header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Митрополит лемески Атанасије: Обраћање Синоду Кипарске Православне Цркве
Митрополит лемески Атанасије: Обраћање Синоду Кипарске Православне Цркве Штампај Е-пошта
субота, 20 фебруар 2016

 Поштовани посетиоци,

 Ситуација у Цркви Божијој јесте тешка, али није безнадежна. Не сме се падати у очај! Данас објављујемо још један текст који сведочи о нади! То је реаговање митрополита лемеског Атанасија на документе за „Свеправославни сабор“. Кипарски владика Атанасије се већ јуначки оглашавао када је злоимени папа посећивао Кипар. Молимо се Богу да умножи благодатне борце за Веру, и знајмо: и један човек на бојном пољу је ратник!

Уредништво

+ + +

 

Митрополит Лемески

Атанасије

Светом Синоду Најсветије Цркве Кипра

Блажењејши, света браћо,

Добио сам текстове који су потврђени као одлуке различитих Предсаборских Свеправославних Комисија, које су одржане током времена, ради припреме Светог и Великог Сабора Православне Цркве, и која сачињавају и одобрени, званични текстови тема, која ће се поднети на Светом и Великом Сабору на усвајање, и топло захваљујем на њиховом слању.

Пошто, сагласно послатом нам Правилнику организовања и одржавања Светог и Великог Сабора Православне Цркве, конкретно у члану 12 и параграфима 2 и 3, где се наводи да можемо прво да искажемо своја мишљења на Помесним нашим Саборима, после заповести моје савести, смирено подносим Светом Синоду наше Најсветије Цркве моје мишљење и убеђења о следећим темама.

У вези текста, насловљеном „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“, на 5. Предсаборском Свеправославном Саветовању, одржаном у Шамбезију – Женева, 10-17. октобра 2015., имам да изјавим следеће:

Сагласан сам у потпуности са прва три члана текста. У чл. 4. и ниже, међутим, имам да приметим следеће: верујем да Православна Црква, која се увек моли „за сједињење свих“, има у виду повратак и сједињење са свима оних који су одсекли себе и одаљили се од ње - јеретика и расколика - пошто одбаце њихову јерес и раскол, и побегну од њих, и покајањем и, свештеним канонима предвиђеним поступком, утелове се и приступе – сједине се – са Православном Црквом.

Христова Православна Црква никада није разрушила „сједињење вере и причешће Светога Духа“ и не прихвата теорију обнове јединства „верујућих у Христа“, зато што верује да јединство верујућих у Христа већ постоји у јединству свих њених крштених чада, међу собом и Христом, у нашој истинитој вери, која не постоји код јеретика и расколника, и зато се моли за њих да се у покајању врате Православљу.

Верујем да је ово што се износи у чл. 5., о „обнови јединства хришћана“ грешка, јер Црква, као народ Божији, сједињен међусобно и с Главом Цркве, која је Христос, никада није изгубила своје јединство, и нема зато потребе да га поново нађе или тражи, јер је увек постојало и постоји и постојаће, будући да Христова Црква никада није, нити ће престати да постоји. Оно што се догађа јесте да су групе или народи или поједине особе побегле од тела Цркве и Црква се моли и треба да покушава мисионарски да се врате сви они кроз покајање и канонским путем у Православну Цркву. Не постоје, дакле, друге цркве, већ само јереси и расколи, ако желимо да се тачно изражавамо у нашим изразима. Исказ „ка обнови хришћанског јединства“ је грешка, јер јединство хришћана – чланова Христове Цркве – није се никада распало, пошто они остају сједињени помоћу Цркве. Одвајање од Цркве и бег из ње, догађао се, нажалост, много пута од стране јеретика и расколника, али никада са губитком унутрашњег јединства Цркве.

Питам зашто у тексту постоји много помињања „Цркава“ и „конфесија“? Које њихове разлике и који елемент их одликује, да би се једне називале црквама, а друге конфесијама? Која је Црква, а која јеретичка, и која расколничка група или конфесија? Ми исповедамо једну Цркву, а све друге су јереси и расколи.

Сматрам да је богословско, догматско и правно-канонско враћање назива „Цркава“ јеретичким и расколничким заједницима потпуно погрешно, јер једна је Христова Црква, као што се наводи у чл. 1., и не може да се с наше стране једна јеретичка и расколничка заједница назива црквом, осим Православне Цркве.

Не наводи се уопште у тексту да је једини пут који води једиству с Црквом само повратак јеретика и расколника кроз покајање у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову, која је, сагласно чл. 1., наша Православна Црква.

Став о „поимању и предању древне Цркве“ пружа утисак да постоји различита онтологија древне Цркве седам Светих Васељенских Сабора и њених изворних елемената до данас, која је наша Православна Црква. Верујемо да апсолутно ни једна разлика не постоји између Цркве двадесетпрвог века и Цркве првог века, зато једна од особености Цркве јесте чињеница коју исповедамо у Символу вере, да је она Апостолска.

У чл. 12 наводи се да заједнички циљ богословских дијалога јесте „потпуна обнова јединства у правој вери и љубави“. Даје се утисак да ми православни тражимо нашу обнову у правој вери и јединству љубави, као да оскудевамо у правој вери и трагамо да је нађемо преко богословских дијалога са инославнима. Сматрам да је ова теорија богословски неприхватљива за све нас.

Навођење у тексту „Светског Савеза Цркава“ пружа ми прилику да изразим моје противљење против, током времена, различитих синкретистичких и антиканонских збивања, која су се догодила везано за њега, али и против овог помињања, пошто се у њему Православна Црква сматра као „једна од Цркава“, или грана једне Цркве, која тражи и препознаје је за своју стварност у Светском Савезу Цркава. Али, за нас једна и једина јесте Хритова Црква коју исповедамо у Символу вере, а не многе.

Мишљење да се чување праве православне вере осигурава само помоћу саборског система, као јединог „компетентног и највишег критеријума питања вере“ носи хиперболу и избегава истину, јер су у црквеној историји многи сабори доносили и озакоњавали погрешне и јеретичке догмате, и верујући народ их је одбацио и сачувао православну веру и тако је победило православно исповедање. Нити сабор без верујућег народа, пуноте Цркве, нити народ без сабора епископа могу да сматрају себе телом Христовим и Христовом Црквом, нити да тачно изразе свест и догму Цркве.

Схватам, Блажњејша и света синодска браћо, да не могу савременим црквеним текстовима ове врсте да се изразе тврди или проблематични изрази, нити ико, сматрам, жели ову врсту израза. Истина, међутим, треба да се изрази са тачношћу и јасноћом, увек, наравно, са пастирским расуђивањем и љубављу према свима. Имамо дуг и ка браћи нашој која се налазе у јересима или расколима да будемо потпуно искрени према њима, и са љубављу и болом да се молимо и чинимо све за њихов повратак у Христову Цркву.

Смирено сматрам да овакви важни и значајни текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве треба да су веома пажљиви и изражени са сваком богословском и правно-канонском тачношћу, тако да у њима не буде нејасних или неприхватљивих богословских израза и погрешних формулација, који могу да воде ка погрешном разумевању и мењању тачног мишљења Православне Цркве. Поред осталог, да би један Сабор био веродостојан и канонски, треба да ни мало не оскудева од духа учења Светих Сабора, учења Светих Отаца и Светог Писма, и да нема ниједну сенку на тачном изложењу праве вере.

 Када су наши Свети Оци и када и где у текстовима свештених канона и исповедањима Васељенских или Помесних Светих Сабора називали јеретичке и расколничке заједнице као цркве? Ако су цркве јереси, онда где је једина и Једна Христова Црква и Светих Апостола?

Смирено изражавам своју несагласност с чињеницом да се замењује пракса свих Светих Сабора, како Помесних, тако и Васељенских, где је сваки епископ имао свој сопствени глас, и никада није било таква форма да је једна Црква један глас, где се чланови Светог и Великог Сабора, осим предстојатеља Помесних Цркава, сматрају за украсне елементе, одузимајући им се право гласа.

Имам и нека друга несагласја и приговоре на друга места текста, али не желим да вас замарам више с тим, ограничавајући се на теме, које сматрам да су од највеће важности и за која смирено изражавам моје неслагање, мишљење и моју веру.

С овим што сам написао не желим никога да жалостим и да мислим да поучавам или судим, у Христу, моју браћу и моје оце. Једноставно осећам потребу да изразим оно, на шта ме принуђава моја савест.

Молим да се заведу моја мишљења у деловод Светог Синода.

Просећи Ваше свете молитве, јесам

Најмањи у Христу брат

Лемески Атанасије

 11. фебруар 2016.

Превод са грчког: архим. др Никодим (Богосављевић)

Последњи пут ажурирано ( субота, 20 фебруар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.