header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Јеромонах Серафим Роуз: Бог се открива људском срцу
Јеромонах Серафим Роуз: Бог се открива људском срцу Штампај Е-пошта
уторак, 23 октобар 2012

 УВОД

Отац Серафим Роуз је само годину дана пре свог упокојења, маја 1981. године, био позван да одржи предавање на Калифорнијском Универзитету у Санта Крузу. Његову публику су сачињавали студенти са предмета компаративне религије, под називом „Светске религије у САД“.

Санта Круз је био средиште свеопштег духовног трагања које је достигло врхунац крајем 1960-их и почетком седамдесетих година. Остаци овог покрета су се наставили и током осамдесетих година. Млади људи који су дошли да чују беседу оца Серафима су, дакле, странствовали различитим духовним путевима. Разни гуруи, популарни у то време у Санта Крузу, обећавали су просвећење или заслепљивали људе чудима: Рајнеш, Муктананда, Шри Ћинмој, и бројни други, постигавши привремену славу. Многи трагатељи на универзитету су, заобилазећи духовну дисциплину којој су учили гуруи, тражили непосредно религиозно искуство кроз халуциногене наркотике. Други су пак, незадовољни духовним сиромаштвом културе Запада, трагали за вишом стварношћу у тибетанском и зен будизму или у англиканском облику америчко-индијанског шаманизма. Најзад, било је и оних који су желели да траже истину у свом хришћанском наслеђу. Будући давно одцепљено од пуноће древног предања, западно хришћанство се тиме одвојило од свести о духовним, метафизичким начелима на којима је утемељено. Они који су се потрудили да извуку што је могуће више из савременог западног хришћанства, беху склони да се осећају, на неки начин, подређено пред за народ приступачним религиозним традицијама Истока, чији су учитељи такорећи држали метафизику у малом прсту.

Пред овај ковитлац духовних струјања, отац Серафим је изашао са намером да каже нешто другачије, што многима из публике до тада не беше доступно. Он је представљао хришћанство, предање које још увек (готово нехотично) врши утицај на целокупну западну културу. Ипак то не беше безбојно, површно америчко хришћанство које су многи трагатељи оставили иза себе у даљој потрази. Опитан, он је црпео из пуног откривења Христове истине, преношене преко богопросвећених учитеља током протеклих двадесет векова. Знао је да је хришћанству „приписано лоше име“ на Западу. Па ипак, колико би искрених тражитеља њега узљубило, само када би знали шта оно заправо представља?

Налик на студенте којима се обраћао, и отац Серафим некада беше млади Американац занесен трагањем за истином. Одбацивши протестантску веру из младости, предузео је марљиво изучавање источњачке мудрости и научио језик древне Кине како би могао да преводи религиозне списе. Но душа, као што је касније појмио, природно тражи личног Бога: и тако је одведен, готово сам против себе, натраг до свеобухватне Христове истине. Ипак, његово обраћење се можда никада не би догодило да није открио источну Православну цркву, која није била непозната у западном друштву. Схватио је да је ова Црква ваистину историјска Црква Коју је основао Христос и Његови Апостоли, једина очувавши непрекидност и чистоту учења древних хришћана. Ипак, није га историјско сведочанство најпре покренуло да узљуби православну веру, јер и друге религије тврде да су верне својим историјским коренима; била је то пре чињеница да је једино православно хришћанство утолило његову жеђ за истином: довело га је у живу везу са благодаћу Божијом, дало му темељну дисциплину по којој је могао да узраста духом, и истовремено му пружило метафизичка начела на основу којих је његов продоран ум могао да појми васељену као разумљиву целину.

Отац Серафим се потпуно предао овом трагању за истином; пронашавши је, посветио се са неумањеном преданошћу служењу истини. Заједно са истомисленим братом у Христу, основали су мисионарско братство, књижару и часопис (Православна реч) у Сан Франциску. Након неколико година, у жељи да напусти метеж овога света и потражи Бога у тихој осами, братство се преселило у планине северне Калифорније, где је наставило своје мисионарење путем штампане речи. Провео је наредних тринаест година, преостало време свог кратког живота, у пустињи као монах; и управо у ово време он узраста у готово нечувен феномен нашег времена. Погружењем у круг црквених богослужења и свевремених светоотачких списа, у њему се исковала унутрашња промена. Марљивим изучавањем патристичких текстова са намером да их искористи за своје духовно узрастање, могао је да размишља, осећа и верује као што су то чинили древни Оци, све док није и сам постао један од њих: Свети Отац последњих времена, у савременом свету један од ретких преносилаца непромењене хришћанске мудрости.

Тог реномеа је био човек који је седео пред групом студената у универзитету Санта Круз. Продорних очију, дуге браде, црноризац, својим изгледом беше упадљив као гуруи, којима су млади људи притицали. Но, он није намеравао да их освоји својим спољашњим изгледом: знао је да се нешто дубље мора десити у овим студентима еда би и они дошли до пуноће истине.

Премда веома свестан да је модерни човек постао духовно неосетљив, отац Серафим је знао да је због тога људима често било потребно натприродно „чудо“ неко чулно но наизглед духовно искуство не би ли се пробудили да дају било какав одговор. Баш због тога су многи млади тражитељи ишли за „свецима“ или религиозним групама, на основу чуда која су чинили или „резултата“ које су обећавали; зато су и халуциногени наркотици, окултне радње и такозвана „харизматска“ искуства постали толико популарни. Отац Серафим је желео да каже студентима да је ова жудња за виђењем нечег што је „духовно“ нечег у свету несвакидашњег – погрешан разлог да се предузме духовна потрага. Уколико је човек искрен, тражиће једино пуноћу истине (као што је отац Серафим и сам учинио). Он неће престати да трага тек дошавши до присуства делимичне истине, која мами обмањивим осећајем задовољства.

Истина је да је отац Серафим био сведок многих чудеса током свога живота. Један од његових учитеља, Свети архиепископ Јован Максимовић, је чудодејствовао подобно првим апостолима. Отац Серафим је беседио студентима о неким од ових чудеса, но учинивши то само да би их привео ка дубљем размишљању. Његов крајњи циљ је, разуме се, био да пробуди у људима оно што су они истински желели: живог Христа. Препознао је да се упркос духовној отупелости савременог човека са Запада, основни ток његовог духовног пробуђења не разликује од оног из прошлих времена. Духовно буђење у човеку се дешава када нешто додирне његово срце, када срце почиње да „гори“ у додиру са богооткривеном истином. Но пре него што се ово деси, често човек мора да осети да му ова истина недостаје, и да заправо искуси патњу, проистеклу из његове жеље. Људи у добростојећем западном свету, заокупљени телесним удобностима и надражајима, у својој савести неретко потискују ово осећање духовне патње. Са друге стране, у земљама у којима су људи лишени слободе и удобности, човекова духовна глад постаје неодложна и очајничка. Стога, отац Серафим је разумео да људи у слободном свету могу да извуку важну поуку о религиозном буђењу у вери од житеља иза Гвоздене завесе. Али да ли ови први, живећи у ономе што би се могло назвати „рај будала“ могу пренети стварни и суштински опит другопоменутих у облик који тек треба да разумеју? Томе се надао отац Серафим знајући да се без познања Голготе и Крста, никада не може доћи до истинског познања Христа, Оваплоћенога Бога.

Једна од намера оца Серафима је да својом беседом студентима укаже да духовни живот није тек неки „ужитак“ већ радије, нешто подобно бојишту на коме се страдањем душа чисти. За многе од студената ово беше нови појам; јер, која би од религиозних личности модерног доба, у жељи да стекне популарност, позвала људе на пут непрестаног страдања и борбе? Но тим путем је Сам Христос ишао и позвао људе да пођу за Њим. А отац Серафим је, указујући на овај тесан пут током свога предавања, покренуо неке од својих слушалаца да узму свој крст и пођу за њим.

Нажалост, судећи по питањима која су била постављана након предавања, већина студената наизглед „није схватила суштину“. Он је говорио о основној стварности хришћанског живота, шта значи обраћење у срцу и бити преображен Христом. Он је назвао трагање за Истином „питањем живота и смрти“. Насупрот овом насушном питању, многа од постављених питања су наизглед покренута само пустом радозналошћу. Ставили су га у незгодан положај питањима: о томе шта је мислио о разним хришћанским телима, о томе где је мислио да Свети Дух обитава а где не, о „милион и једној разлици“ између православља и римокатолицизма, итд. као да су његови питатељи пре желели да категоришу његове речи уместо да допусте да их надахну. Надахњујуће је да, чак и када је био приморан да одговори на ова питања, он је наставио да говори истински у љубави током целог предавања, да би привукао људски ум ка бољем духовном разумевању.

Јеромонах Дамаскин

 

 БОГ СЕ ОТКРИВА ЉУДСКОМ СРЦУ

 1. ТРАГАЊЕ

Зашто неко истражује религију? Постоје многи случајни разлози, но само је један прави уколико је особа заиста озбиљна: укратко – да би дошла у додир са стварношћу, да би пронашла дубљу стварност него што је посведневна стварност која се хитро мења, трули, не оставља ништа за собом и људској души не нуди трајну радост. Свака искрена религија се труди да оствари додир са том стварношћу. Данас бих желео да кажем неколико речи о томе како православно хришћанство настоји да учини следеће: да отвори духовну стварност пред религиозним тражитељем.

Тражење стварности је опасан задатак. Вероватно сте чули приче како су у наше време млади људи трагајући „прегорели“ покушавајући да пронађу стварност и умру млади или пак, развуку ово туробно битисање, користећи се само делићем способности сопственог ума и душе. Сећам се свог пријатеља пре 25 година, из времена када сам и сам трагао, када је Алдос Хаксли управо открио тобожњу „духовну“ вредност ЛСД-а и навео многе да пођу за њим. Овај млади човек, типични религиозни тражитељ који би похађао наставу предмета попут овог, једном ми је рекао: „Без обзира на то што би могао да кажеш о опасности коришћења дроге као што је ова, мораш признати да је било шта боље од духовно мртве америчке свакодневице“. Нисам се сложио, јер сам чак и тада могао да уочим да се духовни живот шири у два правца: може узвисити човека изнад овог пропадљивог живота, али га такође може уништити и дословно довести до духовне као и телесне смрти. Отишавши својим путем, пре него што је напунио 30 година постао је пропали старац, уништеног ума, напустивши свако трагање за стварношћу.

Слична искуства могу се наћи код људи који траже различите облике душевних искустава, огледа у „вантелесним“ стањима, који имају сусрете са „НЛО“ и слично. (Искуство масовног самоубиства у Џонстауну 1980. је довољан подсетник за опасности својствене духовној потрази.) Наша православна литература из протеклих 2.000 лета садржи знатан број поучних примера ове врсте. Овде ћу само навести један из житија Светог Никите Кијевско-Печерске Лавре, који је живео пре око 1.000 година у Русији:

Занет ревношћу, замолио је игумана да му да благослов за подвизавање у затворништву. Игуман (а тада је то био Преподобни Никон) му брањаше, говорећи: „Сине мој! Није корисно да ти, млад будући, у испразности пребиваш. Боље ти је да са братијом живиш: њима служећи, нећеш изгубити плату своју. И сам знаш како је Исаакије пештерник у затворништву био прелашћен од демона; и погинуо би, да није било особите благодати Божије, која га, молитвама преподобних Отаца наших Антонија и Теодосија, спасе“.

Никита одговори и рече: „Никако се нећу преластити нечим сличним; моја је жеља, напротив, да чврсто станем против замки демонских и молим човекољубивог Бога да и мене удостоји дара чудотворења, као Исаакија Затворника, који и до дана данашњег многа чудеса чини“. Игуман опет каза: „Твоја жеља превазилази моћи твоје; чувај се да се не сурваш када се преузнесеш. Ја ти, насупрот томе, заповедам да служиш браћи, па ћеш задобити венац од Бога за послушање своје“. Никита, занет веома снажном ревношћу за живљење затворничко, не хтеде нимало пажње обраћати на оно што му игуман поручиваше. Он испуни своју замисао: затвори се и тако пребиваше у затвору, молећи се и никуда не излазећи. Пошто прође неко време, једаред, док беше на молитви, он зачу глас који се мољаше скупа са њим, и осети некакав необичан мирис. Прелестивши се, рече сам себи: „Кад то не би био анђео, не би се молио са мном, и не би осећао миомир Духа Светога“.

Затим се Никита стаде усрдно молити, говорећи: „Господе, јави ми се Сам, да Те угледам“. И зачу глас: „Млад си, нећу ти се јавити, како се не би узвисио и потом пао“. Затворник са сузама одговараше: „Господе! Никако се нећу прелестити, јер ме је игуман поучио да не обраћам пажњу на прелест демонску; него ћу учинити све што год ми ти заповедиш“. Тада душегубна змија, примивши власт над њим, рече: „Човеку, док се налази у телу, није могућно угледати ме. Али ево, шаљем ангела свога да са тобом пребива: испуњавај вољу његову“. Са тим речима предстаде пред затворником демон у обличју ангела.

Никита паде пред ноге његове, клањајући му се као ангелу. Демон каза: „Од овога часа више се немој молити, него само читај књиге; тиме ћеш ступити у непрестано општење са Богом и задобићеш могућност да пренесеш душекорисну реч онима који долазе к теби, а ја ћу се непрестано молити Творцу свих за твоје спасење“. Поверовавши тим речима, затворник се још већма прелести: престаде да се моли, поче се бавити читањем; видео је демона где се моли без престанка, те се радоваше, мислећи да се то ангел за њега моли. Затим поче да много разговара са онима што к њему долажаху о Писму и да проповеда попут затворника Палестинског. Постао је славан међу мирјанима и на двору великог кнеза. Он заправо није пророковао, него је посетиоцима говорио где су сакривене украдене ствари, где се нешто десило далеко од његовог места, а све му ово јављаше демон који с њим пребиваше.

...Тако је он известио великог кнеза Изјаслава о убиству новгородског кнеза Гљеба, и саветовао му да сина великог кнеза пошаље у Новгород на престо. Мирјанима је то било довољно да затворника прогласе за пророка. Примећено је да се мирјани, па и сами монаси који немају духовног расуђивања, скоро увек заносе варалицама, лицемерима, онима који пребивају у прелести демонској, поштујући их као свете и благодатне. Са Никитом се нико није могао поредити у погледу познавања Старог Завета; али он није подносио Нови Завет, никада своје беседе није заснивао на Еванђељу и Апостолским Посланицама, нити би допуштао да когод од његових посетилаца подсети на нешто из Новог Завета. По тој чудној усмерености његовог учења оци из Печерског манастира у Кијеву разумели су да је ту реч о прелешћености демоном. Тада је у манастиру било много светих монаха, украшених благодатним даровима; својом молитвом они одагнаше демона од Никите, и Никита престаде да га виђа. Изведоше оци Никиту из затворништва и запиташе да им каже штогод из Старог Завета; али он тврђаше, заклињући се, да никада није читао оне књиге које раније знађаше наизуст. Испоставило се да је од утиска који је на њега изазвала прелест демонска он заборавио чак и да чита, те су га једва једвице, са великим напором, поново научили да чита. Пошто је молитвама Светих Отаца дошао себи, он позна и исповеди грех свој, оплака га сузама горким, достиже висок степен светости и стече дар чудотворења смиреним живљењем међу братијом. Касније ће Свети Никита бити хиротонисан за епископа Новгородског.[1]

 Келија оца Серафима Роуза у манастиру Преподобног Германа Аљаског

Ова прича нама данас поставља питање. Како да религиозни искатељ избегне замке и обмане са којима се сусреће у свом трагању? Постоји само један одговор на ово питање: човек мора тражити у религији не религиозна искуства, већ истину. Свако ко се бави озбиљним истраживањем религије доспева до овог питања: то је дословно, питање живота и смрти.

Нашу православну хришћанску веру, насупрот западној конфесији, људи често називају „мистичном“: она је у додиру са духовном стварношћу из које происходи оно што се обично назива „натприродно“, превазилазећи људску логику или искуство. Да би нашли примере, не треба да трагамо по древним списима, јер је житије чудотворца нашег времена пуно елемената мистике. Свети архиепископ Јован Максимовић, који се упокојио пре само петнаест година и живео управо у овој области Калифорније као архиепископ Санфранцискански, виђен је како у блиставој светлости лебди на молитви, био прозорљив, чудотворно исцељивао.... Ништа од тога, ипак, није само по себи значајно; лажни чудотворци би то лако могли подражавати. Како можемо знати да је он био у додиру са истином?

 2. ОТКРИВЕЊЕ

Ако погледате у уџбеник православног богословља, пронаћи ћете да се истина не може познати само човечијом снагом (без просвећења свише). Можете читати Свето Писмо или било коју свету књигу а да не разумете о чему оне говоре. Такав пример налази се у књизи Дела Апостолских, у причи о Апостолу Филипу и етиопском евнуху:

„А анђео Господњи рече Филипу говорећи: Устани и иди према југу на пут који силази од Јерусалима у Газу; он је пуст. И уставши пође. И гле, човјек Етиопљанин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице етиопске, што бјеше над свима њезиним ризницама, који бјеше дошао у Јерусалим као поклоник.

Па се враћаше, и сједећи на колима својим читаше пророка Исаију. А Дух рече Филипу: Приступи и прилијепи се тим колима. А Филип притрчавши, чу га гдје чита пророка Исаију, и рече: Да ли разумијеш то што читаш? А он рече: Како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа да се попне и сједне са њим. А мјесто из Писма које читаше бјеше ово: Као овца на заклање одведе се, и као јагње нијемо пред оним који га стриже, тако не отвара уста својих. У његовом понижењу укиде се суд његов. А род његов ко ће исказати? Јер се узима са земље живот његов. Онда ушкопљеник одговори и рече Филипу: Молим те, за кога ово говори пророк? За себе или за некога другога? А Филип отворивши уста своја, и почевши од Писма овога, проповједи му јеванђеље о Исусу. Како пак иђаху путем, дођоше на неку воду, и рече ушкопљеник: Ево воде, шта ме спречава да се крстим? А Филип му рече: Ако вјерујеш од свега срца, може. А он одговарајући рече: Вјерујем да је Исус Христос Син Божији. И заповједи да стану кола, и сиђоше оба у воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га. А кад изиђоше из воде, Дух Свети паде на ушкопљеника, а анђео Господњи узе Филипа, и више га не видје ушкопљеник, него отиде путем својим радујући се.“

(Дела Апостолска 8, 26-39)

Постоји неколико натприродних, мистичних елемената у овом сведочењу: ангел говори Филипу куда да иде (иако се Етиопљанину чини као случајни сусрет на пустињском путу), и касније, након крштења, Дух Господњи узима Филипа, поставши невидљив пред очима ушкопљеника. Но, није из овог разлога ушкопљеник пожелео да се крсти и постане хришћанин. Нешто је друго утицало на њега: не чудеса, већ нешто у његовом срцу. Чуда, иако понекад помажу човеку да дође до вере, нису прави разлог за примање хришћанства. У истој књизи Дела Апостолских читамо причу о Симону гатару, који је усхтео да плати новцем да приступи Цркви и стекне дарове Светога Духа, будући да су били веома задивљујући и чудесни. Он се бавио веома уносним „занимањем“ гатања, у време када се чињењем већег броја натприродних дела, стицало више новца и угледа, и када су се такви примери виђали чешће у хришћанском неголи паганском свету. Као што знамо из Књиге Дела Апостолских, Апостол Петар је одбио Симонову молбу и овај је зло скончао. По њему смо добили реч „симонија“, као појам за покушај куповине Божије благодати.

Супротно од тога, када је Филип говорио етиопском ушкопљенику, нешто се променило у срцу ушкопљениковом. У Делима је речено да он „поверова“; односно, чувши истину, његово срце је омекшало. Речи Светог Писма су веома силне, а када им се да право тумачење, нешто се „отвара“ у људском бићу, уколико је срце спремно. Зато, ушкопљеник је примио Христа свом душом својом; променио се као човек. То не беше ради чуда, већ ради тога што је Христос, сишавши на земљу, дошао да донесе.

Исто се може видети на другом месту у Новом Завету, када су два ученика Христова ишла путем за Емаус (Лука гл. 24). Сам Христос им се придружио на дан Свога Васкрсења и кренуо са њима, упитавши их зашто су тако невесели. А они Га заузврат запиташе није ли он једини који није чуо шта се збило у Јерусалиму. Рекоше му да велики пророк беше осуђен на смрт и разапет а да је потом наводно васкрсао из мртвих; но, они нису знали у шта да верују. Отворивши њихова срца, Христос им тада стаде објашњавати шта је у Старом Завету написано даће се збити са Месијом. Све ово време Га ученици нису могли препознати, јер им Он није приступио са знацима и чудима како би их задивио. Касније, по доласку у Емаус, Христос се учинио као да жели да настави пут. И, Он би отишао од њих а да Га нису препознали, да Га нису замолили из простодушне љубави према странцу потребиту – да преноћи код њих. Најзад, док је седео са њима и „преломио“ хлеб као што је учинио на Тајној Вечери, њихове очи се отворише, они видеше да то беше Сам Христос, а Он поста невидљив пред њиховим очима. Почели су да се међусобно испитују и присећају да су, док је Он био на путу са њима, њихова срца горела, чак и ако Га нису препознали. Оно што је учинило да коначно препознају Христа беше то „гореће срце“, а не сама чињеница да је нестао пред њима, јер то и мађионичари могу. Дакле, Бог се не открива човеку првенствено преко чуда, већ се нешто о Богу открива срцу које је за то спремно. То се подразумева под „горећим срцем“, којим су два ученика имала додир са Оваплоћеним Богом.

Овде видимо како се такозвано „откривење“ дешава: срце се покреће и мења у присуству Бога, човека испуњеним Његовим Духом, или пак чувши проповедану истину о Њему. Тако су Апостоли имали силу да походе готово целу настањену васељену до Индије (а можда чак и до Кине), Русије на северу где су живели Скити, Британије на западу, и Абисиније на југу благовестећи Јеванђеље свим народима током првих деценија по Христовом Васкрсењу.

Исто важи и данас, упркос томе што су људи постали веома неосетљиви и духовно тупи, далеко мање простодушни, не одговарајући лако на истину. У случају Светог архиепископа Јована, они који су кроз њега поверовали, не беху покренути првенствено због чудеса, већ због нечега у њему што је покренуло њихова срца. Навешћу пример из његовог житија, о догађају који се збио у Шангају, где је епископовао током Другог светског рата. Ово нам је испричала наша добра пријатељица, наставница музике (певања) по имену Ана, која је преминула пре неколико година. Она је објаснила да је архиепископ Јован постио толико строго да би његова доња вилица ослабила у време поста и да је говорио веома неразговетно. Њен задатак је био да му препише вежбе за вилицу и учини да говори јасније. Он је увек редовно долазио, а када би се вежба завршила он је по обичају остављао новчаницу од двадесет америчких долара. Током рата, ова жена је била рањена. Умирала је у француској болници у Шангају. Било је касно ноћу, напољу страшно невреме, а везе са градом у прекиду. Ипак, у срцу је имала само једну мисао. Будући да су јој лекари рекли да ће умрети, њена једина нада беше да ће архиепископ Јован доћи, причестити је и некако спасити. Преклињала је људе поред себе да га позову, али они рекоше да то не долази у обзир. Телефони нису радили због олује, а болница (било је ратно време), ноћу закључана. Могла ја само да завапи: „Упомоћ! Дођи, Владико!“ Наравно, људи су говорили да сирота жена бунца јер се није могло ступити у везу са њим. Но те ноћи, док је узвикивала ове речи, у сред олује врата се отворише и уђе архиепископ Јован носећи Свето Причешће. Пришао јој је, исповедио је, умирио (она, наравно, беше пресрећна), причестио и отишао.

Жена је после тога спавала пуних осамнаест сати и, пробудивши се наредног јутра, осећала се здравом. „То мора бити зато што је владика Јован дошао“, рекла је. „Који владика Јован?“, питале су је болничарке, рекавши да нико није могао ући ноћу у закључану болницу под таквим околностима. Особа која је лежала на постељи до њене рече да је неко уистину био тамо, но њој ни даље нико није веровао. И сама је почела да се пита: не беше ли то само привиђење? Али, намештајући њену постељу тога дана, болничарке су под јастуком пронашле новчаницу од двадесет америчких долара. „Ето,“ рекла је, „то је доказ да је он био овде!“

Могло би се запитати: како је архиепископ Јован знао? Како је успео да дође до ње, будући да се порука није могла пренети ни једним видом људске комуникације? Може се рећи било му је откривено, јер му је толико много ствари попут ове било откривено. Али како му је то било откривено? Зашто баш њему, а не некоме другом? Зашто се истина, наизглед, открива једнима а не другима? Постоји ли посебан орган за примање откривења Божијег? Да, на неки начин постоји такав орган, мада га ми обично затварамо и не допуштамо му да се отвори: Бог се открива преко онога што се зове – љубеће срце. Знамо из Светог Писма да је Бог љубав; хришћанство је религија љубави. (Можете видети неуспешне примере – људе који себе зову хришћанима а то нису, и рећи да ту нема љубави; но, хришћанство је ваистину религија љубави када се успешно и на прави начин примењује). Господ наш Исус Христос Сам говори да ће се прави Његови ученици познати, пре свега, по љубави.

Ако питате било кога ко је познавао Владику Јована, шта је то привлачило људе ка њему и још увек привлачи људе који га никада нису упознали одговор је увек исти: будући преиспуњен љубављу, он се жртвовао за ближње из потпуно несебичне љубави према Богу и према њима. Зато му беше откривено оно што није могло доспети до других људи нити се сазнати природним путем. Без обзира на целокупну „мистику“ наше Православне цркве која се може наћи у житијима Светих и списима Светих Отаца, он сам је учио да истински православац свагда стоји чврсто утврђен, способан да се суочи са сваком околношћу која му предстоји. У прихватању дате околности – за шта је потребно љубеће срце – човек се среће са Богом. Такво љубеће срце, разлог је због кога се долази до познања истине, чак и ако понекад Бог мора да сломи и понизи срце не би ли га отворио као у случају апостола Павла, који је дисао претњом и убиством прогонећи хришћане. Но, Богу је сада знана прошлост, садашњост и будућност људског срца, и Он види како може да продре и ступи у везу са њим.

Супротна љубећем срцу, које прима откривење од Бога, је хладна прорачунатост: када човек настоји да добије од људи шта год може; а у религиозном животу, ово происходи у обмањивању и варању сваке врсте. Ако осмотрите религиозни свет данашњице, веома често види се следеће: обмањивање, претварање, прорачунатост; ветрови помодарства доносе прво једну религију или верско настројење у моду, а потом другу. Да би пронашли истину, морате трагати дубље.

 Келија оца Серафима Роуза

 

3. СТРАДАЊЕ

Пре око годину дана, дуго сам у возу разговарао са младим Американцем. Упознао ме је наизглед случајно (наравно, случајност у животу не постоји) и рекао ми да је учио руски језик. Он је био религиозни тражитељ који је био у свакаквим такозваним хришћанским групама. У свакој је наилазио само на лицемерство и обману и био спреман да сасвим одустане од вере. А онда је чуо да људи у Русији страдају за своју веру. Тамо где има страдања, помислио је, мора бити нечег стварног, насупрот обмани коју имамо у Америци. И зато је учио руски са намером да оде у Русију и упозна истинске хришћане. Као руски православни свештеник, запањио сам се када сам чуо ово будући да он никада раније није видео православног јереја нити присуствовао православном богослужењу. Водили смо дуг разговор о вери, и видео сам да је његово размишљање благоразумно: да страдање може произвести нешто истинито, док наш живот у уживањима лако производи обману.

Велики православни богослов из четвртог века, Свети Григорије Назијански (такође назван Богослов), описао је нашу веру као „страдално православље“ и тако је било од почетка, током целокупне историје Цркве. Следбеници распетога Бога су страдали у прогонима и мучењима. Готово сви апостоли су мученички скончали, Петар – распет наглавачке, а Андреј распет на крсту у облику слова X. У прва три века хришћанства, верници су избегли у катакомбе и претрпели огромна страдања. У катакомбама, у атмосфери сталног очекивања смрти, уобличена су црквена богослужења која данас совршавамо у нешто измењеном облику од тадашњих. Након времена катакомби, уследила је борба за очување чистоте Вере, будући да су многи учитељи покушавали да богооткривена учења, дата нам од Господа нашега Исуса Христа, замене сопственим мишљењима. У потоњим вековима, најезде на православне земље вршили су: Арапи, Турци, и други инославни народи и најзад – у наше време – комунисти. Комунизам је, прогонећи веру као што никад не беше прогањана до тада, најпре напао управо православне земље Источне Европе. Дакле, као што се може видети, наша је Вера заиста страдална; и нешто се таквим страдањем збива што помаже срцу да прими Божије откривење.

Шта нам страдално православље у Русији – страдална религија коју је напред поменути младић желео да види може рећи данас? Да ли се у Русији истина открива љубећим срцима? По световној логици, ово ни у ком случају није могуће. Владајући гвозденом песницом преко шездесет година, комунизам је од самог почетка сматрао да се религија мора „искоренити“. За неко време, крајем 1930-их, безмало је успео у овој намери, оставивши врло мали број отворених цркава. Да није било Хитлерове инвазије која је захтевала од руског народа да постане родољубив и да се нада животу мимо оног у комунистичкој идеологији, Црква би била потпуно протерана у подземље. Данас је стање нешто боље, но још увек се врши велики притисак на вернике. Обновљен прогон 1960-их година за време Хрушчова, за последицу је имао затварање три четвртине отворених (до тада) цркава. У данашње време, изузев градова које туристи посећују, (на пример, у Москви или Лењинграду видећете можда 30 или 40 отворених цркава), постоје велики градови у провинцији са малобројним или ниједним отвореним храмом. Зато, желећи да крсти своје дете, верник понекад мора да путује стотине километара.

Овде бих желео да кажем реч о томе како се сада Бог открива страдалним хришћанима у Русији. Вероватно сте сви чули за Александра Солжењицина, великог руског писца и мислиоца, прогнаног из своје постојбине 1975. године због тога што је говорио истину о онаквој Русији, какву је видео. Будући стар безмало колико и сам комунистички режим, он се не може оптужити за предрасуде задржане из детињства. У Совјетском Савезу је живео уобичајеним животом. Рођен годину дана након Револуције, у Првом светском рату је изгубио оца, студирао математику да би добио добро запослење, служио као војник у Другом светском рату и отишао са совјетском војском у Немачку. Године 1945. бива ухапшен, због тога што је написао у приватним писмима неучтиве примедбе о „брковима“ (то јест: Стаљину). Добија (казну од) осам година у концентрационом логору. На крају робије 1953, бива прогнан (што значи: није био у затвору нити имао слободу кретања) у град на рубу пустиње у јужном Казахстану. Тамо је оболео од рака и од болести замало умро, но успева да се исцели у онколошкој клиници (о којој је написао роман, Одељење за рак). У месту изгнанства предавао је математику и физику, а у тајности писао романе и приповетке. По Стаљиновој смрти, наступило је време „открављења“ или „омекшања“; допуштено му је да иде на слободу и објави књигу у Русији 1961. године. Тада се открило да је он био већи „дисидент“ него што је одговарало комунистичкој власти. Од тада му нису дозволили да више објављује. Ипак, његови романи су почели да се издају изван Русије.

Због тога је за совјетску власт он постао проблематична личност, поготово након што је добио Нобелову награду 1970. године, коју му нису допустили да прими лично. Најзад је 1975. године насилно прогнан у Западну Немачку, а о томе обавештен само неколико дана раније.

 Александар Солжењицин 

Солжењицин сада живи у држави Вермонт, где је наставио са писањем. Говорио је Западу о нечему веома битном: које је значење атеистичког огледа у Русији. Он не посматра овај експеримент првенствено са политичког становишта, већ са благоразумног па чак и духовног гледишта. На неки начин, он је символ савременог православног препорода Русије, јер је више од 60 година искусио страдање руског народа, и из њега изашао непобеђен. Будући да има веома јаку (православну) веру, његова порука свету се заснива на личном опиту. Његово ремек дело, књигу Архипелаг Гулаг, треба да прочита свако ко жели да разуме атеизам и његов утицај на људску душу.

Солжењицин није огорчен због свог свога опита у затвору и даље: изашао је као победник стекавши хришћанску веру. Он види да безбожни систем није нешто својствено Русима, већ представља општу категорију људске душе. Када помислите да је атеизам истинит и да Бога нема све је дозвољено као што је Достојевски написао у својим романима: постаје могуће експериментисати са свиме што може доћи до вас, са сваким новим надахнућем, новим начином сагледавања ствари, новом врстом друштва.

Вредност Солжењицина је у томе што он показује да, једном када атеизам преовлада као филозофија и присутна идеја да се свака религија мора сатрти (што преставља срж комунистичке идеологије), тада затворенички логори морају постојати. човек жели да верује, а уколико је вера забрањена, он се мора на неки начин уклонити. Дакле, будући да је атеизам заснован на злу у човековој природи, систем затвора „Гулаг“ је природна пројава атеистичког експеримента у Русији.

Ово је, ипак, од другостепене важности. Најважније што бих желео да вам испричам је оно што се десило Солжењицину (у погледу вере) када је ухапшен, јер му се тамо открио Бог. Док Гулаг открива зло у човековој природи, истовремено је полазна тачка за његово поновно рођење. Ево зашто је поновно духовно рођење које се сада дешава у Русији много израженије од различитих „духовних обнова“ у слободном свету. Сам Солжењицин говори следеће речи о томе како је поверовао: „Беше ми даровано да из година затвореништва понесем на пребијеним леђима, која су се под теретом замало сломила, овај суштински опит: како људско биће постаје зло и како постаје добро. Затрован младалачким успесима, сматрао сам да сам непогрешив, и због тога сам био суров.“ (Био је наредник у војсци.) „На врхунцу моћи био сам убица и мучитељ. У тренуцима највећег зла био сам убеђен да чиним добро, будући добро опскрбљен методичним оправдањима за своја дела. А тек сам, лежећи на трулој затворској слами, осетио прву тежњу ка добру.“

Ту у његовом срцу, које почиње да омекшава и да се отвара, овако се дешава откривење: „Постепено, откривено ми је да линија која раздваја добро од зла не пролази кроз државе, класе, нити политичке партије већ право кроз људско срце а потом кроз сва људска срца... Па чак и у срцу савладаном злом, задржан је мали мостобран добра. И у најбољем од свих срца, остаје ... мали неискорењени кутак зла.“[2]

Како је ово посматрање дубље неголи оно што би ми на Западу могли рећи на основу сопственог опита. Дубље је јер у основи има страдање, које представља стварне људске околности и почетак је истинског духовног живота. Сам Христос је дошао да страда животом и на Крсту; а опит у Русији оспособљава страдалнике да ово изразито виде. Зато је хришћанска обнова у Русији толико дубока.

 

4. ПОНОВНО РОЂЕЊЕ

Сада бих желео да кажем коју реч о једноставнијем човеку по имену Јуриј Машков, који сведочи о свом обраћењу у Русији. Насилно прогнан из Русије пре три године и, будући још у својим четрдесетим годинама живота, оболео је од рака и умро прошле године. Само три месеца по доласку у ову земљу, одржао је говор у коме је испричао како је поверовао: односно, како му се кроз страдање Бог открио. Позвали су га да говори на Руској конференцији у Њу Џерсију 1978. године. Дошавши на предавање рекао је људима да, пре него што је тамо стигао, није знао шта ће рећи. „Био сам узнемирен“, рекао је. „чинило ми се да немам шта да вам кажем. Прву половину живота сам студирао, а другу половину сам провео по затворима и политичким концентрационим логорима Гулага. Заиста, шта бих могао да кажем људима који су од мене образованији, начитанији, и чак боље обавештени о догађајима у Совјетском Савезу?“

Овде можемо уочити разлику од онога што се дешава на Западу. Истина је да на Западу има много обраћеника у православље. Обично, иако имају широко теоретско знање о православљу, нису се опитали у оваквом страдању и чињеници да заиста морају да „плате за то што добију“. А Јуриј, с друге стране, говори не из књига већ из сопственог опита.

„Дакле“, говори Јуриј, „одлучио сам да не запишем свој говор, но да кажем шта год ми Господ положи у душу. И даље, док смо журно напуштали Брицпорт, Конетикат, у сјајном аутомобилу по запањујућем аутопуту који води кроз бујну природу, разумео сам да је мој духовно мучан живот у комунистичком 'рају', мој пут из атеизма и марксизма у православну веру... једини драгоцени податак који би вас занимао. Мој живот је занимљив колико и кап воде у океану духовне обнове Русије.“

Јуриј потом говори о свом животу: „Рођен сам крваве 1937. године у селу Клишев, тридесет миља од Москве.... Мој отац, по занимању ковач, преминуо је у рату, и не сећам га се. Мајка је радила разне послове. Колико знам, била је равнодушна према вери. Истина, моја бака је била побожна.“ (Заправо, у Русији се готово увек могла наћи по једна бака или мајка, која је, често, враћала породицу у веру.) „...Но будући неписмена, она није имала ауторитет у мојим очима. Наравно, крштен сам као дете, али у току школовања нисам носио свој крст. Све до своје 25. године био сам убеђени атеиста. По завршетку седмогодишње (основне) школе, имао сам срећу да упишем Вишу школу за уметност и индустрију. Похађао сам пет од седам разреда. Дакле, са спољашње стране мој живот је веома успешно започео... Временом, требало је да добијем уметничку диплому и да се запослим где год пожелим“.

Ово је типична совјетска академска биографија. У Совјетском Савезу, академски живот је био од озбиљног значаја: уколико успеш да уђеш у њега, добијаш „пропусницу“ за многе погодности совјетског живота, а ако не успеш, добијаш посао као чистач улица.

„Но, досадан совјетски живот и духовно незадовољство“, наставља Јуриј, „нису ми давали мира, и негде крајем 1955, у 19. години живота, десило се нешто, са спољашње стране неприметно, што је ипак преокренуло мој живот и (коначно) ме довело овде. Овај догађај се збио у мојој души. Садржао се у чињеници да сам схватио у каквој се врсти друштва налазим. Упркос голој совјетској пропаганди, схватио сам да живим под режимом потпуне неправде и потпуне суровости. У то време, веома много студената је долазило до тог закључка. Временом, појавили су се они који су мислили као ја. Сви смо сматрали за своју дужност да кажемо људима о овом открићу и да учинимо нешто против тријумфујућег зла.“ (Наравно, ово одражава младалачку тежњу ка идеализацији, што се такође може видети на Западу). „Но, тајна полиција веома брижљиво мотри над свим грађанима СССР-а: када смо се окупили 7. новембра 1958. на организованом састанку да донесемо одлуку о тајном издању, нас шесторо је ухапшено. Сви који се нису покајали су добили најтежу казну за антисовјетску агитацију свако по седам година у концентрационом логору. Тако је започео мој нови животни пут.“

Треба напоменути, да до тог тренутка нема још обраћења у веру. Јуриј је још увек млади идеалиста, изненадно „згњечен“ и послат у Гулаг.

„Сви смо тада били атеисти или марксисти из 'Евро-комунистичког' логора. Односно, веровали смо да је марксизам сам по себи истинита наука која води људе ка светлој будућности и правди, а да московски криминалци из неког разлога неће да спроведу ово учење у живот. У концентрационом логору, ова идеја је потпуно и занавек умрла у нама.“

Овде нећу улазити у питање комунистичке филозофије. Само ћу напоменути чињеницу да је Јуриј доведен до стања очајања. Изгубио је веру у оно што је некада веровао током свога школовања: да је комунизам идеалистичко учење које доноси срећу и мир. На делу, видео је да комунизам није оно што тврди да јесте. Тада је нешто почело да се збива са његовом душом.

„Волео бих да вам откријем мали процес духовног препорода“, каже, „да би сте видели како се он непрестано одвија у руском народу. Нисмо само ја и они са мном прешли духовни пут од атеизма до вере. То је карактеристична појава у совјетским политичким концентрационим логорима. Шта се дешава са нашим људима? Процес духовног препорода има два степена. Најпре прозиремо у суштину марксизма и ослобађамо се сваке заблуде у вези са њим. Дубоком и мисленом анализом откривамо да је марксизам у суштини потпуно тоталитарно учење, односно, потпуно ропство; да ће било која комунистичка партија у ма којој земљи, почевши да спроводи марксистички програм, бити приморана да понови оно што су московски комунисти урадили и шта раде, или да се одрекну марксизма и атеизма и ликвидирају сами себе. Схвативши ову једноставну истину, губимо идеолошку основу на којој смо се противили марксистичком ропству. Падамо у духовни вакум који нас вуче до све дубље кризе“.

Јуриј нам потом говори како је и сам почео да улази у дубоку кризу: „По ослобађању из логора (односно, после седмогодишње казне), наша будућност је била таква да је ни непријатељу не бисте пожелели: могли смо да се вратимо у логор и останемо тамо доживотно, да умремо у душевном затвору, или будемо убијени од стране тајне полиције без суђења или истраге.

У оваквим условима безизлазне духовне кризе, неминовно се поставља главно питање о погледу на свет: зашто да живим кад нема излаза? И када тај страшан тренутак дође, свако од нас осећа да га је смрт ухватила за гушу: не дође ли неки вид духовног одговора, животу је крај, јер је без Бога 'све дозвољено' а сам живот без вредности и смисла. У логору сам видео људе који су сишли с ума и извршили самоубиство. И сам сам јасно осећао да бих, ако пре свега дођем до чврстог и коначног закључка да Бога нема, просто био приморан да окончам самоубиством, будући да је срамотно и понижавајуће да разумно биће продужује свој бесмислен и паћенички живот. Дакле, у другом степену духовног препорода откривамо да атеизам, као потпуно учење о неморалности, злу и смрти, у логичком следу, човека неминовно доводи до пропасти.

„Трагични крај (самоубиство или лудило) била би и моја судбина, да се на моју срећу, нешто није збило 1. септембра 1962. године: највеће чудо у мом животу. Није се десио ни један догађај, нити је било спољашњих савета; у самоћи сам размишљао о свом проблему: 'Бити или не бити?' Тада сам већ увидео да је вера у Бога спасоносна. Веома сам желео да поверујем у Њега; но, нисам могао обманути себе: у мени није било вере.

Одједном је дошао тренутак, када сам угледао нешто по први пут (као да су се врата из тамне собе отворила ка сунчаној улици), и у наредном трену већ сам сигурно знао да Бог постоји и да је то Бог православља Исус Христос, а не неки други Бог. Ово називам највећим чудом јер ми је баш то сазнање дошло не преко разума (ово сигурно знам) већ на неки други начин. Овај тренутак не могу да објасним рационално... И тако је овим чудом отпочео мој нови духовни живот, који ми је помогао да издржим наредних тринаест година живота у концентрационим логорима и затворима, принудном исељеништву, и који ће ми, надам се, помоћи да издржим све тешкоће исељеничког живота.

А тај 'тренутак вере', то највеће чудо, сада доживљава у Русији на хиљаде људи, и не само у концентрационим логорима и затворима. Игор Огурцов, оснивач Социјал-хришћанске уније, у веру је дошао не из логора већ са универзитета. Религиозни препород је карактеристичан феномен савремене Русије. Све што живи духом неминовно се враћа Богу. И потпуно је очигледно да такво спасоносно чудо, упркос свој сили комунистичке политике, може учинити једино Свесилни Бог, Који није напустио руски народ у страшним мучењима и оставио без заштите пред мноштвом непријатеља.“[3]

 

5. ЗАКЉУЧАК

Опит једног човека, Јурија Машкова, показује нам на најделатнији начин како се Бог открива. Нешто се збива у срцу; и, будући да страдање помаже у преображају, не постоји непогрешив начин да се оно постигне. На пример, издато је много литературе из Русије у последњих 60 година описујући случајеве страдалника који се нису преобратили. Врло занимљива књига на енглеском језику, коју је написао Рус по имену Марченко, зове се Моје сведочење. Марченко је напросто, поштен човек, који није могао да издржи страшно осећање преваре у совјетској Русији чињеницу да те свако лаже. Стога рекавши истину, био је послат у логор. Власти су га подвргле уобичајеним испитивањима и говориле му: „Да знаш, уколико наставиш са својим идејама, чак и ако изађеш одавде, вратићеш се. Зашто се не промениш, и не радиш што и сви други?“ „Не могу“, рекао је, „ја сам поштен човек!“ Посматрајући вернике, закључио је да су они једини срећни људи у логорима, јер говоре, „Страдам Христа ради“, и примају све што им се збива. „Али, ја не могу да будем као они“, рекао је, „јер не верујем у Христа.“ И тако разгневивши се, погледао је тамничаре и пожелео да их удари вратима. По изласку из затвора, испуњен горчином хтео је да поубија своје мучитеље. Знао је да ће поново доспети у логор; и, у ствари, када је написао своју књигу, поново је послат натраг.

Дакле, видимо да у Марченковом случају срце није омекшало већ је остало тврдо. Наравно, срце је веома сложено и можда ће се једног дана променити. Ово сведочење нам, ипак, показује да не можемо једноставно ставити човека у логор и рећи: „Овако ћемо од њега направити хришћанина.“ Неки постају хришћани а неки не. Када се дешава обраћење, процес откривења се збива веома једноставно: особа је у нужди, страда и тада се некако отвара други свет. Што више страдаш и што си „очајнији“ за Богом, више ће ти притећи у помоћ, открити ти Ко је Он, и показати ти излаз.

Зато не треба да трагамо за великим стварима, чудима. Знамо из напред наведене приче о Светом Никити да је то најгори могући приступ, који води у прелест. Прави приступ може наћи срце које настоји да се понизи, једноставно зна да пати и да тамо негде постоји виша истина која може, не само помоћи у страдању, већ га поставити у потпуно другу димензију. Ово прелажење из страдања у непојмљиву стварност одражава живот Христов, Који је отишао да пострада на Крсту, претрпео најстрашнију и најсрамнију смрт, и потом, пренеразивши Своје ученике, васкрсао из мртвих, вазнео се на небеса, послао Духа Свога Светога, и установио целокупну историју Своје Цркве.

Ово је основно што сам желео да кажем о откривењу у православној вери. Можете постављати питања или дискутовати на ову тему.

 6. ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Питање: Ако се демони појављују као анђели и говоре речи које би анђели говорили, како можемо разликовати истину?

Одговор: То је врло добро питање. Мораш се понизити; мораш тражити истину Божију а не „искуства“. Наравно, рекао бих, постати православни хришћанин и открити целокупан поредак вођења хришћанског живота. Ово помаже, мада не јемчи да нећеш бити обманут и као православни хришћанин.

Оци Цркве дају основне речи савета. На пример, они кажу да не поверујеш ако се пред тобом појави неко налик на анђела. Бог те неће осудити ако заиста жели да се појави пред тобом а ти Га одбијеш, јер уколико Он стварно жели да ти пренесе поруку, доћи ће поново и наћи пут до тебе. У ствари, Он ће те похвалити што због свог неповерења не желиш да паднеш у прелест.

Они који су у вишем духовном стању, са већим искуством у овим стварима, понашали су се другачије. Као пример имамо Светог Антонија Великог, који је све време виђао демоне. Када су га једном упитали како може да разликује духове, рекао је: „Када се анђео појави, осећам се веома мирно, а када се демон појави, чак и ако изгледа као анђео, осећам немир.“ Ипак, ово је веома опасан приступ за почетнике, јер се можеш осећати веома мирно и пред демонима ако ниси опитан.

Дакле, прави одговор на Ваше питање је – ући у поредак Православне цркве. читајући сведочења подобна оном Светога Никите и видећи како се демони показују, можете често, знајући карактеристичан начин на који ће покушати да вас преласте, сместа одбити обману.

Питање: Можете ли рећи нешто о православном ставу о Светом Духу и, у вези са тим, ставу о инославним хришћанским светим тајнама да ли је Свети Дух присутан у њима?

Одговор: Свети Дух је ниспослат од Господа нашег Исуса Христа о Педесетници, у педесети дан по Његовом васкрсењу, а десети дан по Његовом вазнесењу на небо, да остане са Црквом до краја света. Историјски, Он је основао једну Цркву.

У савремено доба, има случајева када су људи трагали историјски да пронађу ту Цркву. На пример, постоји целокупна историја Цркве у Уганди. Два студента из Уганде су 1920-их година студирали на англиканској семинарији и почели да уочавају да предавана им настава није истоветна учењу које су читали од древних Отаца. Потом су стали да мисле да је одговор (на њихово трагање) за древном Црквом сигурно Римокатоличка црква. У њиховој „потрази за истинитом, древном Црквом“ (како су је назвали), отишли су да студирају на римокатоличкој семинарији и видели да се, поново, предавана им настава разликује од оне раних Отаца Цркве. Почели су да говоре: „Ако се истина може тако променити, где је, онда, истина Христова?“ А тада су чули за православну веру и прошли кроз разна искушења да би је пронашли. Прво су наишли на некога ко је себе звао православцем а био шарлатан, дајући оно што је сам назвао свете тајне. Када им је грчки лаик рекао да је нешто „чудно“ у том човеку, они су то увидели, покајали се, променили мишљење и пошли да трагају даље. Први православни епископ на кога су наишли није био врло добар епископ, рекавши: „Не мучите се! Све су религије исте; вратите се англиканцима.“ Но, они нису дозволили да их то обесхрабри. Најзад су наишли на православног епископа који је учио оно што треба да учи, и они су постали православни. Данас се Црква шири у Африци: широм Уганде, Кеније, Заира, Танзаније, и тако даље. Ми чак имамо снимак њихових богослужења, која су веома упечатљива. Узели су византијско, грчко појање и, нису покушали да га промене (једноставно поју на свој начин, на свом језику) – што звучи веома узвишено, на афрички начин. Они су са византијским појањем учинили исто што и Грци преузевши хебрејско појање.

Тако су ти Африканци, историјски гледали и пронашли да је Црква која непосредно происходи од Христа и учи настави древних времена – Православна црква. Са историјског гледишта, можете видети да су друге цркве одступиле од Ње: најпре Римокатоличка у једанаестом веку, када је кулминирало питање о положају папе у Цркви; а папа је, одбацивши православни одговор, повео са собом цео Запад.

До данашњег дана, Свети Дух дејствује у Православној цркви. Оно што имају најзападније, протестантске групе, ретко се назива светим тајнама; стога, стварно не би сте тражили благодат Светога Духа у ономе што ни они сами не сматрају светим тајнама. Наравно, римокатолици и мали број других група сматрају да имају свете тајне. Лично бих рекао да се истинске Свете Тајне, у смислу у којем их је Христос установио, могу наћи само у Православној цркви. (Што се тиче оних) који узимају оно што је названо светим тајнама, покушавајући да их искористе до максимума то је ствар између душе и Бога, и шта год Бог жели да учини са том душом то је Његова ствар. То можда није само душевна ствар; не знам, то је по изволењу Божјем. Но средства која је Он установио у Цркви, до данашњег дана се преносе у Православној цркви. Заправо, можете историјски видети да ми чинимо исте ствари које су чинили у раној Цркви. На пример, Филип је повео ушкопљеника до реке крстивши га на несумњиво исти начин на који ми то чинимо: троструким погружењем у име Оца и Сина и Светога Духа. Зато је православље познато као „старомодно“: ми се намерно држимо старог пута, који происходи од Исуса Христа, апостола и раних отаца Цркве.

Питање: Да ли можете да говорите о православном ставу према нехришћанским религијама.

Одговор: Христос је дошао да просветли људски род. Има разних религија изван Његовог откривења чији су следбеници искрени не клањају се демонима и у којима душа заиста покушава да допре до Бога. Рекао бих да су ове религије, пре него што људи чују за Христа, саме за себе добре премда вас неће довести до циља. Циљ је вечни живот и царство небеско, и Бог се оваплотио да би га отворио за нас. Стога, хришћанство је истинито; можете упоређивати разне компаративне елементе истине у другим религијама, често веома дубоке, но оне не отварају небо. Тек када је Христос сишао на земљу и рекао разбојнику, „Бићеш са мном у рају“, небо се заиста отворило за људе.

Питање: Дакле, људи који нису били изложени Христу немају приступ истини?

Одговор: Они који никада нису чули за Христа? О томе ће Бог судити. У Старом Завету, људи никада нису чули за Христа; потом је дошао Христос и проповедао им у паклу. И још верујемо да је Свети Јован Крститељ, сишавши у ад пре Христа, благовестио да је Христос близу не би ли се ослободили сви који су желели да буду ослобођени, сви који су желели да верују у Њега. Тако Бог може објавити истину онима који никада нису имали прилику да је чују: односно, не онима који су одбацили Јеванђеље већ онима који нису никада чули за њега. Но човек, примивши откривење, свакако има много већу одговорност од осталих. Човеку, који прими откривење од оваплоћеног Бога а потом не живи по њему, много је горе неголи неком паганском жрецу или сличном.

Питање: Не знам много, а вероватно ни многи други не знају о конкретним разликама и сличностима између, рецимо, Руске православне цркве и Римокатоличке цркве у погледу различитих доктрина и идеја, као о Светој Тројици или питању (без)брачности свештеника о милион и једној малој разлици.

Одговор: Много је малих разлика. Сматрам да има једна главна разлика; и објаснићу је прецизније у вези са Светим Духом. Црква Христова даје благодат људима; када се на Западу, Рим отцепио од ове Цркве, заиста је изгубио ову благодат (можда су, ту и тамо, људи случајно наилазили на благодат, иако је она прекинута од њихове целе цркве.) Посматрам савремено римокатоличанство као покушај да се људском довитљивошћу надомести изгубљена благодат. Стога, чини ли то папу „непогрешивим“, морајући да дâ одговор на питање: „где је истина“?

Има неких који посматрају нашу Православну цркву и кажу: „Тамо човек не може пронаћи истину. Кажете да не верујете у једног папу или епископа – дакле, нико не јемчи; не верујете у Свето Писмо као што би, можда, неки протестант веровао и рекао да је реч потпуно „непогрешива“. Дакле, шта имате да кажете у своју одбрану?“ А ми кажемо: Свети Дух ће се открити. Ово се нарочито дешава на сабору епископа, чак и ако се састао лажни сабор. Неко би рекао: „Нема наде!“ Но ми кажемо да Свети Дух руководи Црквом и не бива лажан према Њој. Ко не сматра да је тако – измишља ствари као што су: да је Библија непогрешива, да је папа непогрешив. Такође, можете уредити православна питања, као што је учинио папа, као некакве „законе“, да би све било лепо дефинисано: ако прекршиш тај закон идеш код свога исповедника, добијаш такву-и-такву епитимију, и опет си „у реду“. Православље није таква вера; из тога је потекла идеја о индулгенцијама, потпуно легалистички изопачена представа о покајању. Ако се покајеш као разбојник на крсту, тог трена се можеш спасти. Православље увек наглашава овај духовни однос душе са Богом; и све свете тајне и поредак у Цркви, само су средства за помирење душе са Богом: то је суштина наше Вере. У Римокатоличкој цркви, (све до недавно када су неке ствари почеле да се распуштају), наглашава се поштовање целог низа закона и тиме „помирење“ са Богом у легалистичком смислу, што представља замену за Свети Дух.

Питање: Можете ли рећи нешто посебно о англиканизам, будући да има одређених сличности између њега и онога што сте рекли о томе да римокатолици кажу да је папа непогрешив а протестанти да је Библија непогрешива. Видим англиканизам као покушај да се уравнотеже ова два гледишта, иако разумем да се може рећи да се она, историјски, отцепила од древне Цркве.

Одговор: У много случајева, англиканци се веома труде, но започињу издалека. Долазећи ка Богу, не можеш тек тако да „измислиш“ или да „изумиш метод“: мораш ступити у живу везу са Његовом благодаћу. Стога, одговор за англиканизам је да ступи у везу са Црквом.

Питање: Да ли се у Православној цркви и даље држи пост и целокупно рано предање у односу на Велики пост?

Одговор: Да, постоји одређени поредак поста, као у древна времена. Ово потиче од најранијих времена историје Цркве. Знамо из Учења дванаест апостола Дидахи да се у првом веку постило средом и петком.

Питање: Синоћ сте говорили о Апокалипси?[4] – Да ли би сте могли да нам укратко резимирате о томе?

Одговор: Посматрао сам догађаје који се збивају данас као знаке краја (света), и какав треба да буде наш хришћански став према крају. Не треба да одбројавамо године или рачунамо (нагађамо) ко је „цар јужни“ или „цар северни“ и тако даље, већ да уђемо дубље. Сви рани Апостоли у својим посланицама пишу да је неопходно да мислимо да је Христос близу, да се припремамо, да будемо најпре духовно спремни. Ако смо у стању очекивања Христовог доласка у духовном смислу, (Који нам долази) било благодаћу нашој души или у часу смрти, тада нас питање о времену Његовог (физичког) доласка на земљу на крају света неће узнемирити до те мере, да ћемо се придружити некој новој секти, која се пење на планински врх очекујући судњи дан. Није за нас да знамо дан и час; наша главна брига је духовна припрема.

Ипак, наше време је испуњено оним што се може назвати „апокалиптичним догађајима“, којих треба да будемо веома свесни. Господ наш говори да, иако не знамо дан и час, треба да се угледамо на смокву, по којој, када јој гране подмладе и олистају, знамо да је лето близу. Истоветно, када све ово почне да се збива: када се омогући постојање једне светске владе, када се Јеванђеље буде проповедало свим народима, када се умноже очигледно лажне духовне струје ово су јасни знаци да ће се нешто важно десити, врло вероватно у вези са крајем света.

Да би смо били духовно спремни за ово, веома је поучно да читамо шта се дешава људима у концентрационим логорима. Таква сведочења нам показују да без обзира на то шта ће се десити чак и ако смо под самим антихристом и бачени у тамницу, можемо опстати јер имамо Христа. Житија мученика су одувек била извор поуке и просвећења; чак и данас има мученика, о којима треба да знамо.

 

 ПОГОВОР

Овим се завршило предавање оца Серафима. Мање од две године касније, умирао је у болници. Тешко страдајући од смртне болести, Царство небеско за које се дуго припремао, постало је ближе и видљивије. Бог, Који је једном услишио његову болну, свеобухватну тежњу за ненадмашном Истином, тешио га је сада на невидљив начин. Немоћан да говори, гледао је само ка небу док су му из очију текле сузе. Једном је покушао да каже свом монашком сабрату о откривењу које је примио у часу искушења, но његово умируће тело то му није допустило. Када се његова душа коначно ослободила тела, лице му је постало сјајно и мирно, а усне благо насмејане. Они који га видеше у ковчегу, сведочили су о тихој радости која очекује оне чија су срца отворена за откривење Божије.

Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, многи род доноси (Јован 12, 24). Смрћу оца Серафима посејано је семе, непрестано доносећи плод у животима боготражитеља западног света. Са наставком објављивања његових списа, његов свеопшти значај постаје постепено све приметнији. Као беседник православног хришћанства, био је далеко од људи који оштроумно „објашњавају“ разне облике хришћанске традиције. Радије, био је људски мост између модерног, бескореног западног човека и пуноће истине. Стицање те истине, као што је рекао, не потребује узвишена стања свести већ љубеће срце које страдањем постаје скрушено и смерно (Пс. 50, 17). Примивши од оца Серафима живо предање древне хришћанске мудрости, нека се још многа љубећа срца запале за истину, обретену у Личности живога Христа. 

Преподобни оче Серафиме, моли Бога за нас! 
 

Текст преузет из књиге "Бог се открива људском срцу" у издању манастира Подмаине, стр. 3-39.

Наслови изворника: Fr. Seraphim Rose: GOD’S REVELATION TO THE HUMAN HEART, St. Herman of Alaska Brotherhood, Platina California, 1997.

 

 

 

[1]  Свети Игњатије Брјанчанинов „Пут прелести и смиреноумља“, Светигора 2001. стр. 50-54 (Превела са руског др Ксенија Кончаревић)

[2]  Александар Солжењицин, „Архипелаг Гулаг II

[3]  La Renaissance Russe, 1978, број 4, стр. 12-17 (у ориг.)

[4]              Видети „О савременим знацима краја света“ стр. 39 у овој књизи (http://borbazaveru.info/content/view/905/28/).

              Напомена "Борбе за веру": Опремање текста фотографијама наше.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 23 октобар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 57 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.