ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ ФАЛСИФИКУЈЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ!

Последњи пасус поменутог писма гласи:

„Претварати Цркву - Тело Христово и Заједницу Духа Светога - у правну установу, значило би одбацити речи Христове "Царство моје није од овога света". Ове пак речи Господње не значе "револуционарну свест", како мисли г. Чворовић, него значе да се Црква Бога Живога и Народа Божјег не може ни извести из Устава ни свести на Устав, чак ни на саме каноне, па ни на Свето Писмо, јер свако "слово убија, а Дух оживљује" (Јн.6,63), како гласе речи Христове изречене у изразито евхаристијском контексту Јовановог Јеванђеља, у коме их Црква и схвата, живи, пракиткује и примењује.“ (подвлачење М.М.)

Погледавши шта пише у Јеванђељу по Јовану, у глави 6, стиху 63, нађох следеће речи Христове: „Дух је оно што оживљава; тело не помаже ништа. Речи које вам ја рекох дух су и живот су“. Запрепастих се прочитавши ово. Зар то владика Атанасије погрешно цитира Свето Писмо!? Он Господу Исусу Христу приписује речи које Господ никада није изговорио!? Па то је невиђена дрскост и потпуно одсуство страха Божијег! У стиху 63 главе шесте Јовановог Јеванђеља нема ни помена речи „слово убија“, већ „тело не помаже ништа“. Још се владика Атанасије дрзнуо да испред нетачно цитираних речи Господњих дода и реч „СВАКО“ (слово), како би извео закључак какав је њему био потребан у контексту своје „зналачке“ критике написа мр Зорана Човоровића. Знам да је владика Атанасије погрешно преводио Псалтир и Тропаре, али је ово заиста превршило сваку меру!

Иначе, речи „слово убија, а дух оживљује“ су речи Светог Апостола Павла из Друге Посланице Коринћанима, глава трећа, стих шести.

Иако су ово речи Св. ап. Павла, а не Господа Исуса Христа, и упркос томе што нису изречене у „изразито евхаристијском контексту Јовановог Јеванђеља“, како „богословствује“ владика Атанасије (да би опчинио незнавене својом „ученошћу“), погледаћемо шта у свом тумачењу стиха шестог треће главе  Друге посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, каже Свети ава Јустин Ћелијски (иако је цитат подужи, сматрам важним навести га у целини, како не би било никакве недоречености и забуне):

>>АВВА ЈУСТИН ПОПОВИЋ

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

„...Који нас је оспособио да будемо слуге новом завету, не слову него духу; јер слово убија, а дух оживљује". (2. Кор. 3,6).

Без непрекидног прилива благодатне помоћи Божје човек није способан да ишта Христово правилно схвати и оцени. За необлагодаћене људе Христово Еванђеље увек остаје слово - мртво слово, књига - мртва књига. Само када се Дух Божји косне духа људског, људи устрепере над слатком тајном Еванђеља Христовог. И тада се по њиховом бићу разлива неко чудесно миље; и свим бићем се осећа и увиђа да је Исус Христос заиста једини истинити Бог и Господ, једини Спаситељ људи под небом. Истинита је, занавек истинита, света апостолова благовест да се само Духом Светим може познати, и признати, и видети Бог у Христу (ср. 1 Кор. 12,3). Тако и све што је еванђелско, Христово, можемо осетити да је божанско и спасоносно, само када наш људски дух обасја и прожме светлост Духа Светога. Онда човек осећа да су речи Христове, и слова тих речи "дух и живот" (Јн. 6,63). И зато што су "дух и живот", оне изгоне из човека све смртно и греховно и зло. Том својом животном силом оне оживљују наше умртвљене савести, наше парализоване разуме, наше обамрле душе, наша изнемогла срца. "Дух оживљује". А тај дух је у свакој Христовој речи. То осећа сваки који се удостоји примити Духа Божјег. Такав је сваки прави хришћанин. Стога су хришћани духоносци. Дух Свети "све испитује, и дубине Божје", и открива их духоносним хришћанима (1 Кор. 2,12.10). Ми помоћу Духа Светог "знамо шта нам је даровано од Бога" у Христу, у његовом светом Еванђељу (1 Кор. 2,12).

Уствари, наш људски дух је мртав док у њега не уђе Дух Свети. Мртав за све што је божанско, бесмртно, вечно, савршено. Дух Свети улази у дух људски, како? Светом тајном крштења, и осталим светим тајнама и светим добродетељима еванђелским. Ваљда примећујете како својим молитвама постепено оживљујете свој дух, подижете га из мртвих, чините га све осетљивијим и свеснијим за све што је божанско и узвишено. То исто чинимо и својом љубављу, и постом, и смиреношћу, и кротошћу. Свака новозаветна врлина оживљује по неко наше гробље: једна - гробље мисли, друга - гробље осећања, трећа - гробље нада. Моја душа, мртва за љубав према ближњима, одједанпут устрепери том љубављу кад струја благодати Божје проструји кроз њу. ? она проспруји не насилно, не нежељено, не механички. Него ако у теби угледа тугу и напор и труд: како тугујеш што немаш љубави за ближње, како се напрежеш и трудиш да је стекнеш, како и против своје воље примораваш себе на њу. Чим то Дух Свети угледа у теби, Он ти одмах шаље благодати и силе љубави. Али шаље увек по мери твога труда. И потом стално домеће у твоју душу силе љубави по мери твоје ревности. То све бива тако, да не би ништа Божје било наметнуто човеку силом. Јер је све ту добровољно, све засновано на слободној вољи.

Што важи за љубав, важи за све новозаветне врлине: молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење, милосрђе. Колико се човек труди око њих, толико и добија од Бога благодатне помоћи за њих. И он је увек свестан да је та "врсноћа наша од Бога", који нас и оспособљује да живимо новозаветним животом, да будемо слуге новом завету. То пак значи: да будемо слуге своме спасењу, своме прослављењу, својој бесмртности, својој вечности. Јер служба новом завету и јесте служба Богу Победитељу смрти, Богу Васкрситељу, Богу Осветитељу, Богу Спаситељу и Наградитељу. Служећи таквом Богу, ми служимо својој боголикости, својој бесмртности, својој вечности, свему што је божанско и савршено и славно и прослављено; служимо своме васкрсењу, своме вазнесењу, своме вечном прослављењу. Зато је та служба - "радост у Духу Свегом" (Рм. 14,17): царовање Духа Светог у духу нашем сада, свагда, и увек, и кроза све векове. Заиста, само је нови завет - служба бесмртности нашој. И само живећи у новозаветним истинама, човек живи и служи својој божанској бесмртности. Ван тога, и без тога - служи смрти. Да, служи смрти, јер ван новозаветног Бога и новозаветне Истине смрт остаје непобеђена, и грех. А човек када ма коме греху служи - смрти служи. И то увек чини, ако није у њему - Он: Једини Безгрешни, и стога Једини Победитељ греха, смрти и ђавола.

Зато се једино преко Њега и Њиме служи својој бесмртности и безгрешности. Оној безгрешности, за коју се православни хришћани ревносно моле сваки дан по неколико пута, на јутрењу, на литургији, на вечерњу: "Сав дан (или: сав вечер) савршен, свет, миран и безгрешан, молимо у Господа! - Подај, Господе!" - Заиста, служба својој људској бесмртности и својој људској безгрешности. А и за једну и за другу човеку даје љубави и силе само Он: Једини Безгрешни, Он: Једини Бесмртни.<<

После прочитаног тумачења Светог аве Јустина стиха шестог  из треће  главе Друге посланице Коринћанима, ја незнавени постављам питање: каква је веза између речи Ап. Павла и онога што је владика Атанасије хтео да докаже цитирајући их у свом тексту?  Изгледа да та веза постоји само у глави владике Атанасија.

      Дакле, молим све богословски образоване посетиоце БОРБЕ ЗА ВЕРУ да посвете пажњу фалсификовању Јеванђеља, Псалтира и Тропара од стране владике Атанасија. Јер очигледно је да је враг однео шалу!

       Други разлог због чега сам се латио писања овог текста јесте тај што владика Атанасије у писму господину Чворовићу оспорава силу закона који је увек дат да се ограничи самовоља силних, а заштите немоћни, тврдећи да је Дух Свети над сваком одлуком Сабора. Да ли и над одлуком да се има служити Божанствена Литургија како су је служили Свети Владика Николај и Свети Авва Јустин? Без обзира на правилно богослужење Његове Светости патријарха српског Иринеја, још увек има много владика и њихових свештеника (па и сам владика Атанасије) који ову одлуку ниподаштавају. Дакле, неко од претерано самоуверених архијереја би требао да нам да списак над којим одлукама СВЕТОГ САБОРА СПЦ јесте Дух Свети а које можемо “окачити мачку о реп”.

Овај свој напис завршићу речима Откривења, којима се завршава Нови Завет (од којих, иначе, страх хвата сваког ко у себи има имало страха Божијег):

 „Ја свједочим свакоме који слуша ријечи пророштва књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке написане у књизи овој. И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дио од Дрвета живота, и од Града светога, што је написано у књизи овој. (Откр. 22,18-19).

Милан Милосављевић