У Цркву се губи поверење не када се говори о њеним гресима, већ када се знају, а о њима се ћути

У својој новој књизи, патријарх Кирил је написао: „Бићемо верни закону Божјем и никада се нећемо помирити са онима који уништавају овај закон, замагљујући границу између светости и греха...“

Тешко је расправљати се са тим.

Али праве речи имају незгодну особину: морају се примењивати не само на странце, већ и на наше.

Ја сам званично оптужио митрополита Илариона за сексуално узнемиравање.

 У преписци са мојом мајком, он је признао шта је урадио и покушао је да преговара о мом ћутању.

 Када није успео и прича је постала јавна, почео је све да пориче.

 Постојао је и видео снимак, који је полиција прихватила као доказ: у њему је полиција идентификовала митрополита Илариона.

 Понашање снимљено на снимку, из перспективе традиционалног хришћанског морала, сматра се тешким грехом.

 Али Иларион није рашчињен.

 Он остаје митрополит и може да служи.

 И овде се питање више не односи на мене, па чак ни на Илариона.

 У књизи је граница између греха и светости повучена самоувереном руком.

Зашто онда, када истражује судбину сопственог митрополита, постаје готово невидљива?

 Ово је питање за целу православну заједницу.

 Не можемо осуђивати грехе света и истовремено тражити оправдање за исте те грехе унутар Цркве.

 Морални закон је или исти за лаике, свештенике и митрополите – или постаје средство за осуду других.

 Бранити Цркву не значи штитити црквеног вођу од истине.

 Ако захтевамо моралну чистоту од света, морамо почети од куће.

У Цркву се губи поверење не када се говори о њеним гресима, већ када се знају, а о њима се ћути.