Нажалост, ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају „пејоративима“, како се зове псовање у лингвистици, ни политичари у јавним наступима, ни новинари, а шта тек рећи о „обичним смртницима“: многи говоре језиком псовки, успевајући скоро да се не служе другим речима. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо.

Испричаћу један доживљај који се догодио у Приштини нашем тадашњем кућевласнику, који је у дугим зимским ноћима седео са мојим оцем и причао о свему и свачему. Ја сам као дете први пут дошао у варош са села 1925. и уписао се у први разред Гимназије у Приштини. Као дете, слушао сам сваки њихов разговор па и ову исповест нашег газде, деда Димитрија кројача:

Др Гордана Живковић

Центар за хришћанске студије

Београд

Оригинални научни рад

                            (прилог мишљењу српског транзиционог друштва)

Сажетак:  На темељу детаљно проведене анализе бројних феномена „српске транзиционе политичке збиље“, аутор овог рада заступа тезу да је овде реч о једном дубоко патолошком друштву „осликаном“ разарањем аутентичних друштвених вредности, суновратом морала, недостатком етичких и естетских оријентира, „релативизацијом“ исконских и вечних истина, бујањем најнижих људских инстиката и страсти, те, довођењем у питање самих темеља човекове сигурности.