Посланица митрополита Филарета Вознесенског из 1975. године, митрополиту Иринеју из Православне Америчке Цркве (OCA), објављено у "Православној речи" из Платине 1975. године.

Напомена уредника - отац Серафим Роуз:

У вези са Трећим сведијаспорским сабором Руске Заграничне Цркве, посланице су послане „париским" и „америчким" руским јурисдикцијама, у нади да ће се коначно обновити јединство у јединственој Руској Заграничној Цркви. Одговор из „Париза" је био хладан, јер, по речима у одговору епископа Александра ове јурисдикције, „наше разумевање самих основа црквеног поретка, тј. православног учења Цркве (еклисиологије) разликује се од вашег". Ова јурисдикција тежи пре свега „признавању" од стране других јурисдикција и стога нема интереса за јединство са Црквом која је сада углавном „непризната" због својих отворених посланица против јереси екуменизма. Mеђутим, посланица Америчкој Митрополији (OCA), наишла је на већу наклоност, а митрополит Иринеј је одговорио апелом за обнову црквеног општења без икакве расправе о еклисиолошким разликама. 

Црквено неписмена руска штампа је потом испунила простор разговорима о „миру", „љубави" и „заједничком слављу". Митрополит Филарет је коначно окончао овај предмет разговора Посланицом коју објављујемо. Она је  примљена са потпуним шоком и запрепашћењем, како од стране митрополита Иринеја, тако и од стране већег дела руске штампе – ​​толико да су његове речи постале стране љубитељима овог света. Несумњиво је да је молитвама Блажене Ксеније Петроградске тако убедљив крај посланице – који би могао изгледати „глуп" „мудрима" овога света – стављен у „дијалог" који је постао бесмислен.

ВАШЕ ЕМИНЕНЦИЈО!

НАША ПРЕПИСКА у новинама је дошла у ћорсокак и нема смисла да се наставља.  Али сматрам да је потребно да одговорим на Ваше последње писмо.

Апелујући на моју савест, цитирате одломак из вашег претходног писма и питате: "Где у њему видим „оштар полемички приступ"? Не видим га – у овом одломку. Али нисте цитирали цело ваше писмо, Ваше преосвештенство. У њему постоје сасвим друге мисли и изрази.

Упорно избегавајући главно питање које нас дели, ви упорно позивате на молитвено оштење. Шта рећи? Обнова таквог оштења била би велика радост. Али са општењем се може почети само када постоје неслагања личног карактера. У таквом случају ствар је јасна и једноставна: нека буде мир, и славићемо и молићемо се заједно. Али када постоје неслагања око принципа, у складу са речима Свете Цркве – „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали (у јединству ума)" – онда је прво потребно постизање таквог јединства ума.  И тек када се то постигне, радост постигнућа крунише се заједничком молитвом. Сетите се историјског састанка јерараха – митрополита Евлогија, митрополита Теофила, митрополита Анастасија и епископа Димитрија – који је сазван ради испитивања питања која су се тицала управо црквених подела, баш као у овом случају. Тада јерарси који су већали нису започели, већ завршили свој састанак заједничким саслуживањем.

И уопште, у историји Цркве није било заједничког саслуживања без јединства ума. Саслуживање без јединства ума је чисто екуменистичко достигнуће наших дана. „Љубав", схваћена према екуменистичком мишљењу, широко отвара свима и свему своје „љубавне загрљаје", и ти загрљаји су спремни да задаве до смрти Истинско Православље, сахрањујући га у крилу неправославних начина размишљања.  На крају крајева, није без разлога Апостол љубави рекао да човека који погрешно говори о истини не треба примати у кућу, нити га поздрављати. Јер онај ко га поздравља учествује у његовим злим делима...

Главно питање које нас раздваја јесте питање Совјетске јерархије. Руска Загранична Црква ће је признати као законито и стварно вођство страдалне Руске Цркве само када се, са свом одлучношћу, одрекне срамотне и страшне декларације митрополита Сергија, сиђе са свог погубног пута и ступи на пут црквене праведности, отворено и неустрашиво је бранећи. Срамотна мрља мора бити опрана. И све док се то не догоди – она остаје под „омофором" богоборног режима, не усуђујући се да направи ни један корак без његовог „благослова", посебно у својим активностима у иностранству. То је јасно чак и детету!

Овде прекидам своје писмо како бих цитирао, реч по реч, шта је о овом питању рекао архиепископ Андреј (Римаренко) Рокландски, који је дуго времена обављао своју пастирску службу у Совјетској Русији и добро познаје сву ноћну мору совјетске стварности. Владика је рекао следеће:

"Сећам се једног догађаја из живота Блажене Ксеније Петроградске. Била је посебно популарна међу трговачком класом. Трговци су приметили да им свака посета Блажене доноси успех у послу.

Једном на некој пијаци трговци су успели да добију мед од липовог цвета и од хељде, а такође и од другог цвећа и биљака. Свако је имало свој посебан укус и мирис. А када су трговци помешали све три врсте меда у једно буре, настала је таква арома и такав укус да је превазилазио најлуђе снове. Људи су одмах куповали овај мед, не штедећи новац. И одједном се појавила Блажена Ксенија. „Не узимајте га, не узимајте га", викала је; „овај мед се не једе: смрди на леш."

„Полудела си, матушка! Не узнемиравај нас! Видиш какав профит остварујемо. А како можеш да докажеш да се овај мед не сме јести?"

„Ево како ћу то доказати!", вриснула је Блажена, наслонила се свом снагом на буре и... преврнула га. Док је мед текао тротоаром, људи су чврсто окружили буре; али када је сав мед исцурио, сви су вриснули од ужаса и гађења; на дну бурета лежао је огроман мртав пацов. Чак су и они који су купили овај мед по високој цени и однели га у теглама, бацили га.

Зашто сам се сетио овог догађаја - наставио је владика Андреј.

Одговорићу радо. Пре неколико дана, један Американац, који је заинтересован за Православље и био је у скоро свим Православним Црквама и у Совјетском Савезу и овде у Америци, питао ме је зашто ја и цела група руских православаца не учествујемо у пријему Патријаршијске (МП) делегације, и уопште изгледа да избегавамо све што је везано за црквени живот у Совјетском Савезу, па чак и овде у Америци, избегавамо оне православне јурисдикције које су некако повезане са Патријаршијом (МП). У чему је проблем?  Зар догме нису исте, или су Тајне различите, или постоји другачија Божанска служба? Размислио сам сам и одговорио му: „Не, та православна вера мирише као добар мед. Али ако сипате тај мед у буре на чијем дну лежи мртав пацов, да ли бисте желели да окусите тај мед?"

Погледао ме је ужаснуто: „Па, наравно да не."

„И ми такође", одговорио сам му, „избегавамо све што је повезано са комунизмом. Комунизам је за нас исто што и мртав пацов на дну бурета. А ако бисте то буре напунили до самог врха најбољим, најмириснијим медом - не, не бисмо желели тај мед. Мед је сам по себи изврстан, али у њега је пао отровни смрад мртвог леша."

Американац је ћутке климнуо главом. Разумео је. А ви?... Упечатљиво и убедљиво!

Завршавајући своје писмо, питам Ваше преосвештенство: Да ли у својој савести као епископ заиста сматрате слуге КГБ-а, обучене у мантије и капуљаче, истинским духовним вођама и поглаварима многострадалне Руске Цркве? Зар заиста не видите да на дну те квазицрквене Совјетске организације, са којом сте се везали лежи мртав пацов комунизма?

Или више волите да затворите очи и зачепите уши како не бисте видели и чули и одбранили се од ружне стварности?

Наравно, ако је то тако, онда су сви даљи преговори о уједињењу сувишни и не може бити ни говора о заједничком саслуживању.

27. фебруар/12. март 1975. Митрополит Филарет

Делегација свештеника, углавном из Московске патријаршије, коју је спонзорисао Национални савет цркава, посетила је Сједињене Државе у фебруару и марту ове године (1975), остваривши многе „екуменске" контакте и званично примљена од стране епископа Америчке митрополије (ОCA). 

То јест, Московска патријаршија, на коју се Митрополија (ОCA) обавезала прихватајући од ње њену фиктивну „аутокефалност", по цену проглашавања свету „каноничности" и „православља" ове организације.

(Напомена преводиоца - отац Серафим Роуз)

Извор: "The Orthodox Word", јануар - фебруар 1975.

Коментар Уредништва: 

На псеудоправославном Париском институту, што га помиње у горњем тексту отац Серафим Роуз, као предавачи се појављују лажни Јустиновци:  Митрополит Амфилохије Радовић (од 1974-1976) и епископ Атанасије Јевтић (од 1968-1972), који су саслуживали тамо са свима онима које је отац Серафим Роуз и Руска Загранична Црква називала расколницима и псеудоправославнима, као легло јереси. ИМА НЕКА ТАЈНА ВЕЗА...