„Један човек је цео свој живот провео идући ка Богу. Истина, никада није отишао даље од врата. Дотрчао би и покуцао:

- „Господе, дај ми здравље!“ – и здравље би му било дато. Човек би се поклонио и побегао.

 После неког времена, поново би се вратио трчећи:

- „Господе, дај ми...!“ – и жеља се остварила. Поново је побегао.

 Затим је тражио новац.

 Па мир.

 Па срећу.

 Па опет здравље.

 Понекад је тражио да једна особа буде уклоњена из његовог живота, понекад да се друга врати, понекад да се све промени.

 Тако је живот прошао.

 Врата су остала на истом месту, а човек је остарио.

 Једног дана, отрчао је до врата као старац и дуго је куцао.

- „Господе! Целог живота долазим к Теби. Зашто ми ниси дао срећан живот?“

Врата су се отворила.

 Човек је ушао.

 У соби је био сто.

 На њему је лежало све што је икада тражио: здравље, срећа, новац, мир, људи које је тражио да се врате. Дуго је зурио у сто. Онда је приметио мали предмет у углу – стар, напукао, скоро се распадао.

- „А ово?“

- „Твој живот.“

 Човек га је подигао и дуго га пипао. Ћутао је.

- „Може ли се поправити?“

- „Да.“

- „Дај ми још један.“

 Бог га је погледао.

- „Већ си га изабрао.“