header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Добросав Вујовић: Екуменистичка геста папског нунција
Добросав Вујовић: Екуменистичка геста папског нунција Штампај Е-пошта
среда, 18 новембар 2015

 Апостолски нунције у Загребу Александро Д`Енрико најавио је ће мешовито поверенство (комисија) састављено од православних и католичких свештеника пре свега поново проучити документа о Стипинчевом деловању у НДХ. Д`Енрико је демантовао да ће Света Столица тражити ново суђење Стипинцу и то у Београду. „Није тако. За папу Фрању нема расправе о томе да ли је Стипинац свет, јер је рад Конгрегације за каузе светих завршен. Ту нема сумње. Недоумица је само око тога желимо ли одмах да наставимо даље својим путем не слушајући оно што долази од Српске православне цркве или желимо да урадимо једну екуменистичку гесту“, каже папски нунције у Хрватској, уз потрвду да Стипинчева светост није на испиту. (В. Новости)

Бити свети, значи своjиом животом угодити Богу, читавог себе предати на службу Богу и људима. „Не живим ја, већ Христос живи у мени“, каже апостол Павле. Кад славимо светог Николу ми се угледамо на његов живот, желимо да будемо слични њему. А да ли неко, ко је при здравој памети и ко себе сматра хришћанином, може да подржи светост духовног вође хрватског народа из времена НДХ, Алојзија Стипинца? Изгледа да и међу Србима има таквих.

Пошто је канонизација Стипинца за светитеља велики доказ дрскости и безобразлука римокатолика, било би добро да сви погледају документарни филм ОЖИЉАК или бар део између 25 и 30 минута. (https://www.youtube.com/watch?v=o7qhvfCfIW8) То је сведочење српкиње Зорке Делић, недавно се упокоила, о њеном страдању у логору за децу у селу Јастребарско, удаљеном 20 км од Загреба, за време НДХ из кога се јасно види да је Стипинац све знао и лично учествовао у злоделима над недужном децом. Хрватска, у време Павелића и Стипинца, је једина државна територија у светској историји, у којој је било 8 (осам) логора за децу. 

Чим је 1941 године из прогнанства у Италији стигао у Загреб, Павелићу је пожелео добродошлицу надбискуп Алојзије Стипинац, и дао му „Божији благослов“. Павелић му је поред осталог одговорио да неће бити толерантан према Српској православној цркви.  

Васкршња Посланица надбискупа Степинца 28. априла 1941: „Часна браћо, познавајућу људе које данас управљају судбином хрватског народа, ми смо дубоко уверени да ће наш рад наићи на пуно разумевање и помоћ. Одазовите се стога спремно, овом мом позиву, на узвишени рад око чувања НДХ-а. У вези са тим одређујем да се у недељу 04.05.1941 године, одржи свечани  молебан по свим парохијама“. Загребачки фратар Модесто Маричић каже: “Готово сви наши манастири у провинцијама изграђени су као војничка упоришта. Катакомбе на Каптолу (седиште римокатолика у Загребу) постају прво стециште завере. Ту је формиран први усташки вод“. Усташки лист „Усташа“ број 3, 1941 године.

 Ватикан именује надбискупа Степинца војним викаром за Хрватску војску. Свака јединица имала је свог свештеника, са задатком да бодри војнике у извршавању њихових крвавих злочина и пљачки. У црквама, путем штампе и радија, распирује се крвава мржња према Србима. Фратар Вјекослав Шимић, каже у Книну командату италијанске дивизије „Сасари“ на његово питање: “Који је правац Ваше политике?“. „Убити све Србе у најкраћем времену“. Командант дивизије „Сасари“ није веровао својим ушима, и тражио је да то понови, а овај каже „Убити све Србе у најкраћем времену, то је наш програм“. “Ја се чудим“, одговори високи италијански официр, „да се не схваћа ужас тога предлога, и да баш један свештеник, уз то и францисканац, долази то да изјави“, римски дневник „Време - Ил темпо“,   број 250, стр. 38.   

Погледајмо сада шта кажу чињенице о страдању „браће у Христу“, епископа Српске православне цркве у НДХ:  „Епископу Платону, у Бања Луци, и његовом пратиоцу проти Душану Суботићу, ископали су очи, док им је на прсима горела ватра, откинули су им нос и уши и на послетку им зададоше смртни ударац“.  Карл Ханц Дешнер, немачки писац књиге „Са Богом и фашистима“. Убијен је митрополит сарајевски Петар Зимоњич, и епископ Сава, као и више стотина православних свештеника, а за то време сарајевски надбискуп Шарић пише оду Павелићу: „Доктор Анте Павелићу, име драго, има у њему Хрватска с неба благо. Нека те Он краљ небески вазда врати, вођо наш златни“. Степинац Павелићу: „Ми Вам указујемо од свега срца поштовање и обећавамо вам понизну и верну сарадњу за сјајну будућност наше домовине“. Едмонд Парис у својој књизи „У сателитској Хрватској“, набраја ужасан ланац францисканских злочина који се бесконачно продужују. Фратра Силвија Франковића, усташки злочинци питају – када ће да их исповеди -. Одговорио је „Још је прерано за вас. Кад све побијете онда дођите да вас исповедим“.

 „Папа прима и благосиља Павелића и даје му бројанице на поклон“,  Јакоб Атвајлер.

 Логори смрти ничу у Јасеновцу, Јадовну, Пагу, Огулину, Јастрбарском, Лепоглави, Копривници, Зеници, Старој Градишки, Ђакову, Рабу, Лобор Граду, Тењу, Госпићу ...

Ни један бискуп у НДХ није протествовао против тог злочина. Добро, можда бискупи нису смели да изразе свој став бојећи се за своје удобне столице, али како није надбискуп Стипинац, у које је живела та клица светости изразио протест против иживљавања над недужном „браћом“? У Хитлеровој Немачкој су католички бискупи као Гален и други, излажући се животној опасности, дигли свој глас у корист прогоњених, а надбискуп Степинац у својим проповедима је говорио: „Хитлер је Божији дар“.  Специјалитет усташког оргијања је било бацање невиних људи, жена и деце у јаме по херцеговачком кршу. У јаму ГОЛУБИНКА усташки злочинци гурали су Пребиловачке жене и децу где су данима умирали. Од 1.000 становника чисто српског села Пребиловци усташе су побиле 800, од тога 296 деце до 14 година, а 64 до 2 године. Све су их бацили у јаму Голубинка у Међугорју 1941 године.  Они су узимали из наручја мајки децу и бацали их изнад јаме уз вриске како Српче добро лети. Ту су били и дечаци од 10-12 година, и они су се хватали за ноге тим зликовцимна и говорили „Чико, чико молим те немој ме убит“. А они су онда маљевима које су имали пребијали им руке и бацали их у јаму. Тачно 40 година касније 1981 године на том истом Међугорју  појавила се „Госпа“ и наводно изјавила да је намерно изабрала ово место. Само Госпа није Пресвета Богородица. Госпин творац је свештеник фрањевац Зовко, иначе осуђиван да је децу учио фашистичким поздравима. Два фратра Зовко са овог подручја били су усташки кољачи који су убијали у Госпино име, јер је Госпа била симбол усташтва и краљица Хрвата. Пре бацања у јаму усташе су над мештанима села Пребиловци извршавали нечувена садистичка иживљавања. Све лепше девојке, па чак и девојчице од 12 година, силовали су пред мајкама, а одојчад су пробадали камама да не плачу, или су им трескали главе о зидове сеоске школе.  Папа Пије XII, прима усташке зликовце и сваком појединачно уручује поклон. Усташки лист „Хрватски народ“, од 05.09.1943 писао је да је папа Пије XII разговарао са усташким жандармима врло срдачно, те изјавио да он познаје поглавника др. Анту Павечића. Благословио је њих и њега. То је други случај да Папа прима и благосиља овакве извршитеље усташког терора.

 Балкански касапин, или балкански Химлер, како су звали Андрију Артуковића, министра унутрашњих послова злочиначке НДХ-а, 1984 године, на суђењу у Загребу изјављује: „Морални принципи и закони којих сам се придржавао били су индентични принципима католичке цркве. Између њих и мојих начела нема никакве разлике. Свој живот и своје поступке подредио сам начелима који произилазе из начела католичке цркве. Разговарао сам о прекрштавању са Стипинцем. Нисам био специјалиста за то, а како сам лично познавао Степинца, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер је он био надбискуп и свети човек. Он је то радо прихватио, па ме је он као свети човек саветовао. Казао ми је: „Пусти то мени, ја ћу то по својој савести учинити као преставник католичке цркве.“

У својој књизи „Са Богом и фашистима“, Деншер наводи у поглављу – Хрватске грозоте – „Са пуном подршком католичког клера, разрушено је и опљачкано 299 православних цркава, 240.000 православних Срба принудно је преведено у католичку веру, а око 750.000 православних је убијено, често после мучења од којих човека језа хвата“. Надбискуп Стпинац извештава Папу Пија XII, да је 244.000 православних Срба преобраћено у „Божију цркву“, и примило римокатоличку веру. То је према сачуваним записима папи веома годило.

Најтежи облик усташког геноцида је масовно убијање деце. Формирани су посебни логори за децу у Лобор Граду, Јабланцу, Млаки, Брочици, Уштици, Градишци, Сиску, Јасенвцу, Јастребарском, Пагу. Драгоје Лукић, дете заточеник усташког логора, цео живој посветио је истраживањима католичког злочина. Он каже: „Децу су стрељали у пеленама, клали ножевима, секирама, спаљивали у сопственим домовима, кували у котловима завезане у џакове, бацали их у реке и бунаре, живе бацали у јаме и пећине, гушили их цијенкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом. Читаве сплавове деце људи су вадили из Саве у Шапцу, као и у Београду. Према процени Драгоја Лукића, убијено је на бестијалан начин око 40.000 дечака и девојчица, од тек рођених до 15-е године. Највише Српске, Јеврејске и Циганске деце. Католички свештеник Дионисије Јуричев је говорио: „Немојте мислити што сам у свештеничкој одори да не могу узети пушку у руке и да убијам све до колевке“.  К.Х. Деншер

У то време надбискуп Алојзије Стипинац шаље извештај Ватикану о 10 добрих примера понашања усташке владе. Ево неких:

   1. Енергична борба против абортуса који је претио пропашћу не само Хрватске, већ и цркве у Хрватској.

   2. Забрана свих порнографских издања, те праве куге за хрватску омладину

Да ли је могуће замислити већи цинизам. Степинац се јавно залаже за укидање абортуса и за забрану свих порнографских изадања у време док усташке банде са делом његовог клера, мучки убијају на десетине хиљада недужне деце. Један део деце су преобратили у католике. Католички „Каритас“, преузео је старање о деци убијених родитеља. Председник „Каритаса“ (милосрђа) био је надбискуп Степинац. Деца су била сувише мала, нису знала ни своје порекло, ни своје село, и лако их је било покатоличити. Тако има безброј људи који данас живе као католици, чак као њихови свештеници, а Степинац је могао да се дичи, и нигде гласа протеста. 8.000 фотографија као доказ зверстава усташа над српским народом стигло је у Рим. Степинац пише папи: „Осећам се дужним да упозорим вашу висост да материјал који вам је послала српска пропаганда служи само да у очима Свете столице умањи углед садашњег режима у Хрватској“.

Усташки поглавник Анте Павелић, кад је видео да су избројани дани Хитлеру и његовим квинслишким творевинама ставио је на располагање 100 милион куна да се католички епископат стави на располагање спасавања усташких геноцидних злочинаца код суда правде. Пре бекства Павелић је позвао на ручак преставнике Ватикана, Марконеа и Масучија, и бискупе на челу са надбискупом Стипинцем, те им се захвалио на добро обављеном послу. 5. маја 1945 побеже Павелић са владом, својом породицом и неколико хиљада усташа, између њих и 500 католичких свештеника. Побегли су и злочинци надбискуп сарајевски др. Иван Шарић, и надбискуп бањалучки Јосип Дарић. Павелић и Артуковић, богато натоварени опљачканим златом, нађоше уточиште у манастиру св. Јилгена код Салзбурга.  Павелић, који се у Аустрији није осећао сигурним стиже преобучен као свештеник – фрањевац у Рим, где је заштићен од Ватикана живео као отац Домес и отац Бенарес. Са собом је носио 250 кг злата, 1.100 карата драгог камења. К:Х. Деншер

Домаћин поглавнику Павелићу, који му је пружио неопходну логистику у Риму, био је државни секретар папе Пија 12-ог, Антонио Монтини будући папа Павле VI (1963-1978).  Њега је на престолу Римске цркве наследио папа Јован Павле II, који је у Загребу прогласио Стипинца за блаженог - први степен светости код католика.

 „Употребићу сав свој ауторитет да не дође до изручења Павелића јер Павелић је добар човек и добар католик“, рекао је папа Пије XII. Докумени контраобавештајног корпуса САД-е, који су јавности постали доступни тек 1986 године, показују да су британске и америчке окупационе власти знале да се у ватиканском скровишту у Институту за источне студије св. Јеронима у Риму, у улици Ђакомо Венецијано 17-ц, под окриљем надбискупа Стипинца и свештеника Крунослава Драгановића, крију најодговорнији злочинци НДХ-азије, на челу са поглавником Антом Павелићем. У међувремену је Генерална скупштина УН усвојила је Конвенцију о спречавању злочина геноцида, и да кажњавање тог злочина није национална, него интернационална обавеза. Међутим Ватикан је био јачи и од УН. Италијански генерал Ђовани Експозито, пише у својој књизи „Трст и његова одисеја“, из 1952 године, књига има додатак „Историја Анте Павелића“. „Заиста је чудно да међу свим поглаварима тоталитарних држава које су биле здружене са Мусолинијевом Италијом, и Хитлеровом Немачком, једини Павелић није био ни затваран ни под суд стављен ради аката против човечности које је починила његова влада“. Одговор на ово питање имамо у једном документу контраобавештајног корпуса САД-а, где јасно и отворено пише: „Павелићеве везе су тако високе и његов положај је толико компромитујући по Ватикан да би његова екстрадикција задала поразан удар римској католичкој цркви.

Врховни суд Народне републике Хрватске у Загребу, у кривичном претресу против оптужених ... др. Степинац Алојзија и дружине, ради кривичних дела из закона о кривичним делима против народа и државе дана 11.10.1946 године донео је следећу пресуду: другооптужени др. Алојзије Степинац, лишава се слободе у трајању од 16-ес година...“. Тада је Ватикан повео жестоку кампању, наводно да власт прогини католичку цркву. Већ 1951 године, надбискуп Степинац пуштен је из затвора и одређено му је принудно боравиште у родном Крашићу. Моника Фарели: „Као резултат ватиканског притиска Степинац је ослобођен затвора. Тако је убица преко милион Срба пуштен да се слободно придружи осталим завереницима и ускоро ће крв још једне генерације бити проливена у новом ватиканском рату“. А Папа Пије XII не мисли тако, па надбискупа Стипинца именује кардиналом римске цркве. „Иако одсутан ми га грлимо нашом очинском љубављу и живо желимо да свако знаде да удељујући му кардиналску част, наша једина жеља је била наградити његове ВЕЛИКЕ ЗАСЛУГЕ и чврсту веру његовог народа који у овим тешким тренутцима храбро исповеда веру католичку. Узвисили смо на част кардинала римске цркве узорног пастира – пример апостолске вере и хришћанске снаге“.

Након атентата Анте Павелић је умро у Мадриду 1959 године. А „Свети отац“, тадашњи папа Јован XXIII (кога су иначе сами католици отровали, јер није био довољно послушан), доделио му је свој последњи благослов. Анте Павелић добио је три папинска благослова: на почетку, у средини и на крају своје каријере. У рано јутро 28-ог децембра 1959 године, у 03:55, поглавник је благо у сну преминуо. У рукама је имао бројаницу коју му је поклонио Папа Пије XII.  Највећи злочинац геноцида свих времена, Анте Павелић, на срамоту целог човечанства умро је природном смрћу. На гробу Анте Павелића у Мадриду, на надгробној плочи уклесане су речи: „Почивај у миру“. Други прави кривац Алојзије Стипинац умро је само месед дана после свог поглавника Анте Павелића. Сахрањен је са свим почастима у загребачкој катедрали. И само два дана после смрти Папа Јован XXIII, држи свечане задушнице у цркви Светог Петра у Риму за кардинала Алојзија Стипинца.

Јаков Блажевић, истакнути хрватски политичар из послератног времена: „Ако је ико заслужио девети круг пакла онда је то Степинац, али за нашу католичку господу, тај ратни злочинац је „благо упокојни пастир великих заслуга““. Алфред Милер, слободни мислилац, не може да се начуди како то јавност није сазнала за најкрвавији злочин светске историје па каже: „Непојмљиво је до које је мере успело да се о овим страшним догађајима 1941-45 године, шири огртач ћутања и заборава. Али није чудно да је то покушано свим средствима. У ствари истина није могла да прође кроз густи филтер римске цркве“.

Овде су изнете неке историске чињенице, које су иначе познате великој већини нашег народа, и зато је логично да се запитамо  кава је то сила, која покреће, поједине српске епископе и свештена лица да бестидно руше православно предање и саблажњавају православне хришћане својим саучествовањем у обесмишљавању чина светости и ругању сенима пострадалих мученика у марионестској творенини под називом НДХ? Настанак две вештачке нације, хрватске и украинске, је пројекат Ватикана. То је историска чињеница и она је позната сваком образованом човеку. Сам чин учествовања у некаквим комисијама, које тобож треба да испитају светост живота Алојзија Стипинца, је изругивање жртвама и јасна порука читавом православном свету да за римокатолике бити свет значи бити војник своје „цркве“ и понашати се у складу са језуитским учењем да „циљ не бира средство“. Сама изјава апостолског нунција у Хрватској то најбоље говори. Такође, у званичним наступима појединих либералних православних епископа, може се чути да смо ми, православни и римокатолици, два плућна крила истог организма, две гране истог дрвета, две сестринске цркве. Ако наши црквени великодостојници, које се тако изјашњавају, истински осећају да припадају том заједничком организму,  онда само да их подсетимо да је тај дух изродио једног Алојзија Стипинца и Јосафата Кузњевича. И на крају, не треба никога спречавати да га у вечности обасијава светост папског светититеља - Алојзија Стипинца.

Последњи пут ажурирано ( петак, 20 новембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.