Најупечатљивији пример онога што подразумевамо под „ватиканским моделом управљања“ у нашој (руској) Цркви јесте сусрет између московског патријарха и римског папе у Хавани. Непосредно пре овог састанка, одржан је Архијерејски сабор Руске православне цркве, на којем се предстојећи састанак на Куби НИЈЕ ЧАК РАЗМАТРАО.

Размислите о томе...

Алфејев и Одељење за спољне црквене односе (ОВЦС) намерно су држали овај свој „пробојни пројекат“ у тајности ЧАК и од епископа, да „не дај Боже да пропадне“.

Ако негде постоји јасан преседан за антисаборизам, то је он.

Алфејев је тада толико погазио саборност да није оклевао да се отворено похвали да је само неколико људи било упознато са логистиком састанка.

И када само неколико људи одлучи о нечему, након чега неколико правоверних епископа истовремено престане да помиње Патријарха, то није саборност.

Чак и ако би, на папиру, такав начин деловања добио сав легитимитет својствен само саборским институцијама.

У идеалном случају (ватикански идеал), све одлуке треба да доноси контролисана група људи.

 Не велика.

Назовимо то ОВЦС+.

 Ови људи морају да деле еклисиологију ОВЦС-а. Ова еклисиологија се огледа у животу Никодима Ротова (оснивач ОВЦС-а, тајни кардинал и духовни отац патријарха Кирила – нап. „Борба за веру“), који је умро у папиној пријемној соби и који се залагао за међусобно заједништво између католика и православаца.

 Православна еклисиологија о којој су њихове колеге писале им је потпуно страна, али они више воле да то не рекламирају, нудећи своју јерес у малим дозама као неку врсту посебног знања само за истински просветљене.

Најинтелигентнији православни људи су годинама слати на западне универзитете на просветљење кроз постдипломске програме Цркве, где су обично добијали доживотну ињекцију религиозног релативизма.

О томе неће отворено говорити, али сви приоритети и стратегије ОВЦС+ биће засновани на овој еклисиологији и „тајном знању“ просветљених.

Оно што се дешава са наследником трона ОВСЦ+, почевши од његовог прогонства у Будимпешту након теофаније, тешко се може описати као било шта друго до божанска интервенција.

Рат Русије против Запада постао је прави црни лабуд за ОВЦС+.

Антизападни и патриотски испади били су потпуно непланирани од стране оних за које се центар хришћанства неумољиво налази у старом Риму.

Патриотизам и ОВЦС су неспојиви.

Потребно је само посетити европске парохије Московске патријаршије (где је ОВЦС званични чувар капије) да би се ценио степен руског патриотизма међу тамошњим свештенством.

Упечатљив пример, и више правило него изузетак, је овај становник Санкт Петербурга у Европи, о коме су људи писали такве ствари да цела ПЦУ, заједно са Ходорковском епархијом, тихо пуши са стране, ако је то истина. Нећемо понављати гласине, и нисмо имали прилику да их проверимо, али претрага је открила да овај човек, иако је православни свештеник, тихо ради у католичкој парохији и одговоран је за комуникацију за паписте.

Као она принцеза Фиона из Шрека: звер ноћу, лепотица дању: By day one way, by night another, this shall be the norm, until you find true love's first kiss, and then take love's true form..

Дакле, за ОВЦС+, „Фионинин пољубац истинске љубави“ нису Свети Оци, нити Коливаде, нити амерички талас православног прозелитизма.

За њих је то непогрешиви плави пољубац Ватикана.

Управо зато је, након тог судбоносног „пољупца“ у папиној пријемној соби, ОВЦС+ заувек остао ватиканско „чудовиште“ које се настанило у најважнијим органима наше Цркве.

Овде се не ради о томе да је Архијерејски сабор узурпирао ауторитет Помесног сабора.

Поента је у томе да се чак ни на Архијерејском сабору не одвија права дискусија о виталним питањима за Цркву без прелиминарних нацрта готових решења.

 Да је Патријарх, као што је и требало, играо улогу једноставног модератора за столом, где сваки епископ може да говори, а исход дискусије није унапред одређен, онда не би било проблема са саборношћу.

Каже се да је један од разлога зашто епископи РПЦЗ нису желели места у Синоду РПЦ тај што једноставно нису били спремни да гласају за готове одлуке.

И нема ништа антицрквено у томе да се недостатак саборности назове правим именом.

Црква је преживела времена Светог Синода без Патријарха и саборности.

Али ако упоредимо ОВЦС+ и Свети Синод на челу са благочестивим обер прокуратором, заљубљеним у Православље а не у Ватикан, онда је Свети Синод бољи...

Барем је искренији...

Без илузија...