Наишли смо на један текст, у коме „старац“ Порфирије Кавсокаливит изражава свој однос према причешћивању. Његове речи – као што ћете видети, у контексту како су изречене – поткрепљују новотарску праксу сваколитургијског причешћивања.

Он уопште не помиње подвижничку припрему - покајање, пост и исповест као услове за причешће, већ за неприступање наводи само „канонске препреке“.

Није, зато, ни чудо што је он један од најпоштованијих „стараца“ у крилу модерниста.

Такође желимо да нагласимо да је текст са изјавом „старца“ Порфирија пренео руски ТГ канал „Полиправ“, потпуно афирмативно.

Из вишедеценијског искуства увидели смо да Руси уопште немају проблем са честим и сваколитургијским причешћивањем, да је њихова максимална норма „три дана поста“ (сада и то укидају, попут српских новотараца), па Кавсокаливита преносе чак и они који спадају у "зилоте", рецимо сајт „Москва Трећи Рим“ (према коме се треба с пажњом односити, и треба да га читају само добро утврђени у Православљу, црквеном учењу и Светом Предању, како не би били уведени у заблуду).

Зато ћемо поновити оно што годинама пишемо: нама, Србима, у причасној пракси не могу бити узор ни Руси ни Грци, већ наши Светитељи и Подвижници, почев од Светога Саве, па све до Светог Владике Николаја и оца Јустина.

Ево поменутог текста, а посебно ћемо дати детаљнији осврт на изнете  ставове.

+ + +

„Ја“, рекао је старац Порфирије, „кадим их, али они чак ни главе не сагињу. Кажем: 'Стојмо добро, стојмо са страхом', а они настављају да седе. Благосиљам их, а они причају.

И најтрагичније је: кажем: 'Узмите, једите... Пијте од ње сви', али само мало њих приступа Светом Причешћу. То је велика мука за свештеника.“

Упитао сам га: „Геронда, да ли заиста сви треба да се причешћују?“

 „Дете, то не кажем ја. Сам Господ каже: 'Сви!' („...пијте из њега сви“). Или можда ова реч има неко друго значење које не знам? А онда молитва каже: '...и кроз нас, свим људима'. Наравно, ово се односи на оне који немају канонске препреке за примање Причешћа.“

Они који имају препреке морају прво добити дозволу од свог духовног оца. Али како се може ући у свакодневни живот без Светог Причешћа, без Христа?

Дошао си у цркву и изгубио најважнију ствар — Дар, целокупно благо.

Остао ти је само антидор.

Знаш ли, Георгије, шта је Свети Олтар?

То је највећа светиња на земљи.

Краљевски престоли, председничке столице, универзитетске говорнице — све је то безначајне вредности у поређењу са њим.

Свети Олтар је Горућа Купина.

Овде силази сам Христос.

Овде обитава Свети Дух.

Овде анђели окружују олтар. То је страшан и чудесан призор.

Често сам се плашио чак и да додирнем Свети Престо рукама.

 И усред свег овог чуда, видети вернике како шапућу о свакодневним ситницама, не доживљавајући највећу Тајну која се дешава...

Ко служи Литургију?

Само свештеник?

Или сви заједно — клир и народ?

Зашто се зове „Литургија“?

Зар ова реч не значи „заједничко дело народа Божјег“?

 Као што свештеник стоји пред Богом, тако треба да стоји и сваки верник: сабран, свим срцем предан Господу.

У овом тренутку, више нисмо на земљи.

„Ко мистично представља Херувиме...“ ми смо већ на Небу, пред Светом Тројицом. Нема „светских брига“. Сви постајемо саслужитељи ове велике Тајне... О, каквом чашћу нас Бог почаствује!

Ако заиста верујемо да се пред нама врши Велика Жртва, онда морамо стајати „са страхом Божјим“.

 Морамо плакати од радости што сам Бог силази к нама и приноси Себе као жртву из љубави према човечанству.

Ако у ово не верујемо, зашто онда уопште долазимо у цркву?

Кога обмањујемо?

Чак су и они који никада не улазе у цркву понекад доследнији од нас.

 Нека нам Бог подари снаге да издржимо ово чудо.

Заиста, и свештеник и лаик стоје тако близу Тајне, тако близу Сунца Истине. Али свемилостиви Господ, у свом неописивом снисхођењу, не само да нас чува, већ — застрашујуће је чак и рећи — жели да почива у нашем ништавилу.

На ове речи, побожни старац, истински служитељ Божанске Литургије, заплакао је... А затим додао:

„После Божанске Литургије, човек одлази испуњен дубоким миром, који се прелива на оне око њега. Сада носиш Христа у себи. Постао си Христоносац.

Једна молитва говори све:

„Даруј нам да Ти служимо у светости.“

(Из сећања Георгија Папазахоса (†), професора кардиологије на Универзитету у Атини и личног лекара Светог Порфирија Кавсокаливије.)

Извор: ТГ "Полтиправ"