Многи људи воле да одговоре на критике црквених проблема једном фразом: „Не судите, да вам се не суди“. Ово се посебно користи када је реч о онима на власти: епископима, свештеницима или о томе како хришћанин треба да живи по Јеванђељу.

Али овде постоји важна разлика.

Осуда је једно, а разобличавање је друго.

Суђење ставља себе на Божје место и доноси суд о особи. Одбрана је такође осуда, само што доноси позитиван приговор.

Разобличавање, с друге стране, назива зло злом, лаж лажју, а одступање од Јеванђеља отпадништвом.

Сваког дана, поред прописаних црквених читања, читао сам још једно поглавље Светог писма.

Данас је то било треће поглавље 2. Тимотеју, које јасно каже:

„Све је Писмо надахнуто од Бога и корисно за науку, за карање, за поправљање, за поуку у праведности“ (2. Тим. 3:16).

Напомена: не само за утеху, већ и за карање.

Свето писмо нам није дато да бисмо се крили иза лепих речи и претварали да је у Цркви све у реду. Дато нам је и да разоткривамо лажи, грех и духовну заблуду.

Свети Јован Златоусти пише да је Свето писмо довољно за поучавање, за побијање заблуда и за исправљање живота.

А блажени Теодорит Кирски то још отвореније каже: оно разоткрива безакони живот и враћа оне који су залутали на прави пут.

 Стога, када човек нема ништа суштинско да каже као одговор на речи Јеванђеља, често једноставно каже: „Не судите“.

Али хришћанство није религија удобног ћутања.

 Ако је Свето писмо корисно за разобличавање, онда ћутљиво прихватање зла и лажи није врлина.

Једино питање је: да ли говорите из злобе и самољубља – или из љубави према истини?