Један поклоник Гроба Господњег имао је у Јерусалимском храму 1930. године овакву чудесну визију о Богомољачком покрету у Србији, коју ја дословце преносим онако како је он описује:

–„На Велику суботу“, вели он, „заноћили смо у храму на Гробу Господњем. Целе ноћи смо се молили Богу, како је ко умео, знао и желео по своме осећају и разуму. Ја сам се молио Богу да сачува нашу земљу, те да и мени у њој буде добро, јер сам знао, ако не буде добро нашој држави неће бити ни мени добро. У једном тренутку осетих да сам добио духовно надахнуће и да ми се отворише вид и слух. У томе видех сотону који сеђаше на престолу свом као цар, окружен светло-тамном затвореном бојом и огромном непрегледном својом пратњом. Узе неки рог у виду трубе и затруби. Глас му беше огроман, јачи од грмљавине и поче долетати мноштво разних животиња, а највише црних птица и људи, те покрише готово цео простор око њега у ваздуху. Ја чух глас његов, и он изрече збору ове речи:

’Синови пакла, данас је свечани дан, јер победисмо православну Русију, као и друге народе. Њихове су старешине у нашим рукама, само се по неко од њих још по мало бори. Али се у Србији види нека мала заставица и над њом се налази Мати Распетога. Ја сам њеним вођама дао нашу науку и научио сам их да се отимају за земаљско богатство да би заборавили духовно, те сам успео да их у томе добро заведем. Они раде за нашу ствар боље него што се може очекивати. Но Распети Христос, на место ових, узео је неке просте људе из народа и развио је заставу, ено, опет у Србији и дао им је за вођу Мајку Своју, као најмилију и најоданију.

Синови моји, синови пакла! Пазите да са њима свештеници њихови не крену се, јер ако оду са њима свештеници, изгубићемо народ и Распети Христос ће помоћу њих све од нас опет повратити, и ми ћемо сви поново морати ићи у вечни огањ. Продужите своје деловање на свештена лица, уливајте им у разум гордост, славољубље, међусобне расправе и похоте, а пред народом претварајте се и сами као да сте свештеници и радите све противу вере у делима да би тиме народ што више омрзли са свештенством и на тај начин га одбили од Цркве. Настојите да се народ не исповеда и не причешћује, јер га тако Распети Исус неће штитити од нашега утицаја.

Сада на посао устајте, да тај покрет уништимо што пре у народу. Њихове старешине ће нас и сами помоћи да се то ширење спречи, јер су ми такви помогли да и распетог Христа уклонимо са света. Моји су већ добили дозволу од власти, да верне себи привуку на неки начин, тек да се што пре уништи православље у тој маленој Србији, која ми још даје знатан отпор’.

Један рече из гомиле: ’Све би то ишло лако, али шта ћемо да радимо са славом Србиновом, јер их она силно штити од нашег утицаја?’ Он им рече на то: ’Када безакоња њихова преовладају, престаће да славе; и слава ће сама побећи од њих. Док их она чува, дотле је немогуће ни душе њихове после телесне смрти сасвим придобити.’

Други глас чу се из гомиле: ’Шта ћемо чинити да им спречимо гласове и везу са небом? Како ћемо им омести то да их Распети не обавештава о нашим плановима, јер што више ми радимо, све им више Распети улива јеванђељску реч, те се читава побуна у народу диже противу нас.’ Он им сада рече: ’Наредићу њиховим старешинама да им забране скупове и разговоре, под изговором да је то бајаги на штету њиховог угледа да шире Јеванђеље они који га не разумеју, и унећу мржњу међу њима што већу и учинићу да у њима охладни љубав те неће разумети и оно што им буде говорено. Наредићу свима мојим слугама који мене слушају да све гласове с неба огласе за моје дело, и на тај начин свет неће веровати оно што буде чуо и оно што му се буде говорило. Свет ће цео бити заведен и пасти у похотљивости, то моћно наше оружје. Тако ћемо сасвим угасити љубав у свету и отклонити то најјаче оружје Распетога које се још по негде налази. Успео сам у томе што сам уништио пост. Љубав сам заменио мржњом, а пост похотљивошћу.“

Затим видовити хаџија наставља даље: „На Богојављење 1932. год. видео сам при молитви у својој кући Небеске прилике на Источној страни са много грбова разних држава. Сви беху црним флоровима покривени, али се опет њихови шарени делови у неколико распознаваху. Међу њима беше и српски грб такође у црнини, само у њему беху два слова С. С. веома светла, што у другима не видех ни у једном. Ја упитах: ’Шта то значи?’ Један ми глас рече: ’Ово су грбови многих држава већих и мањих који су се изједначили. Само је на српском грбу остало нешто мало светлости. Борба је сада физичка и духовна толика да се и то мало светлости може угасити’. Но ја спазих једну особу и она ми изгледаше као женска прилика (вероватно Пресвета Богородица), која стајаше над српским грбом и изгледаше ми као да га раширеним рукама покриваше или од нечег брањаше.“

Мислим да на крају свега овога није потребан коментар овој хаџијиној визији, јер је сваком јасно каква се борба око нас водила и шта је све кнез таме употребљавао да разори дело Божје; само на супрот његовим плановима Светлост Православља код нас, не само што се није угасила, него се још више разбуктала. Многе демонске замке биле су око нас исплетене, многе отровне стреле на нас уперене, многи црни облаци над нама су се надвили, но Господ нас је, браћо, закрилио, јер је Његова победа увек била и остаће над сваким мраком и злобом пакленом; о Његово Божанско оружје одбиле су се све стреле нечастивога које су биле на нас уперене да нас заведу са пута Божијег, и данас ми можемо Божјом благодаћу да славимо победоносно двадесетогодишњицу рада на ширењу хришћанске идеологије, јер са Христом смо, браћо, победили.

Но будимо од сада на мртвој стражи против кнеза таме који никад не спава и једнако тражи кога ће да прождере и одбацимо све мржње, гордост и интриге, и настојимо да завлада око нас свуда Љубав Христова, јер је она заиста непробојно оружје које никаква сила демонска не може да победи.

Лазар Тобожан, чиновник Окружног суда за град Београд, Панчево.

„Мисионар“, септембар и октобар 1940. године, број 9 и 10.