БОЉЕ ЈЕ БИТИ СИРОМАХ СА ХРИСТОМ, НЕГО МИЛИЈАРДЕР СА ЂАВОЛОМ

«Рече Господ:

И како хоћете да чине вама људи

чините и ви њима онако.» (Лука 6,31)

      Постоје, драги моји непријатељи Христове Цркве, који је непрестално оптужују. Шта они говоре? Неке од њихових отпужби су и ове, да се Црква не одазива захтевима времена у којем живимо, да су јој непознате недаће савремених људи, да се Јеванђеље занима само за живот после смрти и да је равнодушно за садашњи живот, да са својим проповедима о рају и паклу усмерава наш ум на метафизички свет и да успављује народ, који постаје жртва експлоатације. Шта имамо да одговоримо на ове оптужбе?

Један руски пустињак, схиманах Макарије, који је живео у пећини на Керасији и умро 1888.г., причао је следеће: Схимонах отац Арсеније, шумар Велике Лавре, био је пре ступања у монаштво 18 година капетан сердара (хришћанске страже Свете Горе), и неколико година чобанин. Знао је све стазе светогорских шума, због чега су га и назначили, када је ступио у Лавру, на дужност шумара.

Американац Мајкл Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију у САД, долазио је у Црну Гору и том приликом испричао своју чудесну причу.

Ми православни волимо да кажемо да се наша Црква убрзано подмлађује, да је омладине у храмовима све више и више. Али реалност није баш тако светла: број „симпатизера“ заиста убрзано расте, али број озбиљно оцрковљених младих људи, до данашњег дана, није баш тако велики. Таква ситуација представља озбиљан црквени проблем, који морају заједно да решавају, како сама омладина, тако и ти, који их доводе у храм.