Протојереј Теодорис Зисис

ЕКУМЕНИСТИ СУ ОДГОВОРНИ ЗА ЗЛОУПОТРЕБУ ЈЕВАНЂЕЉА И ПРОПАСТ ИНОСЛАВНИХ

1. Папизам и протестантизам су искривили Јеванђеље

              У задње време, многи чланови Цркве су узнемирени деструктивним и брзим развојем такозваних међухришћанских односа Православних са двема великим јересима запада – папизмом и протестантизмом. Своју забринутост су показали много пута, а ове године и састављањем добро познатог „Исповедања вере против екуменизма“, које је било у оптицају и које је потписано од стране многих, а које је по први пут засметало и узнемирило екуменисте, самозадовољне и самохвалне постигнутим успесима.

Како су почеле а како завршиле досадашње уније Православља са Римом

Лионска унија

Ромејски Цар Михаило VIII Палеолог, попустио је под притиском латинских јеретика римокатоличких и сложио се да се сазове „Сабор сједињења” Грка и Латина. Сабор је сазван 4-ог маја 1274-е године од римског папе Григорија Х (1271-1276) у Лиону. Православни грчки посланици, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli”, који је потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела.

М. Салатил

КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Нови Тропар[1], глас 1:

Богослова богонадахнутог похвалимо,

који српом Духа сасече потпуно

лаж безбоштва и гордост Латина,

Јустина мудрога Србина,

(Post Vaticanum II)

 Други ватикански концил, који је одржаван током 1962-1965. г, у време двојице папа, Јована XXIII и Павла VI, доносио је одлуке у ситуацији коју су сами католици одредили као дубоку кризу. У то време је одлив свештенства из Римокатоличке цркве само у Сједињеним Државама износио око хиљаду људи годишње, док је број оних, који су били неноминални католици или, како се то на енглеском каже „church goers” (парохијани, досл. они који редовно одлазе у цркву), постајао све нижи у односу на католике по рођењу или по националној припадности, тј. оних који су само крштени у оквиру Римокатоличке цркве. Сами католички бискупи и богослови су по нечему одредили да је таква ситуација паралелна са оном каква је постојала у Европи пред Реформацију, у епохи кризе католицизма.