Обнављање Патријаршије

и избор патријарха 1920. године

 Кратке биографске податке архијереја Српске Православне Цркве сакупио је и објавио један епископ: Сава Епископ шумадијски, „Српски јерарси од деветог до двадесетог века", Београд-Подгорица-Крагујевац, 1996, 538. Без обзира на то што је уложио много труда, остало је још празнина. То је и схватљиво када се зна да што је прошлост даља има мање сачуваних података због нестајања током минулих времена.

Није тешко набројати првосвештенике Српске Православне Цркве о којима је написана већа биографија. Прве биографије исписали су српски епископи: Теодосије - „Житије Светог Саве"; архиепископ Данило II и његови настављачи - „Животи краљева и архиепископа српских" - писане су крајем 13, у 14. и 15. веку.

Међу новијим радовима вреди истаћи зборник текстова о патријарху Гаврилу (Дожићу, 1881-1950) - Митар М. Хаковић, „Животно дело патријарха српског Гаврила", Париз, 1984. О овом архијереју објављен је и један рад који је прави пример како не треба писати - Ђуро Батричевић, „Патријарх Гаврило Дожић и његово доба", Цетиње, 2000.

Међу најновијим радовима посебно место има коауторски рад „Патријарх Гаврило (Дожић)" Миодрага Близанца и Вељка Ђурића Мишине, објављен крајем 2004. године.

О Димитрију (Павловићу) првом патријарху обновљене Српске патријаршије нема ниједан вреднији научно-истраживачки текст. Има, додуше, пригодних текстова насталих поводом годишњица, као што су: др Душан Љ. Кашић, „У спомен на патријархе српске Димитрија и Гаврила и њихово време", Гласник Српске православне цркве, бр. 6, Београд, 1980, 92-98; Рајко Веселиновић, „Патријарх Димитрије и његово време", Гласник Српске православне цркве, бр. 6, Београд, 1980, 98-119.

Међу значајнијим насловима вреди истаћи: Сава Епископ шумадијски, „Српски јерарси од деветог до двадесетог века", Београд-Подгорица-Крагујевац, 1996, стр. 163; Рајко А. Веселиновић, „Уједињење покрајинских Цркава и васпостављање Српске Патријаршије, Српска православна црква 1920-1970", Београд, 1971, 13-35; Ђоко Слијепчевић, „Историја Српске православне цркве", 1-3, Београд, 1991; Димшо Перић, „Организација, устројство и рад на законодавству Српске православне цркве у првој половини XX века (1901-1950)", Београд, 1990, (рукопис докторске дисертације на Богословском факултету у Београду) итд.

Архив Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве као институција не постоји. Постоје само делови архивске грађе настали у овим телима а који се чувају у Патријаршији и до којих је тешко доћи. Постоји архивска грађа у Министарству унутрашњих послова Србије и до ње за сада није могуће доћи.

У Архиву Југославије постоји неколико фондова са грађом која би могла да буде од користи за истраживање биографије патријарха Димитрија. То је у првом реду фонд „Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије" у коме између осталог, постоји и досије овог првосвештеника вођен због потреба ове државне институције. Мада је ова грађа захвална за истраживаче из више разлога, до сада је нико није користио у својим радовима. А да је интересантна показаће и текст који следи.

МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКИ И СРБИЈЕ ДИМИТРИЈЕ (ПАВЛОВИЋ)

Рођен је 5. октобра 1846. године у Пожаревцу, у породици Стојана и Милосаве Павловић.¹ Основну школу учио је у родном месту, Великом Селу и Београду. После завршених пет разреда гимназије уписао је богословску школу у Београду и завршио је 1868. године.

Служио је као учитељ у Ратковићу код Јагодине и Брзану код Крагујевца. Оженио се Јеленом, ћерком свештеника Луке Радовановића, пароха у Лапову.

Рукоположен је за ђакона и презвитера 1870. године и постављен за капелана свом тасту После три године брака умрла му је супруга.

На Велику школу у Београду уписао се 1874. године. Завршио је филолошки одсек. У међувремену се замонашио.

Тих година Србија је на Берлинском конгресу 1878. године добила независност. После преговора са Цариградском патријаршијом, 1879. српска Црква стекла је аутокефалност.

После завршетка студија постављен је у Београдској богословији за суплента (1878) и професора (1882). У том звању изабран је за Епископа нишког.

Биле су то године владавине кнеза Милана Обреновића. Једна од карактеристика времена била је уклањање митрополита Михаила са столице и смењивање епископа 1881. године и довођење новог - Теодосија (Мраовића) и нових епископа.² Нови епископи били су: нишки Нестор (Поповић), шабачки Самуило (Пантелић) и ужички Корнелије (Станковић).

Када je 1884. умро епископ Нестор, за новогје изабран Димитрије (Павловић). Исте године изабран је и нови жички - Никанор (Ружичић).

Када је 1889. године митрополит Михаило поново враћен на столицу, митрополит Теодосије и „његови" епископи Димитрије и Никанор поднели су оставке и били пензионисани.

Димитрије је отишао у Париз на студије славистике и књижевности, касније и агрономије у Монпељеу.

Вратио се 1894. године у Србију и постављен за државног са-ветника. Упућен је у манастир Хиландар да уреди стање. (Један од резултата боравка у овом манастиру био је објављивање типика Светога Саве).

Вољом краља Александра Обреновића, а за време митрополита Инокентија (1889-1905), дошло је до сагласности између служавших (митрополита Инокентија и епископа Саве и Мелентија) и пензионисаних епископа (Димитрија и Никанора). Тако је дошло до коначног смирењау Цркви. После тога, 1898. године, епископ Никанор изабран је за нишког а Димитрије за шабачког.

Када је 1905. умро митрополит Инокентије, за новог је изабран епископ Димитрије.

Митрополит Димитрије се повукао 1915. године са војском из Србије док су остале Бугари интернирали. Тако се догодило да за време окупације 1915-1918. у Србији није било ниједног архијереја.

УЈЕДИЊЕЊЕ

После проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, у новој држави нашли су се готово сви Срби, као и Хрвати и Словенци. Тако су се у новој држави нашли готово сви делови некадашње Пећске Патријаршије тј. тадашње помесне српске Цркве.³

Биле су то самосталне митрополије Београдска (које су чиниле епархије Београдска, Шабачка, Жичка, Нишка и Тимочка), Карловачка (коју су чиниле епархије Вршачка, Будимска, Бачка, Сремско-карловачка, Пакрачка, Темишварска и Плашчанска) и Црногорско-приморска (коју су чиниле митрополије Црногорска и Пећска и епархија Никшићска), митрополије у Босни и Херцеговини (Бањалучко-бихаћска, Дабробосанска, Захумско-херцеговачка и Зворничко-тузланска), епархије Далматинско-истријска и Бококоторско-дубровачка из састава Буковинско-далматинске митрополије и епархије у Старој Србији тј. Косову и Метохији и Јужној Србији тј. Македонији (митрополија Скопска и епархије Рашко-призренска, Велешко-дебарска, Пелагонијска, Битољска, Струмичка и Преспанско-охридска) и део митрополије Воденске које су биле под управом цариградске Патријаршије.⁴

Готово сви детаљи процеса уједињења помесних српских Цркава објављени су у разним формама.⁵ Зато их овом приликом не понављам. Вредно је поновити само неколико чињеница битних за овај текст о патријарху Димитрију.

Синод Цариградске патријаршије 19. марта 1920. је признао ваљаност уједињења српских Цркава у једну. Три месеца после признања из Цариграда, и државна власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца признала је тај чин кроз указ који је 17. јуна 1920. године потписао, у име краља Петра, престолонаследник Александар Карађорђевић.⁶

Архијереји су 27. августа/9. септембра 1920. године одлучили да се проглашење васпостављања Српске патријаршије обави 30. августа/12. септембра у Сремским Карловцима на празник Сабора српских светитеља.⁷

Тешко је утврдити како се државна власт односила према закључцима архијереја. По сачуваним архивским документима Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца било је другачијих предлога! Наиме, начелник Министарства вера је, ради боље координације и организовања ове историјске свечаности, саставио елаборат свом надређеном министру и у њему помињао Београд као место свечаности.⁸

У елаборату је предложио: потребно је образовати један одбор од 3-4 члана и одредити им потребне сараднике. За чланове одбора предложио је по једног архијереја, вишег чиновника Министарства вера и професора богословије „Свети Сава" и члана Епархијског црквеног суда из Београда. Одбор би требало да припреми потребне станове за све чланове Конференције, да их сачека, размести и смести, да се постара за просторије и декорисање истих, да изради и изведе церемонијал проглашења Патријаршије и да располаже потребним новцем.

У наставку је изразио своје мишљење да је оправдано и потребно да се, пре проглашења, а после одлуке Средишњег сабора да присаједињује епископије Јужне Србије и босанско-херцеговачке митрополије Србији, Конференција уједињеног епископата претвори у Свети архијерејски Сабор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

За планирано проглашење предложио је да се позове изасланик манастира Хиландара, „који би за ту свечаност донео заставу Душанову и још какву-такву старину ретку - ближе би податке могао дати Преосвештени Епископ Жички Господин Николај".

По завршетку свечаности он би то вратио и понео ствари. Потом је предложио позивање изасланика Патријаршије Пећке, „који би такође имао понети какве ретке старине а нарочито из Дечана крст Душанов (о чему би одмах известио Одбор ради распореда и употребе). Нарочито ако 6и било аутентичних икона из доба патријаршије, светњака, јеванђеља, итд." Као трећег предложио је изасланика из Карловаца „који би донео барјак под којим је патријарх Чарнојевић довео у те крајеве Србе, његову патару/митру, све слике наших там. патријарха, и из фрушкогорских манастира ретке и велике старине". Као четвртог предложио је изасланика манастира Студенице и Жиче, „који би донели тамошње старине: кандило Св. Саве, његову патарицу, епитрахиљ, завесе наших владарки, старе иконе итд. (о чему би одмах обавестио одбор)" Предложио је и позивање изасланика из манастира Грачанице, који би требао као и остали из других манастира, да донесе неке старине.

У наставку је написао списак институција и лица које би требало обавезно звати на свечаност: Главни одбор монашког удружења, Главни одбор свештеничкогудружења, ректора Богословије, све руске архијереје (Архиепископе волимског и житомирског Евлогија и минског Георгија, Епископе курског и обојамског Теофана, чељабинског Гаврила, ставропољског Михајла, черноморског и новоросијског Сергија, сумског Митрофана и викарног белоградског Аполинарија и све „пензионисане отечествене архијереје који би могли доћи".

У наставкује саставио распоред свечаности који је овом приликом проширио новим предлозима. Тако је предложио да се свечаност припреми и одржи у просторијама основне школе код Саборне цркве, „која би била за тај дан нарочито декорисана не само свима старинама, заставама, сликама, грбовима, већ и потребним намештајем: престолом за регента испод велике иконе Св. Саве, а крај ње лево и десно заставе Душана и Патријарха Чернојевића, столом за Сабор и за секретара; столицама за остале позване".

Предложио је да у левој побочној соби буду смештени чланови хора богослова а у десној Београдског певачког друштва или Друштва „Станковић", да у приземљу у вестибилу поставе барјаке, рипиде и ђаке у специјалним одорама.

„У Саборној цркви ако то икако буде могуће, да се умоли да присуствује Његово Величанство Краљ са свима краљевским знацима".

Потом је написао да би требало да се у свим православним храмовима и манастирима Краљевине, „па и у осталим црквама београдским" чини благодарење пре читања одлука Сабора, прокламација и указ а да сви црквени листови тога дана припреме и оштампају специјално издање, „које ће као и Службене новине бити нарочито опремљено сатробојком, црвеним словима и на првом месту публиковати Прокламацију и Указ и Одлуку Арх. Сабора".

Предложио је да истога дана министар вера одликује заслужне људе орденом Светог Саве.

„Свечано украшена сала и вестибили по подне и сутра дан биће показана публици уз скромну улазницу, коју дати у корист храма Св. Саве, те да и свет види ретке наше старине".

На крају је поновио да, осим кредита од 30.000 динара предвиђеног за трошкове архијереја, треба тражити новац потребан за трошкове изасланика, руских архијереја и декорисање сале и остале ситне трошкове.⁹ Тешко је написати шта је министар урадио по овим предлозима.

У међувремену, министар вера писао је Епископу жичком Николају (Велимировићу) и митрополиту пећском Гаврилу (Дожићу).

Епископ Николај одговорио је 13/26. августа 1920. министру вера Тугомиру Алауповићу и том приликом га обавестио да је наредио архимандриту манастира Жиче да носи тражене ствари у Београд, на изборни сабор за новог патријарха и као и да му је игуман истог манастира рекао да код њега нема тих предмета. Додао је да се у манастиру Студеници налазе икона Светог Саве, коју је „светитељ држао на грудима, обешеној о врату, када је проповедао", епитрахиљ, омофор и кабаница Светог Саве и „један часни крст, за који се држи, да је он донео из Јерусалима". Потом је предложио да један сликар (Рус или Србин), оде у Студеницу да „прекопира у природној величини фреске Светог Саве и Немање (а по могућности и краља Милутина са Симонидом)". Епископ је ово образложио речима да би лепо стајале у одговарајућој прилици каква је планирана.¹⁰

Архиепископ и митрополит пећски Гаврило 14/27. августа 1920. обавестио је Министарство вера да је одредио игумана Леонтија, настојатеља манастира Високи Дечани, да носи „крст цара Душана, најстарије евангелије дечанске Лавре и епитрахиљ, орар и кадионицу из доба Црнојевића".¹¹

Министарство вера се припремало као да ће свечаност бити у Београду. У том послу саставило је позивницу за архијереје и планирало да их пошаље на њихове адресе. Нагласило је да ће проглашење успостављања Српске Патријаршије бити 30. августа/12. септембра 1920. године, у Београду, у сали Основне школе код Саборне цркве.¹²

Министарство вера саставило је списак личности које је требало позвати на свечаност и наредило да позивнице разнесе Петар Станковић, служитељ у Министарству. Он је носио списак, предавао одређеној личности позивницу и тражио од ње да се потпише.¹³

У међувремену, одлучено је да свечаност буде у Сремским Карловцима. Тешко је објаснити који су били разлози промене.

Министар вера обавестио је 30. августа министра војске и морнарице генерала Бранка Јовановића о промени места свечаности. Подсећајући га на велики значај свечаности, молио је да одобри потребан број трупа Новосадскоггарнизона „који ће направити шпалир на Тргу Престолонаследника Александра у Сремским Карловцима, са војном музиком, и артилеријом која треба да буде смештена у непосредној околини Карловаца". Потом је тражио и потребан број војника који би носили барјаке, рипиде и чираке на литији, „по могућству што мањи растом". На крају је написао да ће се тога дана у свим храмовима Краљевине служити свечана Литургија па је затражио да њима „присуствује официрски кор у парадном оделу, а војска да ода почаст, правећи шпалир пред црквом".¹⁴

Истога дана министар је саставио позивнице и наложио својим службама да их пошаљу на одређене адресе.¹⁵

Министар вера обавестио је 30. августа 1920. министра просвете о предстојећој прослави и предложио му „да би врло добро било да сви наставници школа у Краљевини пре овог благодарења одрже кратко предавање својим ученицима о значају српске патријаршије, а по том са ђацима да присуствују самом благодарењу" и, имајући у виду да ће то бити у Сремским Карловцима, предложио „да основне и средње школе у Ср. Карловцима буду са својим наставницима на тргу Престолонаследника Александра ради одржавања шпалира".¹⁶

Директор Политичког одељења Министарства иностраних послова обавестио је 4. септембра Министарство вера да су од подређеног конзулата у Солуну добили телеграм да ће учинити све да архимандрит Лукијан, изасланик манастира Хиландара, дође у Београд 9. септембра, без обзира на неке непогодности на путу. „Успех његове мисије зависи од тог кад ће стићи на залив, хоће ли тамо наћи чамац и да ли ће бити повољан ветар".¹⁷

Два дана касније, тј. 6. септембра, Министарство иностраних послова јавило је нове детаље добијене телеграмом од конзулата у Солуну око доласка архимандрита Лукијана. По тим вестима, архимандрит је стигао у Солун и креће ка Београду. „Носи црвено-зелено-белу Душанову заставу облика правилног правоугаоника, у манастиру остављену у децембру 1346 г. Један пехар од слонове кости, са алемим поклопцем и с грбом - запре-мина литар и по".¹⁸

У склопу припрема прославе Опште одељење Министарства вера писало је 6. септембра министру саобраћаја тражећи да се 11. септембра поподне, дирекција Винковци припреми у композицији брзога воза посебан вагон за 20 архијереја, који би се од Инђије специјалном локомотивом одвезли у Сремске Карловце. Потом је тражио да се припреми дворски воз за престолонаследника који би 12. септембра био тачно у 10 сати на станици у Сремским Карловцима, затим специјални воз за чланове Владе и остале госте да их довезе у 9,10 часова пре подне и још једна композиција за Београђане. На крају је молио одговор како би о свему могао објавити вести.¹⁹

Министарство вера упутило је телеграме угледним државним службеницима као позивницу за присуство на свечаности.²⁰ Упућени су и телеграми римокатоличким великодостојницима надбискупу барском Николи Добречићу, надбискупу загребачком Антуну Бауеру и бискупу љубљанском Антуну Јегличу.²¹

Поводом овог историјског чина штампан је проглас са свим детаљима свечаности:

Свечана архијерејска служба у Саборној цркви почиње у 8 часова; литија архијереја до сале за седницу почиње у 10 часова; дочек у сали за седнице у којој су већ руски архијереји, администратори епархија, ректори богословија, изасланици царских лаври манастира Студенице, Жиче, Пећи и Дечана, чланови Главног одбора свештеничких и монашких удружења; хор пева „Царју небесни", свештеници из литије, по шест, распоређују се лево и десно од камина, ђакони, по тројица, распоређују се испод слике „Крунисање Цара Душана" а седми са кадионицом Светога Саве пред иконом Светога Саве; долазак престолонаследника Александра у пратњи председника Министарског савета и својом свитом у 10 часова на железничку станицу где га дочекује министар вера, Одбор за прославу, војвода Петар Бојовић командант Прве армије, велики жупани сремски и новосадски и градоначелник Сремских Карловаца; поворка креће са станице у 10 часова и пет минута: кола маршала Двора са члановима Одбора за прославу, гардисти на коњима, ескадрон Гарде с фанфарама на челу; свечана кола од четири белца које воде гардисти а у којима се налазе престо-лонаследник и председник Министарског савета; полуескадрон Гарде; кола у којима су министар вера и командант Прве армије; кола у којима је министар двора са члановима Одбора за припрему; кола дежурног ађутанта и ордонанса; кола ађутанта са чла-ном Одбора за припрему; кола команданта гарде са управником двора и кола двојице ордонанса официра.

Колона стиже пред Митрополију у 10 часова и 15 минута. На путу од станице до трга постројени су војници, музика одаје почаст. Престолонаследника дочекује 16 калуђера и двојица архимандрита из фрушкогорских манастира.

Престолонаследник се пење десним степеницама, улази у капелу где га мироше свештеник а затим улази у престону салу са свитом поздрављен фанфарама. Пред престоном салом постројени су 30 коњичких гардијских, по 15 са сваке стране, и по три фанфаре. Од камених стубова до улазних врата сале стоје по четворица чалаца који држе архијерејска жезла.

Престолонаследник заузима своје место у 10 часова и 20 минута. Тог момента Митрополит београдски и целе Србије Димитрије отвара седницу и чита одлуку о проглашењу Успостављања Српске Патријаршије. Хор с десне побочне стране пева државну химну.

Митрополит Димитрије закључује седницу, архијереји приликом изласка из сале поздрављају престолонаследника.

У међувремену, на железничку станицу у 9 часова и 45 минута специјалним возом долазе чланови Министарског савета, председник и потпредседник Народне скупштине и остале званице. Ове госте дочекују велики жупани сремски и новосадски, градоначелник Сремских Карловаца, председник Црквене православне општине Карловачке и главни секретар Митрополије. Потом министри колима одлазе у Саборну цркву а остали пешице.

После проглашења васпостављања Патријаршије, у 11 часова из Митрополије креће литија кроз парк ка Саборној цркви. На челу су носиоци црквених барјака у два реда - прво петорица а иза тројица, потом носиоци крстова, такође у два реда - прво један а иза седморица, потом носиоци рипида, такође у два реда по тројица и на крају носиоци чирака, у два реда по седморица.

Хор чадаца, сврстан у два реда по седморица, пева тропар Светом Сави.

Иза иду: шест ђакона, од којих први на десном крилу носи кадионицу из манастира Дечана из доба Црнојевића, 12 свештеника у фелонима, 14 архијереја у окрутима, у три реда. Крајњи лево носи крст Светога Саве а десни напрсну икону Светога Саве.

Испред неба иде ђакон с кадионицом Светога Саве. Под небом иду престолонаследник, Митрополит београдски Димитрије, који у руци носи крст цара Душана из манастира Дечани. Десно и лево поред носиоца неба по двојица свештеномонаха носе златне патријаршијске заставе, иза њих десно иде војвода Бојовић а лево први ађутант ђенерал Зечевић. Покрај неба лево и десно иду носиоци чирака.

Иза неба су Миленко Веснић, председник Министарског савета и Војислав Маринковић, министар вера, чланови престолонаследникове свите и чланови Одбора, сврстани у два реда, седморица па осморица, пензионисани српски архијереји и руски архијереји у два реда по шесторица, четворица администратора епархија, тројица изасланика царских лаври и тројица ректора богословија, изасланици свештеничких удружења - укупно шесторица, фрушкогорски калуђери у два реда по осморица и на крају вој -ници телесне гарде у два реда по осморица.

Свечано благодарење у Саборној цркви почиње у 11 часова. Присуствују: министри, председник и подпредседник Народне скупштине, председници Државног савета, Касационог суда, Главне контроле, Апелационог суда, Академије наука и Матице српске, ректор и проректор Београдског универзитета, гувернер Народне банке, управник Војне академије, представници свих редова оружја и официрски кор, главни секретар Митрополије, иноверно свештенство (архибискуп Хрватске, Словеније и примас српски, грко-католички бискуп, Врховни муфтија, Врховни рабин, рабин ешкенески и прота грко-католички, председник општине Београда, градоначелник Сремских Карловаца, председник Црквене општине карловачке, велики жупани сремски и новосадски, председници Инвалидског и Новинарског удружења.

На хору пева Београдско певачко друштво.

На благодарењу са амвона одређени архијереј чита Прокламацију престолонаследника Александра и Указ о проглашењу Српске Патријаршије. Благодарење се завршава у 11 часова и 45 минута.

Свечани ручак почиње у 13 часова а приређује га престолонаследник, присутно је 100 лица. Здравицу држе престолонаследник и митрополит Димитрије.

Свечани ручак за остале званице организован је у Згради фондова, позвано око 80 званица.

Долазак престолонаследника на жељезничку станицу, његов улазак у Митрополију, читање Прокламације, полазак литије и читање Прокламације са амвона биће пропраћено топовским пуцњима.

Поподне од 15 до 20 часова свечана сала где је прочитана Про-кламација биће отворена за грађанство, „да виде ретке црквене и историјске ствари".²²

Свечаност је обављена по програму. То међу онима који су писали о обнављању Патријаршије није спорно. Спорни су гости. Судећи по сачуваним телеграмима нису присуствовали многи од позваних. Тако Рајко Веселиновић тврди да су, осим осталих, били присутни и „надбискуп Хрватске, Словеначке и примас српски, бискуп гркокатолички, консениор сремски и рабинер ешкенезки". То, међутим, није тачно!²³

Министар војни 11. септембра је послао писмо министру вера у коме је, између осталог, писало: „Ја Вас молим да ме изволите извинити што сам услед своје болести спречен да овој свечаности присуствујем".²⁴

Наредног дана, тј. на сам дан свечаности бан Матко Лагиња јавио је телеграмом Митрополији београдској да не може да присуствује свечаности: „Не могу данас да будем тамо. Честитам проглашење Српске Патријаршије. Захваљујем на позиву данашњој слави".²⁵

Надбискуп Бауер јавио је кратко: „Ради наврату изведене операције немогуће ми је свако путовање".²⁶

Архибискуп барски Добречић није одговорио на позив. Уместо њега јавио се заменик: „Архибискуп Добречић одсутан."²⁷

Надбискуп љубљански Јеглич јавио је: „Благодарим на позиву ради посвете новог (нечитко у оригиналу - В. Ђ. М.) не могу од куће честитам на уједињењу православних бискупија под једним патријархом."²⁸

Отказао је и унијатски епископ крижевачки Дионисије Њаради: „Свесрдно хвалим на високом позиву и благодарењу поводом успостављања патријаршије. Узети ми за испричана ради недоласка због званичних послова. Заступник ће бити новосадски протопрезвитер Храниловић".²⁹

Митрополит црногорско-приморски Митрофан (Бан) упутио је тек 15. септембра министру вера телеграм следеће садржине: „Неописано сам радостан што се уједињење српске цркве обнављањем српске патријаршије подигла на степен патријаршије. Ако сам ја малим каквим радом припомогао томе историјском дјелу то је била моја дужност. Ја Вас господине министре учтиво молим да изволите моју дубоку захвалност изјавити његовом Краљевском Височанству Регенту за подарено ми високо одликовање. Такође молим изјавите моју захвалност Краљевској Влади. Вама сам дубоко захвалан."³⁰

Свечаност проглашења обнове Српске Патријаршије снимало је и неколико фотографа. Колико их је то радило нема података. Један од њих, а у сачуваним документима нема имена и презимена, обратио се Министарству вера с предлогом да откупе извесну количину фотографија. Министар вера је одлучио 22. септембра 1920. године „да се снимци приватних аматера снимљени за време свечаности откупе за споменицу из кредита од 40.000. динара за свечаност приликом проглашења Српске Патријаршије".³¹

ИЗБОР ПАТРИЈАРХА

Саборов Законодавни одбор састаосе 3/16. септембра 1920. године. Присутни су архијереји: Митрополит београдски Димитрије, Епископи Георгије темишварски, Кирил захумско-рашки, Николај жички и Иларион викарни. Тешко је закључити о чему се причало у прве две тачке дневнога реда. Под тачком 3. расправљало се о томе да ли је потребан избор патријарха.

По службеном записнику разговарало се да ли је, после извршенога уједињења обласних Цркава у једну вишу црквену област и после подизања такве уједињене Цркве на степен Патријаршије, уопште потребан избор патријарха. Говорили су сви архијереји. На крају је закључено: „Да се Његово Високопреосвештенство Г. Димитрије као Архиепископ Београдски и Митрополит Србије прогласи Патријархом Српске Цркве, и да се умоли Г. Министар Вера да ову одлуку унесе у Минст. Савет и исходи Краљ. Указ".

У образложењу закључка наведени су примери у црквеној историји када „по одредбама светих канона оснивање највише црквене области у једној држави односно у њезиној највећој области бива тако, да се катедра престонице односно метрополе највеће области подиже на највиши јерархијски ступањ". Наведен је пример уздизања епископске катедре у Цариграду, Александрији и Антиохији на степен патријаршије. У наставку је закључено: „Слично томе се поступало и код оснивања националних автокефалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ автокефалне Архиепископија у престоним градовима Атине за Цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву у Краљевини Србији, на Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунску, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престонице у Москви на ступањ Патријаршије. И у старој Српској Цркви катедра поглавара Цркве, Архиепископија Пећска дигнута је била на Патријаршију, како под Јоаникијем код оснивања, тако и под Макаријем код обновљења српске патријаршије".

Приликом објашњења зашто патријаршија треба да буде у престоници државе закључено је да то захтевају крупни разлози као што су: ту се налази највиша државна власт, законодавна и извршна, да интереси Цркве захтевају непосредан додир са највишим државним властима.

„Поред тога Поглавар цркве врши врло важне црквене државне обреде, он миропомазује и крунише владара. И друге главне обреде за царски дом свршава поглавар Цркве, као главни духовник царскога Дома. Ти сви обреди врше се понајвише у престоници, те је немогуће да у престоници столује са Архијерејским правима други архијереј, него поглавар Цркве. Најзад, према одредбама светих канона ни архијереји ни клирици не могу без допуштења старешине Цркве приступити владару, те према томе нема места у близини владара другом архијереју до ли патријарху. Из свега тога изилази да када би седиште Поглавара Цркве било на другом месту, а у престоници било седиште другога архијереја којим припада само стална искључива јурисдикција над својом облашћу. Поглавар Цркве морао би често да залази у туђе подручје када врши важне црквене и државне дужности, а што канони не допуштају ни старешинама Цркве без приволе надлежног архијереја, наречујући да два епископа у једном граду не могу постојати нити самостално вршити архијерејска права у једној епископској области".

Како је у разговору постављено питање шта ће се десити ако Архиепископ београдски не буде изабран за Патријарха, закључено је да би он у том случају морао би бити премештен. Како канони тај премештај не помињу осим у тачно одређеним другим случајевима, закључено је да се катедра Архиепископа београдског мора узвисити на степен патријаршије и да би Архиепископ београдски требао да буде проглашен ipso jure за Патријарха српског.

У прилог овог закључка одбијен је предлог укидања митрополија којим би се Архиепископија београдска морала снизити на катедру обичне епископије у случају да архиепископ не буде постављен за патријарха. „Тако би катедра старешине цркве у Србији, која је ујединила и ослободила земље Српске, била деградирана, што би се противило, не само канонима, који уздижу катедру престонице на највиши јерархијски ступањ, него и стеченијим правима данашњега архиепископа а још више општем уверењу да је жива Црква у Србији управо извршила уједињење земље и црквених области".

Зато је закључено: „Старешина живе Цркве у Србији која је извела заветно дело ослобођења и уједињења треба да буде старешина свеколике уједињене Цркве. Црква у Србији највише је сарадила на том заветном делу. Она је на својим грудима однеговала ослободилачко поколење, и дала највише подвижника и мученика за уједињење".³²

Тешко је утврдити шта се дешавало после ове седнице. Сигурно је да је Законодавноправни одбор наредних дана поново разматрао проблем новога патријарха. Своје ставове изнели су на седници Сабора одржаној 15/28. септембра 1920. године у Београду.

Председавао је митрополит Димитрије. Присутни су били Епископ темишварски и администратор Митрополије карловачке Георгије, Митрополити бањалучко-бихаћки Василије и зворничко-тузлански Иларион, Епископи пакрачки Мирон, рашко-захумски Кирил, велешко-дебарски Варнава, будимски Георгије, нишки Доситеј, жички Николај, тимочки Иринеј, шабачки Јефрем и викарни Иларион и секретар Димитрије Рошу.

Епископ Иларион је реферисао о раду законодавне-правне секције и казао закључак да се „не приступи избору патријарха, него да се он декларативно на патријаршиски престо узвиси и то досадањи АЕ. Митрополит Србије Димитрије досадањи поглавар Цркве досадање Краљевине Србије".

У разговору који је уследио против ове одлуке говорили су највише Епископи велешко-дебарски Варнава и нишки Доситеј док су је бранили Епископи темишварски Георгије, Јефрем шабачки и викарни Иларион.

„На завршетку дебате говорио је и сам секретар Сабора П. Д. Рошу, упозоривши Архијерејски сабор, да овако важном питању не би опортуно било доносити никакве одлуке, док се није споразумело са г. министром вера, јер је уверење и краљ. Владе и јавности да се има попунити место патријарха избором, а никојим другим начином".

По завршеној дебати гласало се о предлогу законодавно-правне секције, тј. да се Архиепископ београдски и Митрополит Србије прогласи за Патријарха српског. Ово су прихватила 11 архијереја док су епископи Варнава и Доситеј били против. Закључено је да се предлог упути Влади.³³

Епископи Варнава и Доситеј написали су свој став по питању избора првог патријарха. Како је ово од значаја за истраживаче новине историје Српске Православне Цркве, документ објављујем у целини:

„Разлози због којих не можемо усвојити разлоге г.г. Архијереја чланова И секције да се Архиепископ београдски и Митрополит Србије господин Димитрије прогласи Патријархом Српске Цркве без избора за тај положај:

Већ сам почетак записника ове секције, а по поводу горњег питања показује, да г.г. Архијереји наше Патријаршије сматрају за један сасвим нови моменат у историји наше цркве. Провођење 17. и 28. правила IV Васељенског (Халкидонског) Сабора показује само то, да они не воде довољно рачуна о нашој прошлости, не воде рачуна о томе, да смо ми успоставили (васпоставили) у животу наше цркве нешто, што смо ми већ раније имали и чега смо били лишени не по сопственој вољи, него искључиво насилничким актом иноверног завојевача.

Имајући ово у виду г.г. Архијереји чланови I секције дужни су били да обрате пажњу нарочито на ову чињеницу, и да од ње пођу; да успостављање Српске Православне Патријаршије вежу са моментом последњих дана наше патријаршије, т.ј. годину 1766. са 1920. годином, а не да проводе у корист свога мишљења 17. и 28. правило IV Васељенског Сабора, који поглавито говоре о односу разређења црквених области према државним и грађанским и о правима Цариградског патријарха: о његовом односу ка римском и другим Источним патријарсима и државним областима: јер све се ово односи ка нечему потпуно новоме, и овде се више истиче веза државно-политичка и црквено-религијска него ли то исто су г.г. Архијереји желели да потврде цитирајући горња правила поменутог Сабора.

Сви се без сумње добро сећамо да у нашим обраћањима светој Васељенској патријаршији, којима смо тражили да се наша Црква подигне на ступањ Патријаршије, ми нисмо никада пропустили а да је сматрамо да на то имамо историјско право и да је сматрамо само као продужење негдашње величине, сјаја наше Цркве, ми смо тражили да се успостави наша Патријаршија. Ако би ми сада следовали канонима прописаних или просто уобичајено важећим пре нових момената у црквеном животу, уздигнућу Митрополије на ступањ Патријаршије, тада би ми сами себе демантовали и отказали би се од онога на што полажемо канонско, и законито право.

Господа Архијереји сећаће се главнијих момената нашег новог заједничког црквеног живота. У току свију наших конференција проведена је била стално једна, као главна и руководна мисао: одавајући признање свима Српским Православним Црквама, стално се подвлачило, да оне уједињујуи се не желе да се ма која од њих нађе у положају потчињења, него да се као равне имају слити у једну стварну целину тек тада, када већ буде изабран поглавар, патријарх, успостављајући тиме то чега су се оне некада заједнички лишиле. Руководећи се овим принципом, II конференција г.г. Архијереја прогласила је 13/26 маја прошле године уједињење свију српских православних области које се и изразило у стварању Средишњег Архијерејског Сабора уједињене српске православне цркве. И на овој конференцији, као и на III крајем прошле године, не мало се говорило и расправљало о успостављању Српске Православне Патријаршије и о избору православног српског Патријарха. Као резултат свију ових разговора и расправљања јавио се нацрт закона (уредбе) о избору првог српског Патријарха успостављене патријаршије, у израду којега примало је учешће и само Министарство вера. Овај нацрт, по овлашћењу свега епископата, Средишњи архијерејски сабор поднео је г. министру вера са намером да добије и законску санкцију.

Овакав досадашњи правац рада г.г. Архијереја - а поткрепљен и одобрен и од стране св. Цариградске патријаршије - донео је давно очекивану и ретку духовну радост. Ми, а са нама и цео српски православни народ доживели смо 30. августа (12. септембра) ове године то, да је после одлуке Св. Архијерејског сабора наш престолонаследник Александар прокламовао успостављање наше старе црквене величине и славе. Наша се држава налази на степену на коме се она и раније налазила. Овај акт највишег места је био актом и одобравања свега нашег без мало двогодишњег рада али вођен увек у једном истом правцу. Сада је остало било да будемо доследни и у другој половини нашег рада, а о њему се исто тако рекло са највишег места - у свечаној прокламацији ус-постављања Српске Православне Патријаршије.

Обраћајући се светој Патријаршији Цариградској, ми смо категорички нагласили да успостављање наше Патријаршије одговара и традицијама и жељи свега народа, епископата и државних управљача. Ништа друго неће моћи јаче документовати избор патријарха, у коме ће учествовати цела жива Црква - и епископат, и свештенство оба реда, народ у лицу својих преставника и највиших државних фактора. А да се овај избор у овоме смислу и очекује, најбоље нам документује између осталога и гореречена свечана прокламација Његовог Краљевског Височанства.

Ми живимо у времену, када је потребно да имамо једну организовану, пуну ауторитета духовну силу - јаку цркву. Она ће бити заиста таква, ако пре свега, њен поглавар, будући патријарх, буде носилац гласа поверења, наде, свију који сачињавају живу Христову Цркву. А поглавар наш патријарх, може то да буде само тада ако буде подигнут на овај положај гласом, вољом целе Цркве, ако се слије у њега душа свега српског православног народа".³⁴

Сабор је 28. септембра 1920. изабрао митрополита Димитрија за првог патријарха обновљене Српске Патријаршије. Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ову одлуку није прихватила. Она је најпре желела проглашење законских прописа. Тако је прво објавила Привремену уредбу о Српској Патријаршији а потом 23. октобра Уредбу о избору првог патријархауједињене Српске Православне Цркве.³⁵

Министарство вера морало је да, после различитих гласова о избору првога патријарха, 25. октобра 1920. објави службено саопштење. У првој реченици изражено је жаљење што је увучено у полемику и исказана осуда одговорних за тај чин, у жељи да стане на пут свакојаком писању, које се провлачи и кроз дневне листове и часописе и брошуре, о избору првог патријарха, констатовано је неколико чињеница из скоре прошлости. У првом реду поновљен је закључак архијереја од 13/26. маја 1919. о успостављању Средишњег архијерејског сабора о припреми избора првог патријарха и доношење, споразумно са Министарством вера, Уредба о Средишњем архијерејском сабору од 28. августа 1919. којом се ставља у дужност да припреми све за избор патријарха. Потом је истакнуто да је 30. августа/12. септембра 1920. године Сабор, на својој седници у присуству престолонаследника и Владе, проглашујући успостављање Српске Патријаршије, проглашена Патријаршија и одлучено да се пропише статут о избору првог српског патријарха. Уредбу о избору усвојила је и Влада, што је указом и потврђено 23. септембра и стављено министру вера у дужност да је и изврши. На крају је закључено да је избор првог српског патријарха одређен у свему по иницијативи и у споразуму са Сабором".³⁶

Уредба о избору патријарха одређивала је избор једног од тројице кандидата које предложи Сабор. У Изборни сабор уведено је, осим архијереја и свештеника, и много државних функционера мада се није унапред знало да ли ће они бити православне вере. Овај Сабор сазвао би престолонаследник својим указом док би избор вршен тајним гласањем. Изабраника би потврђивао краљ својим указом на предлог министра вера. Главна карактеристика ове уредбе била је жеља државе да покаже да јој је стало да утиче на Цркву. У њој је прописано да церемонијал утврђује министар вера а не архијереји.³⁷

Истога дана министар вера наредио је да се ово саопштење преради и потом достави „Службеним новинама", „Демократији", „Самоуправи", „Правди", „Политици" и „Епохи" како би га објавили.³⁸

Митрополит Димитрије писао је 15/28. октобра 1920. министру вера да је „Одбор за припрему око избора и устоличења првога Патријарха Српско-Православне Цркве у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца" тога дана одржао своју седницу и том приликом договорио неколико закључака. Прво, да се посао око израђивања детаљнога програма за сазив и одржање Изборнога сабора и за устоличење изабраног патријарха повери Епископу тимочком Иринеју и протосинђелу Максимилијану Хајдину. Друго, да се што пре изради архијерејски плашт, окрут са свима принадлежностима и патарица (жезло). Треће, да се храм, у којем ће бити одржан Изборни сабор и устоличење патријарха, што боље и свечаније удеси и декорише, да се набаве столови за архијереје и столице за изборнике, да се набаве листићи за гласање и урна за слагање гласаница.

На крају је митрополит затражио да се учини све како би се она одредба Изборног статута, по којој би се устоличење имало обавити одмах сутрадан по свршеном избору патријарха, измени тако „да за овај случај буде устоличење други дан иза обављенога избора Патријарха то јест, у недељу 1/14. новембра тек. год., будући да се суботом као задушним даном по црквеној пракси обично не држе црквене свечаности".³⁹

Три дана пре Изборног сабора, тј. 9. новембра 1920, архијереји су предложили листу кандидата за патријарха. Први је био Архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије (Павловић), други Митрополит захумско-херцеговачки Петар (Зимоњић) и трећи Епископ пакрачки Мирон (Николић). Три дана касније, 12. новембра, на дан Светог краља Стефана Милутина, на Сабору је било присутно 94 лица. Присутни су се определили овако: 83 за митрополита Димитрија, два за митрополита Петра док је девет било уздржано.⁴⁰

Истога дана престолонаследник је потписао указ о именовању митрополита Димитрија „за српског патријарха Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са столицом у Београду, а привременим седиштем у Сремским Карловцима".⁴¹

„Сутрадан, 13. новембра било је свечано устоличење у београдској Саборној цркви. Пећки митрополит Гаврило Дожић, заједно са регентом Александром, предали су новом Патријарху жезл св. Максима (Бранковића). После овог чина нови Патријарх је ступио у сва права и дужности врховног поглавара Српске православне цркве".⁴²

После овога требало је добити благослов од Цариградске Патријаршије. Како је ова Патријаршија 1918. године остала без поглавара, због оставке патријарха Германа V, требало је чекати новог.

У међувремену, Министарство вера, тј. министар пољопривреде и воде који је заступао министра вера, 3. фебруара 1921. писало је председнику Министарског савета и Министарству иностраних послова и тражило њихову помоћ око добијања признања за Српску Патријаршију од Цариградске Патријаршије. Том приликом подсећао је да је још раније постигнут споразум са Васељенском Патријаршијом, да је извршено уједињење православних српских Цркава и проглашено обнављање Српске Патријаршије и изабран први Српски патријарх. У наставку је истакнуто да „по уобичајеном и освештаном праксом и правилу неопходно је овај избор и нотификовати остали автокефалним Православним Црквама, а нарочито старијим Патријаршијама међу којима на првом месту Васељенску Патријаршију". Зато је тражено да, „пре него би се ово учинило, а да 6и се избегле ма какве евентуалне непријатности, потребно је да се поверљиво и провери расположење, а и утиче на меродавне факторе и кругове како у Атини тако и у Цариграду и на Фанару, да ова нотификација буде примљена те да се одмах успоставе потребни односи између обновљене Патријаршије и поменутих Цркава".

На крају су молили наређење Посланству у Атини и Заступништву у Цариграду да се нотификација учини."⁴³

Министарство иностраних послова одговорило је недељу дана касније - 11. фебруара 1921. године да „због општих прилика политичких за сад треба извршити нотификацију само Цариградској Патријаршији о уједињењу наше Цркве, о проглашењу Српске Патријаршије, о избору Патријарха, без икакве претходне дипломатске акције. То саопштење треба да изврши сама Патријаршија. У њему се не треба позивати на какве споразуме са нама".⁴⁴

Цариградска Патријаршија новембра 1921. добила је новог патријарха у личности Мелентија IV. Он је, заједно са својим Синодом, 19. фебруара 1922. једним Томосом пристао на изузимање некадашњих епархија испод јурисдикције Цариградске Патријаршије и припајање Српској Патријаршији и присаједињење дотадашњих аутокефалних помесних Цркава у једну „Свету Аутокефалну Уједињену Православну Цркву као сестру у Христу, која има и ужива сва права аутокефалности, према прописима и реду Свете Православне Цркве". Пет дана касније - 24. фебруара 1922. године - објављено је писмо патријарха Мелентија у коме је био одговор на писмо патријарха Димитрија. Томос и писмо прочитани су 2. априла/20. марта 1922. године после литургије у београдској Саборној цркви.⁴⁵

Признање осталих православних Цркава уследило је касније.⁴⁶

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Филозофски факултет

Косовска Митровица

_________________

1.  Биографске податке објавили су: Сава, епископ шумадијски, „Српски јерарси од деветог до дванаестог века", Београд-Подгорица-Крагујевац, 1996, 163; Предраг Пузовић, Митрополит Михаило (1869-1881,1889-1898); Каленић, бр, 5, Крагујевац, 1998, 4-8; (Поновљено у: Предраг Пузовић, Српска православна црква - Прилози за историју, 2, Београд, 2000, 69-80); Душан Љ. Кашић, У спомен на патријархе српске Димитрија и Гаврила и њихово време, Гласник Српске православне цркве, бр. 6, Београд, 1980, 92-98; Рајко Веселиновић, Патријарх Димитрије Павловић и његово време, Гласник Српске православне цркве, бр. 6, Београд, 1980, 98-109.

2. Видети: Ђоко Слијепчевић, Митрополит Михаило, Келн, 1980. Од Слијепчевића су многи преписивали и нема сврхе их наводити.

3. „Знајући унапред жељу и тежњу за јединством свих српских покрајинских цркава, држава је гледала да свој циљ спроведе на првом месту преко Православне цркве. Зато је влада Стојана Протића сазвала прву конференцију епископа свих обласних цркава у Сремским Карловцима 31. децембра 1918". - Благота Гардашевић, Организационо устројство и законодавство Православ-не цркве између два светска рата, Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, 37-64 (у даљем тексту: Б. Гардашевић, Организационо устројство...); Тјоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, 2, Београд, 1991, 556 (у даљем тексту: Tj. Слијепчевић н. д.).

4. Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 37-39, Рајко С. Веселиновић је тврдио да су митрополије Београдска, Карловачка, Црногорско-приморска и Буковинско-далматинска биле самосталне (аутокефалне) а митрополије у Босни и Херцеговини самоуправне (аутономне) - Рајко С. Веселиновић, Уједињење покрајинских Цркава и васпостављање Српске Патријаршије, Српска православна Црква 1920-1970, Београд, 1971,13 (у даљем тексту: Р. С. Веселиновић, Уједињење...).

5. Најпотпуније податке видети у: Димшо Перић, Устројство, организација и рад на законодавству Српске православне цркве у првој половини XX века (1901-1950), докторска дисертација одбрањена на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. Видети и: Димшо Перић, Црквено право, Београд, 1997, 225-231 (у даљем тексту: Д. Перић, н. д.). Овај аутор је користио Записник Средишњег архијерејског сабора АС Бр. зап. 284/173 од 8. септембра 1920. године.

6. Р. С. Веселиновић: Уједињење..., 13-19.

7. Д. Перић, н. д., 230; Р. С. Веселиновић, Уједињење..., 19.

8. Писмо Начелника Општег одељења Министарства вера, (највероватније од 28. августа 1920), министру вера - Архив Југославије, фонд „Министарство вера Краљевине Југославије", 1-1 (у даљем тексту: АЈ, 69,...).

9. Писмо Начелника Општег одељења Министарства вера, министру вера-АЈ, 69,1-1

10. Писмо Епископа жичког Николаја (Велимировића), поверљиво од 13/ 26. августа 1920, министру вера - АЈ, 69, 1-1.

11. Писмо Архиепископа и Митрополита пећског Гаврила (Дожића), број 1261 од 27/14. августа 1920, Министарству вера - АЈ, 69,1-1.

12. Текст планиран за позивницу састављен у Министарству вера - АЈ, 69, 1-1.

13. „Списак адреса на које се има предати позив за свечаност проглашења Патријаршије" - АЈ, 69,1-1.

14. Писмо министра вера, В. Бр. 8471 од 30. августа 1920, министру војске и морнарице - АЈ, 69,1-1.

15. Текст нове позивнице, В. Бр. 8471 од 30. августа 1920, састављен у Министарству вера - АЈ, 69,1-1.

16. Писмо министра вера, В. Бр. 8471 од 30. августа 1920, министру просвете - АЈ, 69,1-1.

17. Писмо Министарства иностраних послова, Пов. Бр. 10154 од 4. септембра 1920, Министарству вера - АЈ, 69,1-1.

18. Писмо Министарства иностраних послова, Пов. Бр. 10154 од 4. септембра 1920, Министарству вера - АЈ, 69, 1-1.

19. Писмо Министарства вера, ВБр. 8911 од 6. септембра 1920, министру саобраћаја - АЈ, 69,1-1.

20. Тако је текст позивнице за бана Хрватске Матка Лагињу гласио: „Молим Вас, Господине Бане да 12. септембра о. год. изволите присуствовати благодарењу у карловачкој Саборној Цркви поводом проглашења Српске Патријаршије, у 11 часова. Одело реденгот и цилиндар, у 1 час на ручак у Митрополији као гост Његовог Височанства Престолонаследника". Телеграм министра вера, ВБр. 8991 од 9. септембра 1920, бану Матку Лагињи - АЈ, 69,1-1.

21. Телеграми су имали ове речи: „Част ми је позвати Вас да изволите присуствовати Благодарењу које ће бити 12/9 текуће године у 11 часова у Катедрали Сремских Карловаца због проглашења Патријаршије. Одело свечано са свим декорацијама изволите одмах обавестити ако сте спречени позиву се одазвати". Телеграм министра вера, ВБр. 8750 од 9. септембра 1920, надбискупима барском Николи Добречићу и загребачком Антуну Бауеру и бискупу љубљанском Антуну Јегличу - АЈ, 69,1-1.

22. „Проглас успостављања Српске Патријаршије на дан Сабора српских просветитеља 12. ИХ. 1920. - 20. VIII1920. и Сремским Карловцима" - АЈ, 69, 1-1.

23. Р. С. Веселиновић, Уједињење..., 20.

24. Писмо министра војног, од 11. септембра 1920, министру вера - АЈ, 69, 1-1.

25. Телеграм бана Матка Лагиње, од 12. септембра 1920, Митрополији бе-оградској - АЈ, 69,1-1.

26. Телеграм надбискупа загребачког Антуна Бауера, од 11. септембра 1920, министру вера - АЈ, 69,1-1.

27. Телеграм заменика надбискупа Николе Добречића, од 8. септембра 1920, министру вера - АЈ, 69, 1-1.

28. Телеграм надбискупа Антуна Јеглича, од 12. септембра 1920, мини-стру вера - АЈ, 69,1-1.

29. Телеграм епископа-бискупа крижевачког Дионисија Њарадија, од 13. септембра 1920, министру вера - АЈ, 69,1-1.

30. Телеграм Митрополита црногорског Митрофана (Бана), од 15. септем-бра 1920, министру вера - АЈ, 69, 1-1.

31. Решење министра вера, ББр. 9559 од 22. септембра 1920, о откупу фотографија снимљених у Сремским Карловцима на проглашењу обнове Српске Патријаршије - АЈ, 69,1-1.

32. „Извод из Записника седнице Законодавног одбора Светог архијерејског сабора Српске Патријаршије држане 3/16. септембра 1920. у Београду", потписао митрополит Димитрије - АЈ, 69,1-1.

33. „Извод из Записника седнице Светог архијерејског сабора Српске Патријаршије држане 15/28. септембра 1920. у Београду", потписали секретар Сабора Митрополит зворничко-тузлански Иларион и оверио митрополит Дими-трије - АЈ, 69,1-1; Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 43. Вредно је помена да Д. Перић, Р. Веселиновић и Ђ- Слијепчевић, нису помињали овај састанак - Д. Перић, н. д; Р. Веселиновић, Уједињење..., 21; Ђ- Слијепчевић, н. д., 559.

34. Писана изјава Епископа велешко-дебарског Варнаве и нишког Доситеја, од 15/28. септембра 1920, предат Сабору - АЈ, 69,1-1.

35. Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 43; Ђ.. Слијепчевић, н. д., 559.

36. Службено саопштење Министарства вера, ВБр. 11094 од 25. октобра 1920. године - АЈ, 69, 1-1.

37. Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 43-44; Р. Веселиновић, Уједињење..., 21; Тј. Слијепчевић, н. д., 559. У наставку текста Слијепчевић је грешио у датумима. Тако је, на пример, погрешио да се Изборни сабор састао 12. септембра а свечано устоличење 13. септембра 1920. године, што није тачно. Тачно је да је Сабор одржан 12. новембра а устоличење сутрадан!

38. Наређење министра вера о објављивању саопштења, од 25. октобра 1920. године - АЈ, 69, 1-1.

39. Писмо митрополита Димитрија, АЕБр. 2844 од 15/28. октобра 1920, министру вера - АЈ, 69,1-1.

40. Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 44; Р. Веселиновић, Уједињење..., 22.

41. Указ престолонаследника Александра, од 12. новембра 1920., о избору митрополита Димитрија за првог патријарха - АЈ, 69, 232-358.

42. Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 44.

43. Писмо министра пољопривреде и шума, тј. заступника министра вера, Пов. ВБр. 31 од 3. фебруара 1921, председнику Министарског савета и министру иностраних послова в АЈ, 69,1-1.

44. Писмо Министарства иностраних послова, Пов. Бр. 1511 од П.фебруара 1921, министру вера - АЈ, 69, 1-1.

45. Р. Веселиновић, Уједињење..., 23-24.

46. Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 45.

Извор: „Св. кнез Лазар“, 1/2004.

Приређивач: „Борба за веру“