|
"Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника - то су силе: чудо, тајна и ауторитет. Човек не тражи толико Бога колико чудо"
Достојевски, Поема о Великом инквизитору Увод Уредништва: Брат Стефан нам повремено напише приватно понеко писмо, али смо га и овај пут, као више пута до сада, замолили да његово писмо објавимо, јер је реч о одличном теологу и здравомислећем младом човеку, који, силом (не)прилика и разочараности у црквену јерархију ради посао који нема везе са Црквом...
+ + + Поштовано уредништво, Бог вам помогао! Пошто се срећем са свакаквим демонизованим људима, од којих човек само треба да се склони и да побегне, овај текст што сте избацили од оца Јустина, тј. светог Јустина, само поглед на њега и на његову фотографију и његов свети лик, натерао ми је сузе у очи. Није лако кад сте сваки дан окружени људима који су у ствари демони у телу. А у оцу Јустину се види Христов лик. И уопште текстови које избацујете свакодневно, од великог су значаја, јер су сведочанство светлости у овом тамном времену. Жељко Малнар је говорио, без обзира што је океан прљав, ти буди једна капљица која ће бити чиста у том океану. Да ли је могуће да капљица воде не буде прогутана од прљавштине океана? Немам одговор на то питање, али ако се сјединим са прљавим океаном, и ако признам да је прљавштина дефинитивна стварност, онда знам да ћу изгубити себе. Српски народ није свестан ничега, овде још увек по великим градовима не постоји канализација, а камоли свест о борби за неки идеал, за идеју, за истину. И отац Јустин је лепо рекао, свештеник, то је човек вечан. Свака реченица оца Јустина има већу вредност него дипломе Оксфорда и Сорбоне. Људи данас не желе да буду вечни, ми данас у Цркви живимо реалност Великог инквизитора. Тих 15-ак страница које је написао Достојевски у Поеми о Великом инквизитору у „Браћа Карамазови“, то је 15 најдубљих страница икада написаних. Мене неки поступци врха СПЦ и подсећају на учење "Великог инквизитора". Да покори људе чудом, тајном и ауторитетом. У Поеми се, између осталог, каже:  „У маси пометња, повици, јецање и, гле, управо у том тренутку, изненада, пролази преко трга поред катедрале лично кардинал, велики инквизитор. То је скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, испијеног лица, упалих очију, али из којих још зрачи сјај као жеравица. О, није он у својој раскошној кардиналној одори, у којој је сијао јуче пред народом, када су спаљивали непријатеље римске вере, не, у овом тренутку он је само у својој старој, грубој монашкој мантији. За њим иду, на извесном растојању, његови мрки помоћници и робови и »света« стража. Он се зауставља пред масом и посматра издаље. Све је видео, видео је како су ставили мртвачки сандук пред његове ноге, видео је како је васкрсла девојчица и лице његово се сневеселило. Он мршти седе, густе обрве своје и поглед његов сева злослутном ватром. Инквизитор пружа прст свој и наређује стражарима да њега ухапсе. И ето, таква је његова моћ и тако је већ навикнут, покоран и плашљиво послушан свет, да се маса одмах склања пред стражарима и усред гробне тишине, која је одједном настала, стражари га хватају и одводе. Маса, моментално, као један човек, клања се до земље пред старцем инквизитором, а он ћутке благосиља народ и одлази даље. Стража доводи заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у древном здању светог суда, и затвара га у њу. Пролази дан и настаје тамна, врела севиљска ноћ »без даха«. Ваздух »на ловор и лимун мирише«. Усред дубоке таме одједном се отварају гвоздена врата тамнице и лично старац, велики инквизитор, са свећњаком у руци, полако улази у тамницу. Он је сам, врата се одмах за њим затварају. Он се зауставља код улаза и дуго, минут или два, загледа се у његово лице. Најзад лагано прилази, ставља свећњак на сто и каже му: »Јеси ли то ти? Ти?« Али кад није добио одговор, брзо додаје: »Не одговарај, ћути. А шта би ти и могао рећи? Ја сасвим добро знам шта ћеш ти рећи. Па ти немаш ни права да додајеш било шта оном што си већ раније казао. И зашто си дошао да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. Али знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си ти и нећу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али сутра ћу те осудити и спалити на ломачи, као најгорег јеретика, и онај исти свет који је данас љубио твоје ноге, сутра ће, кад махнем руком, појурити да пригрће жар уз твоју ломачу, знаш ли то? Да, можда ти то знаш«, додао је у дубоком размишљању, ни за тренутак не одвајајући поглед од свог заробљеника… Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника - то су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно, и друго, и треће, и сам си дао за то пример...“ (Цела Поема може се прочитати овде:) Достојевски кроз лик Великог инквизитора разоткрива тријумф земаљске власти над духовном слободом. Он тврди да људска савест не подноси терет слободе избора. Да би људи били срећни и послушни, црква им је уместо слободне вере понудила три земаљске силе: чудо, тајну и ауторитет. 1. Чудо: Замена вере видљивим доказом Инквизитор замера Христу што је током кушења у пустињи одбио да претвори камен у хлеб и скочи са храма како би доказао своје божанство. - Поента: Инквизитор сматра да човек не тражи толико Бога колико чудо. Одбацујући доказе у име слободне љубави, човек бива препуштен сумњи. Да би умирио људску тежњу за чудом, ауторитет цркве мора да ствара привид чуда како би безусловно покорио људски ум.
2. Тајна: Илузија недокучивог знања Христос је отворио тајну божанског постојања свима, дајући човеку слободу да сам спозна истину. - Поента: Инквизитор сматра да човек не може да носи тајне о духовном свету, јер оне стварају недоумицу. Уместо да верницима открије пуну истину, Црква их држи у стању детињасте покорности. Тајна тако постаје механизам контроле масе, где само одабрани (Инквизитор и елита) наводно управљају недокучивим божанским законима
3. Ауторитет: Утеха у покорности Слобода носи најтежу моралну бригу – проналажење онога коме се сви заједно могу поклонити. - Поента: По Инквизитору, људи желе да се клањају нечему што је апсолутно неоспорно и што укида сваку сумњу. Црква преузима тај ауторитет, ослобађајући човека терета слободне воље и дајући му земаљски хлеб. Тиме институција постаје свемоћни господар који умирује људску савест, претварајући човечанство у послушно стадо.
Кроз ову синтезу, Достојевски најављује сукоб између Христа, који симболизује апсолутну љубав и слободу (са свим њеним патњама и одговорностима), и Великог инквизитора, који симболизује идеологију принудне колективне среће, материјалне сигурности и поретка. Кад Аљоша на крају каже Ивану, Иване како живиш са таквим мислима, како ћеш даље, а лепљиви листићи, а драгоцени гробови, а плаво небо, а вољена жена? Како ћеш са таквим мислима? И онда појас Пресвете Богородице који су донели, који сам по себи јесте свет, јер је то појас Пресвете Богомајке, али тај појас је искоришћен управо као чудо, тајна и ауторитет. Људи имају магијски однос према светињама. Игуман Јефрем, не само да саслужује са јеретицима како сте писали (овде:), ја се сећам како је проневерио преко 2 милиона евра из манастира Ватопед, то је био велики скандал који је заташкан још пре 15 година. И нема назнака да ће се нешто поправити, само ће бити горе и горе. И као што света пророчанства кажу, а ви сте више пута писали о томе, сви патријарси Помесних Цркава ће се на крају поклонити Антихристу. Јер је то њихов дух. Нека нас Господ све сачува од тог времена. Стефан Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
 |