Три млада искушеника седела су на клупи близу трпезарије једне зимске вечери, жалећи се на свој живот.

-„Отац игуман нам каже да се чешће молимо...“ уздахну један.

- „Да ли је то уопште могуће? Лењ сам, срце ми је хладно.“

- „И каже нам да читамо Свето писмо... Али чим седнем, зевам минут касније“, рече други.

- „И размишљати о Богу је такође тешко...“ додаде трећи.

- „Рад се наставља, разговори се настављају, али ум је као нога хромог човека, привучен Богу.“

 Разговарали су тихо, али у близини, на степеницама, седео је стари монах, отац Андреј, преврћући снег гранчицом и наизглед не слушајући. Али када су се њихове жалбе утишале, он је изненада подигао главу и тихо рекао:

- „Све је то лаж... Нисте ви лењи. Само не волите Бога.“

Послушници су се прво изненадили, а затим огорчили.

- „Како не волимо?“, рекао је један. „Дошли смо овде, у манастир, због Господа.“

 Старац им је пришао ближе, гледајући свакога право у очи, као да не види њихове зенице, већ нешто дубље.

- „Не. Господ је у вашој глави, а ваше срце је заузето другим стварима. И зато је Господу  скучено у вама. А када је тесан простор, нема љубави. А где нема љубави, увек ће бити 'Лењ сам'.“

Послушници су били збуњени, али су ћутали.

Старац је поново сео на степеницу и наставио – полако, готово шапатом, као да не говори њима, већ самом мразовитом ваздуху:

-„Рекао си, брате, да си превише лењ да мислиш о Богу. Али о чему мислиш сам по цео дан?“

- „О свом дому понекад…“, признао је послушник.

- „Што се тиче твоје мајке, како је?“

Старац се осмехну.

- „А када је твоја мајка била болесна, о чему си размишљао?“

 Јеси ли седео поред њеног кревета целу ноћ?

 Колико пута си прескакао оброке само да би јој донео воде?

 Јеси ли тада био лењ?

- „Не, наравно да не“, тихо одговори искушеник.

- „Видиш...“ рече Андреј. „Када волиш, ниси лењ.“

 Окрену се другом.

- „А ти си се жалио да си превише лењ да читаш Свето писмо. А колико пута си тајно узео ту световну књигу коју ти је брат дао пре него што си се постригао у келију? Колико ноћи си остајао будан док је ниси прочитао? Јеси ли тада био лењ?“

Други је поцрвенео и спустио главу.

-„Нисам био...“

 Отац Андреј се поново осмехну.

- „Зато што си волео оно што је тамо написано. Срце те је вукло тамо.“

Затим је погледао трећег.

- „И рекао си: 'Тешко ми је да размишљам о Богу.' Али гледај: чим чујеш да манастир очекује почасног госта или инспекцију, луташ по цео дан.“

 Напет, сећаш се свега, припремаш све, све у свом уму. И нема трага умора. И одједном, твоје памћење је оштро. Зашто?

Уздахнуо је:

- „Зато што се плашим да нећу моћи да се носим...“

- „Ето!“ монах је лагано ударио дланом о степеницу.

- „Дакле, када је потребно, знаш како да мислиш, и да се сећаш, и да покушаваш. Али за Бога — не знаш како. Зашто? Зато што Га не волиш онако како волиш своју мајку, или свог брата, или онако како цениш своју част.“

Браћа су утихнула.

 Снег је падао — тихо, готово бестежински.

Отац Андреј је дуго ћутао, цртајући гранчицом испред себе, а затим је рекао:

-„Не мисли да те прекоревам. Ни ја сам не знам како да волим како треба. Али знам једно: када се срце истински отвори Богу, онда нико не каже: 'Лењ сам.'“

Устао је, исправио своја исцрпљена рамена и наставио:

- „Кад би Господ за вас значио као ваша рођена мати, трчали би к Њему као деца која трче кући после дугог пута. Да је Он као ваш женик, бројали би сате до молитве. Да је Он твоје вољено дете, растргла би своје срце на комаде, само да Га не изгубиш ни на минут.“

Направио је неколико корака кроз снег и, ходајући у таму, рекао је још једну последњу ствар:

- „Лењост није болест. То је једноставно место у срцу које заузима нешто друго... Када те Вољени позове, увек имаш довољно снаге.“

И његови боси отисци стопала тихо су нестајали у дворишту, као да их је снег прекрио падајућим снегом попут анђеоског крила.