АНАЛИЗА КАНОНСКО-ПРАВНИХ ПИТАЊА ЗА ДЕШАВАЊА ОКО БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ 

 Понашање Синода, не само у овом случају, већ у дужем временском периоду, који доноси одлуке као ненадлежни орган о свему и свачему, па онда те одлуке одмах проглашава пуноважним и извршним, кршећи правило двостепености у црквеном управном поступку, представља својеврсно насиље над правним поретком  СПЦ.

Наша Црква је епископална и саборна, врховна власт је у рукама СА Сабора свих епископа, понашање Синода значи пучистичку узурпацију власти, те зато треба треба тражити и очекивати да све првостепене синодске одлуке везане за ПБФ, буду поништене на првом Сабору СПЦ као неканонске одлуке донете од ненадлежног органа.

Да ли је између Републике Србије и Српске Православне Цркве,  2004. године,  сачињен Уговор о оснивању ПБФ, или Уговор о преузимању, у коме би се детаљно договориле надлежности и прописале процедуре контроле од стране СПЦ, као и међусобна права и обавезе суоснивача? (Некада) православни богословски факултет је правно лице, како изгледа  има најмање два суоснивача и њихови односи су се морали решити уговором, сва друга решења су правни провизоријум.

Уколико уговор постоји, потребно га је стриктно применити, ако је нејасан покушати побољшати,  уколико не постоји, већ је преузимање извршено у ходу, на основу међусобног поверења, учињен је пропуст који треба исправити. У том случају,  Патријарх СПЦ и Архиепископ Београдско-Карловачки Иринеј (на  територији његове епархије  се налази та високошколска установа), треба да започне преговоре са надлежним властима Београдског универзитета и надлежног министарства Владе Републике Србије, те да се сачини детаљан уговор о међусобним односима између суоснивача ПБФ. Предлози који иду у правцу корекције Статута факултета, па чак доношења lex specialis, немају упориште у Уставу СПЦ и не могу бити прихваћени, пошто се ради о имовини односно високошколској установи СПЦ.

То питање није за Синод, већ је надлежан искључиво Патријарх српски. Наиме, ПБФ је са седиштем у Београду, у Архиепископији београдско-карловачкој, у којој Патријарх српски има сва права и дужности епархијског архијереја и њом управља уз помоћ својих викарних архијереја.

По важећем Уставу СПЦ, цитирамо: „Епархијски архијереј, по своме архипастирском позиву, има пуну јерархијску власт у пословима вјере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој епархији. Као непосредни поглавар и представник своје епархије, уз сарадњу свештенства и народа, управља и свестрано руководи цјелокупним, унутрашњим и спољашњим, вјерским и црквеним животом у епархији. Сва црквена надлештва и органи у епархији потчињени су епархијском архијереју“.

Као што видимо из цитиране одредбе Устава СПЦ, Патријарх није уопште у обавези да по питању ПБФ ангажује или консултује Синод СПЦ, већ свештенство архиепископије и народ, у овом случају православне професоре са ПБФ, управу Београдског универзитета и друге интелектуалце и верни народ своје епархије.

Понашање Синода, не само у овом случају, већ у дужем временском периоду, који доноси одлуке као ненадлежни орган о свему и свачему, па онда те одлуке одмах проглашава пуноважним и извршним, кршећи правило двостепености у црквеном управном поступку, представља својеврсно насиље над правним поретком  СПЦ. Наша Црква је епископална и саборна, врховна власт је у рукама СА Сабора свих епископа,  понашање Синода значи пучистичку узурпацију власти, те зато треба треба тражити и очекивати да  првостепене синодске одлуке везане за ПБФ, буду поништене на првом Сабору СПЦ као неканонске одлуке донете од ненадлежног органа.

Тумачење неких од професора ПБФ, да је одлука власти од 2004. године, значила поновно подржављење ПБФ, а чин враћања факултета под окриље Универзитета био чин конфискације црквене високошколске установе, која је одузета Цркви без накнаде, захтева јасан одговор власти, пре свега српској јавности, Цркви и Београдском универзитету. Ако је то тачно, то би значило да је СПЦ једина позната хришћанска црква која је тим актом остала без сопственог високошколског образовања Јерархије и то почетком 21 века. Сабор би се морао позабавити тиме, ко је од тадашњих епископа активно саучествовао у овој работи, ако би се испоставило да је као власник факултета укњижена држава или нека од њених установа или институција.

Саветом ПБФ председава митрополит загребачко- љубљански Порфирије, што може бити осетљиво питање из следећих разлога: Порфирије је тренутно црквени великодостојник у Републици Хрватској, резидент је и становник у тој страној држави, као црквени великодостојник и становник у другој држави обавезан је на поштовање њеног устава, закона о црквама и верским организацијама и других позитивних прописа Републике Хрватске, па и прописа у погледу верског образовања, те је у конфликту интереса, што је непотребан ризик који треба избећи. Са друге стране, то није канонско решење да митрополит из Загреба има јурисдикцију у православној  високошколској установи у Београду, пошто   надлежни епископ у овом случају патријарх  Иринеј једини има духовну и административну управу, сходно Уставу СПЦ,  и надлежан је  за надзор и бригу над свим установама СПЦ на територији своје  епархије – архиепископије београдско карловачке, па и над ПБФ. 

Однос Београдског универзитета и државних власти по питању  да ли државни намештеник и један од чланова Савета факултета (чак председник) може бити становник друге државе, је важан у овом случају. Напомињемо да се не ради о професури, већ о управној функцији у државној просвети Републике Србије. На ово питање би поштована Ректорка (можда и надлежни министар), требала да пружи аргументовани одговор.

За председавајућег Савета ПБФ потребно је да патријарх неизоставно  именује односно предложи, некога из јерархије Архиепископије, који ће бити под  његовом директном, а не Синода. То може бити и службеник Патријаршије, па чак и верник-лаик, који би био директно под патријарховом ингеренцијом.

Решење са Порфиријем је противно одредбама Устава СПЦ и умањује патријархове епископске ингеренције у Архиепископији београдско-карловачкој.

Поставља се питање исправности праксе да епархијски епископи буду професори на ПБФ, та пракса је избегавана пре Другог светског рата. Познат је случај из двадесетих година прошлог века, да је после избора и хиротоније Илариона Зеремског за епархијског архијереја, за професора  Светог писма Новог завета изабран Димитрије Стефановић, а након избора и хиротоније за епархијског архијереја Иринеја Ћирића, за професора Светог писма Старог завета изабран је Александар Рождественски, те је на тај начин избегавана пракса да један епископ врши верску поуку у епархији другога епископа.

То питање је за Свети Архијерејски Сабор СПЦ,  на некој од наредних седница СА Сабора треба га начелно и непристрасно размотрити,  било би корисно  вратити се пракси из прошлости, обзиром да је то једино канонски исправно.

Синодским поступањем у овом случају, прекршена је  власт патријарха српског из неколико разлога. Пре свега свагдашњи Патријарх српски је врховни патрон ПБФ, те је дужан и властан да решава питања слична овим. Друго, високошколска установа се налази на територији Патријархове епархије (Архиепископије београдско-карловачке), те је једини надлежан да извршавајући пуноћу сопствене епископске власти врши надзор над радом те црквене установе, пошто се она налази у Београду. Треће,  Патријарх српски је Поглавар Помесне Цркве, те су питања  која се тичу међусобног односа епископата у искључиво његовој надлежности, у првом степену.

Синод је грубо прекршио Устав СПЦ када је одредио епископа бачког Иринеја за надлежног члана синода за ПБФ.  Патријарх је Председник СА Синода,  једини власан да Синод представља у Цркви и пред трећим лицима. Не постоји ни уставни ни канонски оквир за ту синодску одлуку, треба је повући на првој седници или да Патријарх то учини декретом. Крајње непримерено је да епископ једне мале епархије преузима одлукама ненадлежног органа ингеренције Архиепископа београдско-карловачког на територији његове архиепископије, у престоном главном граду, и да на основу тако добијених неуставних овлашћења директно комуницира са Београдским универзитетом, Владом Републике Србије и другим чиниоцима, независно од надлежног епископа, и независно од Председника Синода. Са том праксом за добро наше Свете Цркве треба моментално прекинути. Посебно, ако та одлука Синода није орочена на рок трајања мандата епископа бачког Иринеја у Синоду, он може са правом сматрати да му те надлежности директног одлучивања о ПБФ су додељене као синекура доживотно, што нема упориште у Уставу СПЦ.

Вршити на тај начин директну епископску власт на територији Београда од стране епископа бачког није могућа, веома је штетна и неканонска.

Посебно питање је концентрација власти над ПБФ од стране епископа бачког и његовог бившег викарног епископа, уз занемаривање осталих педесетак једнако достојних епископа СПЦ. СА Сабор мора наћи начина да се коначно изврши деакумулација функција и да се равномерно распореде међу епископатом, где има и достојнијих и школованијих од поменутих.

Синод нема канонско  право  да даје благослове, посебно не колективне, а још мање да по тим назови благословима мора поступати власт и управа Београдског универзитета. Епископи између себе не дају благослове, а посебно питање је да једном дан благослов се не може повући. Синод може доносити одлуке, вршити постављења, разрешења, давати мишљења, предлоге, може да суди у одређеним случајевима, али не може давати и повлачити као колективни орган благослове, посебно не када су епископи у питању. Оволико незнање (или кршење) канона епископа бачког треба да забрине све православне вернике, а злоупотреба институције благослова ради доношења одлука административне природе против управног поретка СПЦ  је за осуду.

Епископима који су професори се не може одузети или повући благослов да уче народ, вернике, студенте. То је њихово оригинерно право које проистиче из апостолског прејемства. Они могу бити постављени, разрешени, да им истекне мандат, умољени да из виших црквених интереса одступе са дужности професора или декана, али само од свог Првојерарха, а то је Патријарх , те да се након тога на пригодан начин обавести јавност. Синод не може одузети благослов нити га може дати на право подучавања које епископ стиче хиротонијом. Да ли Синод може одлучивати о уставним и канонским правима неког од епископа, а да га не позове на седницу на којој се о томе расправља, је такође питање које треба пажљиво узети у обзир, посебно ако се има у виду саборност и епископални карактер наше СПЦ, као и канонска права епископата.

Одлука Синода, ма како гласила, не може бити извршна, када су у питању епископи, пошто они имају право да се обрате  СА Сабору да реши у коначном степену сукоб између два епископа, што је овде конкретан случај.

Ако и узмемо да Синод има право да поставља и разрешава наставно особље ПБФ, мада је упитно да ли то право није делом делегирано на Београдски универзитет 2004. године, он (Синод) сигурно нема право да мења декана,  већ би по аналогији са ректорима богословије, то било у надлежности СА Сабора, а на предлог Патријарха српског.

Спорна питања Патријарх је властан и обавезан решити у директном договору са надлежнима на Београдском универзитету, бесконфликтно, пошто је то питање у његовој директној надлежности, а Синод треба  да удаљи од тих питања, пошто исти за њих није надлежан, а доказао је у досадашњем поступању да није довољно способан да то питање реши.

Слободу и независност Универзитета СПЦ мора да подржава и унапређује, то је у интересу српског друштва и народа, конфликти иду на руку онима који не желе добро Цркви, народу и српској просвети.

СПЦ и Београдски универзитет су природни савезници на пољу народне просвете. Питања око ПБФ су малог значаја и иста се могу решити у директним разговорима без спољних утицаја, између управе Београдског унверзитета и Патријарха српског.

На крају, напомињемо да је посебно осетљива тема везана за два епископа (без обзира што се ради о јеретицима и разбијачима Цркве - Максим и Игњатије, при чему Игњатије чак и одриче да је Сабор, по правима, тело изнад епископа, што му се сада обија о главу), они су чланови другостепеног органа, СА Сабора, те уколико су се жалили или информисали СА Сабор о разликама у мишљењу са својим сабратом епископом који је од Синода задужен за питања ПБФ, онда се мора обезбедити не само двостепеност у одлучивању и обустављање извршења првостепене одлуке Синода када су они у питању, већ и  директно промишљање Патријарха српског независно од заузетих ставова Синода, имајући у виду његову уставну улогу као и целину интереса Цркве.

На крају, након правне ситуације да је једног од епископа СПЦ, ради се поново о епископу бачком, Влада поставила и као представника власти у Савету факултета, канонски мора уследити његов захтев СА Сабору за пензионисање и одступање од активне службе, а мора бити одстрањен у складу са канонима и од сваке врсте ангажмана у СПЦ, у супротном ушло би се у  велики канонски прекршај, који би могао проузроковати црквеносудски поступак са извесним исходом веома непријатним за ту особу.

Није ту само у питању забрана служења два господара и улазак у активну државну службу, већ и обавеза промовисања на ПБФ владине политике из области просвете која је заснована на принципима Њу Ејџа, у сваком случају дубоко антихришћанска. Ако смо били (исправно) строги према Максиму у вези његовог заступања Дарвинове теорије, шта треба урадити епископу који ће проводити владин програм реформе високог школства на принципима Њу Ејџа, односно по програму партије на власти. О томе да ће за свој рад на преумљењу студената и професора полагати рачуна Председници Владе и проводити програм и политику владајуће партије, треба такође да буде размотрено на СА Сабору. Да ли би имао право обављати службу за владу на ПБФ у свештеничкој одећи, па уз то као владин службеник обављати послове црквеног портпарола, члана Синода задуженог за ПБФ итд., и то је посебно питање на које СА Сабор мора одговорити свом верујућем народу, клиру, а посебно монаштву.

Са друге стране, часна госпођа Ректор БУ, је таквим чином добила незахвалан задатак да поразмисли и процени питање  уставности одлуке да се активни члан Јерархије у чину епископа  ангажује у владину службу те да ли држава тим актом грубо крши Уставне одредбе Републике Србије  о одвојености Цркве од државе и аутономије БУ. За  очекивати је да Уставни суд Србије ово начелно питање размотри, а ако се закључи да се оваквим поступањем не крши уставна одредба о одвојености Цркве од државе, да се не крши аутономија БУ,  и да поменути епископ није у конфликту интереса, онда  се отвара пут за самоиницијативно масовно ангажовање јерархије и монаштва у политичком животу Србије, што би можда допринело препороду и заустављању тридесетогодишњег биолошког уништавања народа на овим просторима.