимо да се прославимо са Господом, онда треба с Њим и да патимо, а патња је оно што Он жели да нам пошаље.

Самовољно задобијање натприродних способности заобилажењем оног пута и оних забрана, које је утврдио Господ за време нашег земаљског постојања, не избавља човека од зла, њега исто онако раздиру страсти, а уместо Христове љубави у његово срце се усељава хладна равнодушност према свету и ближњима, самопреузношење, значај се придаје само постизању "духовног знања" и унутрашњег комфора. Ево садржаја медитације у Раxа–јоги: "Ја сам дете Бога, ја сам сила, по природи сам чист и спокојан, вечан сам, бесмртан сам". Све ово чини медитацију магијском праксом.

Техника медитације обухвата неколико психотехничких метода. Основно је манипулисање пажњом. Захтева се концентрација на спољашњем предмету, то јест испрва се она ослања на чулни објекат. Следећа етапа – активна имагинација – ствара неки лик. Даље долази до конкретизације и материјализације виђења, самим тим плодови фантазије задобијају сличност материјалном свету, која као да замењује физичку природу. Виртуелна реалност као да се ствара од материје душе. На крају, медитант покушава да се слије са предметом медитације, да раствори у њему себе, своју свест и индивидуалност.

На тај начин, јогијска концентрација је чулно–фантастична, повезана са представом, ликом.

А у молитви православног подвижника концентрација пажње је духовна, без ликова, она се још назива и умном молитвом, или умним делањем.

О штети чулних ликова за време молитве и њиховим изворима говоре многи свети оци. "Пажљиво и разумно саслушај, љубитељу Божији. Кад, делајући своје, будеш видео светлост или огањ споља или изнутра, или неки лик, на пример Христа, или Анђела и неког другог, не прихватај га да не би трпео штету" (св. Григорије Синаит). "Саблажњавају се и они, који виде светлост телесним очима, осећају миомирисе својим чулом мириса, чују гласове својим ушима и томе слично. Неки међу њима су полудели, и у безумљу иду с места на место. Други су се саблазнили, прихвативши ђавола, који се прерушио и јавио им се у облику анђела светлости, а они то нису препознали и остали су непоправљиви до краја, не желећи ни да чују ни за какав савет ни од којег брата. Неки од њих су сами себе лишили живота, пошто их је ђаво на то покренуо, други су се бацили у провалију, трећи су се удавили" (преп. Симеон Нови Богослов).

Индијски учитељи, на пример, представници истог учења раxа–јоге, често позивају медитанте да у мислима напусте тело и да иду усусрет црвенкастој светлости – "извору блаженства и радости". Ево шта о овој духовној појави пише преп. Серафим Саровски: "Лукави дух прелести, приближивши се, помућује ум, разјарује и помрачује срце, доводи до узношења, озлојеђује мозак, очима представља измаштану светлост – не блиставу и чисту, већ црвенкасту, чини ум помамним, изазива језик да изговара бесмислене и хулне речи. И ко види овог духа прелести, у томе нема нимало благонаклоности, смирења или молитве, већ се непрестано надима својим врлинама и хвалише се". Све је то управо тако!

Посебно место у далекоисточним духовним праксама заузима мантра–јога – метод кришнаита, тибетског будизма, трансценденталне медитације (ТМ) и других учења. Циљ мантра–јоге није само постизање знања и виђења, развој натприродних способности, већ непосредно чулно виђење и општење са "божанством мантре" (на пример, са Кришном). Плодови таквог општења су стање такозваног блаженства и среће.

Реч мантра води порекло од две речи: ман – ум, тра – ослобађање ума од процене феномена појавног живота – самсаре.

Тврди се да, ако се дуго и упорно понавља мантра, која је име једног од божанстава индуског пантеона, могуће је удостојити се посете тог божанства, контакта с њим. Свака мантра се одликује посебним именом и има /.../ потпору, која се током понављања мантре удаљује и човек добија могућност да види божанство мантре (5).

У овом случају у питању је очигледно скидање оних хаљина од коже, у које нас је са добрим циљем обукао Господ. Сам јога Шивананда говори о томе да свака мантра има своје божанство или "деват", одређује га као "натприродно биће, више или ниже", која је "извор силе мантре".

Слажући се да мантра може да изазове ниже биће, то јест демона, ова учења не уче начину разликовања виших и нижих бића. Штавише, из уста представника савремених духовних школа, могло се чути мишљење да анђели и демони настају као резултат карме, да свако од њих може да буде у своје време анђео или демон! С тачке гледишта Хришћанства, такав поглед на устројство духовног света, у складу са позивом на пасивност приликом визија, може и мора да доведе до демонске саблазни. Хришћани имају савршено јасне знаке разликовања духова. "По овоме распознавајте Духа Божијег (и духа заблуде): Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста" (1. Јн. 4, 2–3).

О томе да мантра–јога није истински пут ка спасењу, може се судити по претходним условима, који прате мантра–јогу, на пример, у кришнаизму. У њима, као и у раxа–јоги, нећемо наћи ни речи о покајању, о савести човека, нема ни речи о жртвеној љубави према непријатељима, о неопходности да се за Господом носи сопствени крст страдања, већ се тамо прописи о умерености и тачности у складу са егоизмом и самозадовољством који се развијају (обећава се потпуно знање, а други путеви се проглашавају за незнање). ^ак ни позив на подвиг и самопожртвовање не спасава душу од изопаченог духовног уређења. Овде видимо сасвим другачији патос: достизање блаженства са Кришном, а не спасење од вечне погибије кроз распеће са Христом. Ови лажни духовни путеви рађају познати тип привидног праведника, помраченог илузијом сопственог величанства.

Размотримо још једну духовну праксу – динамичку медитацију, коју примењују следбеници учења индијског гуруа Шри Раxниша (Ошоа). Техника унутрашњег развоја у њој се гради на томе да се духовни развој присталице поставља у зависност од приближавања и везаности за личност гуруа. И све то је скопчано, тобоже, са идејом личне слободе. Објашњава се да се помоћу ове духовне праксе "уклањају последице претходног животног искуства, задобија се енергија". Свака сеанса динамичке медитације почиње од хаотичног дисања уз ударце бубња. Због хипервентилације плућа, која прати такво дисање, човек се опија од вишка кисеоника. Њему се саветује да виче, да се ваља по поду, да прави свакојаке произвољне покрете. Посебно стање, у које човек притом пада, објашњава се као нешто тајанствено, што је могуће само захваљујући некој тајни, коју поседује гуру. А у ствари, по мишљењу професора, доктора Маргарет Тејлер Сингер (Калифорнијски универзитет), ова појава има јасно физиолошко објашњење и не представља ништа друго до трик.

У секти заједно са гуруом Раxнишем радили су, на пример, професионални психотерапеути. Руководиоци сугеришу људима да је човек сам крив за своје претходно мучно стање, пошто је он био неадекватан у свом понашању. Кроз неколико дана "лечења" људи губе способност да сами размишљају, постају људи без сопствене биографије, аутистичне амебе. Сад су спремни да прихвате "нову доктрину". За то је пре свега неопходно да приме у себе гуруа. У овом стању људи немају ни трунке разборитости. Они су ван реалности, ван историје.

Ево последица боравка људи у секти Раxниша.

Хамбуршки музичар, 26 година. Не може да нађе везу са реалношћу, аутоматски заборавља све што каже, "уопште нема енергије".

Медицинска сестра из Берлина, 29 година. Патила је од "повлачења у себе". После изласка из секте није могла да мисли доследно, завршила је живот самоубиством. По речима новинара из Минхена, он је упознат са туцетом бивших следбеника Раxниша, који су били у потпуности психички упропашћени пошто су напустили секту.

Психијатар Бети Тилдон (Енглеска) сматра да без медицинске помоћи бивши следбеници секте не могу да се врате у нормалан живот. У таквим случајевима је бесмислено жалити се "мајстору". "Мене не интересују ваше могућности. Хиљаде људи долазе код мене да би продрли кроз емоционалне блокове. Где је гаранција да се неће повредити? Ако вам је лоше, значи да тако мора да буде. Све ово се чини у име љубави. Ово је путовање на основу сопствене снаге". Приближно такве одговоре добијају људи, који су пали у стање очајања.

На тај начин, у индуско–окултистичким урањањима у натчулно и у хришћанском духовном животу имамо, по речима истакнутог истраживача историје религија Л. А. Тихомирова, "два савршено различита психо–духовна процеса, који од почетка до краја иду различитим путевима".

^овек, који иде путем јогијско–окултне праксе, у почетку урања у сомнамбуличку (месечарску) пасивност и изазива распад душе на поједине делове. Довевши се у такво стање, при којем никакво деловање није могуће, он уображава напором своје распаднуте воље да изнуђује од натчулног тајне његовог садржаја. Ово је пракса фантазијских ликова и виђења, при којој се људски дух још више заслепљује и увлачи у замку необичних осећаја, из којих више не може сâм да се ослободи.

Као супротност окултном путу, Хришћанин, који за једини циљ има општење с Богом, увек, у свим етапама духовног живота пази да му душа буде концентрисана и активна. Хришћанин се не лишава ни свог ума, ни своје свести, они се код њега не распадају, он не задобија другу свест – немогуће је да Дух премудрости човека лиши ума. Овде не може да буде реч о распаду личности, напротив, долази до обједињавања душевних сила, њихове концентрисаности. То се дешава при узајамном деловању Бога и човека: на напор и труд Господ одговара Својом благодаћу. Зато је потребно, како је већ речено, да човек очисти срце од страсти, да се одрекне своје грешне воље, по речима Господа: ""Нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде" (Мт, 16, 24). Али побеђивање нашег самољубља не уништава особеност човекову. Штавише, обнавља њен истински лик. Одрицање од своје воље не уништава нашу слободу, јер истинска слобода не може да буде без Божијег свезнања и свемоћи. У срцу, очишћеном од страсти, настањује се и влада љубав.

Ум и срце, како уче Свети Оци, су богоподобни, и у њиховој духовној синтези се остварује богоподобност и обожење, као коначан циљ земаљског постојања. Ум, очишћен од страсти, улази у срце. То је концентрација ума у срцу. Подела, аутономност делатности ума и срца се побеђује у молитвеној концентрацији.

Молитва преображава целокупну природу човека. Ум се изводи ван граница људског и прелази у Божанску област, и овде се ослобађа од провалије субјективизма, од расејаности по свету, хедонистичке везаности за ствари овога света. У тајни молитве се буди унутрашњи човек и, по сведочанству православног подвижника, "почиње да се чује глас срца, најдубљи, најинтимнији, у уобичајеним условима пригушен буком емоција срца, помисли и страсти".

Преображава се и тело, оно се продуховљује, постаје, по ап. Павлу, духовно тело, просветљује се светлошћу, која се рађа у срцу подвижника.

Плодови овог преображаја су савршена воља, то јест потпуна власт над својим телом, емоцијама, мислима, неизрециви мир у души, стање просветљености, то јест способности да се дубоко продре у смисао оног што се дешава, сталан боравак у овде и сада. Али, најважније је што се у срцу настањује љубав, савршена љубав, која не зависи од спољашњих околности, која милује и прашта. Необична топлота, која греје срце православног подвижника, постаје извор радости и утехе за околину. Тако се преображава човек, који тражи Царство Божије, које је у нама.

Посебно сведочанство преображаја не само душе, већ и тела, сведочанство учешћа хришћанских тела као храмова Духа Светог у бесмртности, заједно са душама, су мошти светаца. Њихова нераспадљивост, миомирис, многобројни примери чудесне помоћи, која исходи од њих, служе нам као живо подсећање на светог подвижника, сведоче о јединству Цркве земаљске и небеске.

Шта данас може да каже наука о окултним појавама? Стања, у која доводе себе тражиоци погружавања у натчулно, виде се у хипнотизму, сомнамбулизму и разним душевним болестима, као што су хистерија, епилепсија и сл., уопште у стањима, повезаним са изменом функционалног стања коре великог мозга – органа наше свести (каква је честа депресивност).

Тако је индуски "светац" Рамакришна, ког смо већ поменули, и који се прославио својим погружавањима у област такозваног натчулног, имао један од карактеристичних симптома хистеријске неурозе, "осећање кнедле у грлу". А при падању у свој транс, такозвани самадхи, користио је традиционални хипнотички метод – фиксирање погледа на једну тачку. Ово је познато и о другим индуским подвижницима. Довољно је да се сетимо израза лица савременог "потпуно реализованог јогија" Шри Чинмоја са преврнутим зеницама и као прилепљеним "трансценденталним осмехом".

У медитативном стању код јогија су под притиском многе животне функције (пулс, дисање), укључујући и активност коре великих можданих хемисфера. Овоме доприноси задржавање дисања, стиснутост вена и артерија при неприродним позама. Душа је жива, организам није повређен, али, заједно са свешћу, угрожена је критичка перцепција надраживача: да ли они долазе споља или из области подсвесног. Да се каже и то да је са стањима православног молитвеног бдења сједињена воља, док се сомнамбуличко стање карактерише крајњим њеним слабљењем. Свест душе остаје без помоћи од стране разума и нема идеја, осим оних сугерисаних. О овоме говори Л. А. Тихомиров у свом раду "Религиозно–философске основе историје". Веома је важно истаћи да у таквим случајевима видимо, из перспективе савремене психологије, нарушавање једног од важних услова за очување здраве личности: могућност контроле и оцене информације која долази од стране свести.

Поред тога, истраживања професора Анатолија Берестова су показала постојање карактеристичних измена рада мозга при медитацијама. Брижљива електрофизиолошка истраживања показала су јачање хиперсинхроних пражњења на електроенцефалограму испитаника, притисак алфа–ритма (основног ритма мозга), појаву епилептичке активности мозга.

Као што је познато, лева хемисфера одговара за формирање емоционалног статуса, са њеним радом се повезује, на пример, доживљавање осећања саучешћа. Десна хемисфера је везана за логично мишљење. Резултати истраживања сведоче о јачању асиметрије између хемисфера под дејством медитативних пракси, доминирању десне хемисфере. При таквој измени физиологије мозга мења се и психа. Беспрекорна логика одговара хладноћи емоција, сурова разумност – одсуству сапатње и саучешћа. Управо ледена хладноћа избија од оних, који су се подигли на умишљене духовне висине, идући окултним путем. С тачке гледишта Хришћанства, ово је пут духовног самоубиства.

Медицинска наука сведочи да је медитација добровољно формирање психопатолошких синдрома код себе. Истраживач са Оксфорда Кристиан Шурко сматра да она није ништа друго до техника изазивања халуцинација. Чак је и Карл Густав Јунг, који се сам бавио окултним праксама, проучавајући источну медитацију и вршећи њену психоанализу, истицао да је ово процес, којим се не може управљати, да он не зависи увек од медитанта и његовог учитеља и да може да доведе не само до задобијања надспособности, већ и до психичке дезорганизације, при чему је последице медитације немогуће прогнозирати (6).

На Западу расте број истраживача који се изјашњавају против јоге с њеним медитативним праксама. Истиче се да је јога опасна не само за западног човека, већ у истој мери и за далекоисточног. "Ова специфична змијска духовност је један од најгорих, најјачих облика демонске опседнутости, чију клиничку слику, на жалост, још нису изучили европски клинички лекари–психијатри" – пише један од наших савременика (7).

Представници свих система и школа медитације Запада се слажу да медитација из корена може да промени целокупан духовни живот друштва. Питање је: на коју страну? "Кундалинизација" човека је већ довела цели азијатски континент у породични, социјално–политички и религијски ћорсокак. Тужно је ако Руси не буду имали у виду ово искуство.

Дакле, завршавајући наш чланак, још једном ћемо истаћи да је избор једне или друге духовне праксе свакако избор духовног пута, чији је резултат вечни живот или вечна смрт. ^овек бира: или да остане у власти оног ко је дошао да "украде и закоље и упропасти" (Јн, 10, 10), или да иде за Оним, Ко нас је створио и мукама на Крсту даровао Вечни Живот. Он бира: да ли да се преда власти "змијске силе" или да тежи за задобијањем благодати Светог Духа; да иде за "црвенкастом светлошћу" или погледом "пуним неизрециве љубави, мира и лепоте" (Виђење Господа од стране старца схимонаха Силуана Атонског). Искрено се надамо да ће наш скромни рад помоћи неком од наших читалаца да направи свеснији, самим тим и слободнији духовни избор.

__________

[1] Покрет "Новог доба" (покрет "Ере Водолије") је религијски покрет, који је настао средином ХХ века у западном друштву. Он покушава да сједини низ веровања, страних хришћанству и Библији, укључујући окултизам, хуманистичке идеје 60–их година, поставке теософије, различита учења источних гуруа, закон карме и реинкарнације, астрологију.

Свест "New age" је коначни производ окултно–мистичке традиције и обједињује у себи две основне, у библијском схватању, форме лажне религије: паганство, које је скривени облик клањања духовима зла, и човекобортво.

2Важно је истаћи да појам негативног духовног искуства (у терминологији аскетизма "прелест") данас постоји једино у Православљу.

3Праксу раxа–јоге разматрамо у оквиру учења Светског духовног универзитета Праxапита Брама Кумарис, познатог у Русији.

 

Списак литературе

1. Светитељ Теофан Затворник. Писма о духовном животу. 4 издање. – Москва, 1903, стр. 274.

2. Л. А. Тихомиров. Религијско–философске основе историје. – Москва, 1997, стр. 74—75.

3. Исто, стр. 75.

4. Преп. Макарије Египатски. Духовне беседе. – Свето–Тројицка Лавра, 1994, стр. 155.

5. Јереј Владимир Јелисејев. Православни пут спасења и далекоисточна окултна и мистичка учења. – Москва, "Даниловски благовесник", 1995., стр. 26.

6. Карл Густав Јунг. О психологији источне религије и философије. – Московски философски фонд "Медиум", М. – 1994.

7. А. Позов. Логос–медитација древне цркве. – Вороњеж, Издавачка кућа НПО "МОДЕК", 1966, стр. 6

Последњи пут ажурирано ( среда, 17 октобар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 49 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.