Поштовани посетиоци,

Поводом оснивања патријаршијске комисије за изучавање лика и дела „блаженог Алојзија“, наш сарадник г. Владимир Димитријевић замолио је једног од најугледнијих српских научника у дијаспори, др Владимира Умељића, творца теорије дефиниционизма и аутора, између осталог, двотомника „Срби и геноцидни 20. век“, да нам пошаље свој оглед о Степинцу, на шта се г. Умељић љубазно одазвао. Његов текст је врстно научно сведочење истине у добу лажи зване екуменизам. Хвала господину др Владимиру Умељићу на овом веома вредном прилогу.

Уредништво

+ + +

На дан 28. марта 1941. године – значи, један дан после пуча српских официра у Београду, којим су одбили да прате Хитлера на његовом злочиначком путу – записује загребачки надбискуп Алојзије Степинац у свој дневник: „Све у свему, Хрвати и Срби су два света, Северни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености..."[1]

25. априла 1941. године – једанаест дана по капитулацији (српских делова) југословенске краљевске војске и петнаест дана по прокламирању НДХ – обзнањује загребачки надбискуп и председник хрватске Бискупске конференције својој римокатоличкој пастви:

„Часна браћо! Ови догађаји су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала. Ово су часови, када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом (...) И ко може да нам замери, када ми као духовни пастири дајемо свој допринос томе (...) и иако су данашњи судбоносни догађаји још увек не сасвим прегледни (...) упркос томе, лако је препознати Божју руку на делу (...) Црква, која већ две хиљаде година гледа историјске промене, која је вековни сведок, како regnum de gente in gentem transfertur et injurias et contumelias et diversos dolos (како краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара) (...) а будући да ми познајемо људе, који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи...“[2]

Ова порука највишег представника хрватског римокатоличког клира је, несумњиво, једно (наравно, циљано конфесионално конотирано) програматско политичко опредељење, у циљу објашњења, подршке и легитимисања усташког преузимања власти. Истовремено, хрватски надбискуп плаћа и трибут времену и тренутно доминантном (нацистичком) политичком духу у Европи. Тај трибут се рефлектира у једном несумњиво есенцијалном елементу нацистичког расизма, у њиховом „крв и земља“-принципу („Блут унд Боден“), који је основа њихове поставке о једној мистичној „расној надмоћи аријевско-германске расе“. Тај принцип је био основа и нацистичких „Нирнбершких закона” 1935. године, који су прогласили Јевреје, као и Синти и Роме „носиоцима туђе крви”, чиме је овим народима одрекнута било каква повезаност са дотичном земљом, чиме су проглашени туђинцима и уљезима, и фактички стављени ван закона.

Загребачки надбискуп, потом, додељује једну врсту превремене апсолуције усташама, јер – како би оне могле да погреше, када највиши римокатолички ауторитет у НДХ у овом преврату одмах препознаје „... Божју руку на делу...“? Председник хрватске Бискупске конференције образлаже ову насилну промену власти, очигледно, кривицом претходне „српске Југославије“ јер „... краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара...“ али и чињеницом да хрватски римокатолички клирици ето познају „... људе, који данас управљају судбином хрватског народа...“ и стога су „... дубоко убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи...“

Шеф полиције немачке Службе безбедности (СД) пише, у свом извештају од 17. фебруара 1942. године, свом претпостављеном, СС-Рајхсфиреру Хајнриху Химлеру (пошто је потврдио да су усташе, до тог тренутка, побиле око 300 000 Срба):

„Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, који је с тим повезан (...) доприносе такође у великој мери заоштравању ситуације. Тим поводом се мора схватити да је католичка црква, кроз своје мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, јер се она при спровођењу покатоличавања, служила усташама. То јој је пало утолико лакше, јер је хрватско становништво фанатично католички настројено (...) Из тога се види, да је хрватско-српско стање напетости и једна борба католичке цркве против православне цркве..."[3]

Тежина и вредност овог исказа, свакако, лежи у чињеници да овај сведок

а. припада туторима, заштитницима и савезницима усташке Хрватске и непријатељима, окупаторима и угњетачима Срба, као и

б. да се сигурно може поћи од тога да њега не воде никакви – балкански детерминисани – национални, конфесионални или пак лични интереси, већ само тадашњи немачки национални интерес а то је – у конкретном случају – била пре свега жеља и тежња да на освојеним територијама и у нацистичким сателитским државама влада што мирније стање.

Погледајмо овде само три историјске чињенице, које које карактеришу улогу Степинца у геноцидној хрватској држави 1941-1945:

-  Један католичко-хрватски историјски извор из времена 2. светског рата говори о свечаном откривању спомен-плоче у Загребу, на адреси Капитол бр. 4 – што је, као што је познато, адреса званичног седишта загребачког надбискупа – од 27. септембра 1942. године, на којој је стајало да „... су овде, у званичном седишту председника Хрватске бискупске конференције (...) корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе..."[4]

-  Тадашњи усташки министар унутрашњих послова, др Андрија Артуковић, је четрдесет година по завршетку 2. светског рата изручен Југославији. Он сведочи на свом суђењу 1986. године: „Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер он је био надбискуп и један свети човек. Он је то радо преузео и саветовао ме је, као један свети човек (...) он је преузео ту функцију и обећао ми да ће то решити (...) рекао је „Препусти то мени. Ја ћу то, као представник Католичке цркве најбоље и у складу са својом савешћу учинити.“ Ја сам ангажовао Степинца, као једног светог човека, да би он то најбоље и најсавесније решио...“[5]

-  Алојзије Степинац добија 1944. године највише усташко одликовање и интересантан је онај део образложења „Хрватског уреда за одликовања“, у коме за Степинца стоји „... да је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству...“, као и да је први човек хрватског римокатоличког клира тај орден јавно носио све до 03. фебруара 1945. године.[6]

Ови примарни историјски извори значи имплицирају

а. да је Степинац као први човек римокатоличке хијерархије у Хрватског заслужан и за оснивање усташке терористичке организације, која је потом створила геноцидни режим 1941-1945 и побила стотине хиљада Јевреја, Рома и Срба;

б. да је он вољно и свесно организовао покатоличавање Срба, које је по свим показатељима била присилна мера поништавања идентитета циљне групе жртава у служби геноцидног пројекта хрватске државе (Србоцид);

ц. последњи горњи податак легитимише и једну (намерно потенцирану, у смислу