I

У студији „Срби сви и свуда”, нaписаној 1836, a објављеној 1849. у збирци „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Вук је изнео став да су сви штокавци Срби. Тај став није био тачан ни у његово доба. Он наводи да има Срба православаца, муслимана и католика, али напомиње да само они „закона Грчкога” (православне вере) себе зову Србима или Србљима, а да „остали овога имена не ће да приме”.[i]

I

Др Петар Милосављевић је вредан и плодоносан писац. Његова дела су обично обимна и садрже мношто вредних података. Обично су писана јасним и прегледним стилом. Но, нису без мана. Повремено се у њима срећу проблематични ставови. Они су тим опаснији, јер се налазе у делима која су иначе вредна. Једно од њих је и „Увод у србистику” (2002). Поред многих вредних запажања, оно садржи и многа проблематична.

I

Основна тeза књиге „Увод у србистику” (2002) је та да језик чини једину компоненту националног идентитета. Теза је нетачна. Данас је нико не заступа у научном свету. Она није била тачна чак ни у доба романтизма када је била популарна. Тај догматски „глотоцентризам” (или „лингвоцентризам” или „језикоцентризам”) аутора др Петра Милосављевића води у многе бесмислице.

Св. Павле спомиње Фиву, „која је слушкиња код цркве у Кенхреји” (Римљанима посланица 16,1) и која је „многима помогла, и самоме мени” (16,2). У издању Библије „Гласа Цркве”, Издавачке установе Епархије шабачко-ваљевске, реч је преведена као „служитељица”. Оба превода су исправна. То су исправни преводи грчке речи diákonos именица мушког рода која се користи у два различита значења.