Арсенија сам упознао на Острогу, лета 2016. године. Изашао је из келије заједно са екипом новинара са којима је управо завршио снимање некакве емисије. У разговору који смо тада повели, рекао ми је нешто што ми се урезало у памћење заувек:

„За ових пет година колико службујем овде, знао сам да видим жену и да се у секунди заљубим. Којом год марамом да се огрну када улазе у манастир, ја сам кроз њу видео какву хаљину носе испод.“

Те године сам о том сусрету написао текст под насловом „Заљубљени монах“. Нисам то видео као проблем, већ као ретку, огољену искреност о свим искушењима и суровој борби коју носи монашки живот.

Касније је он прешао у манастир Рибницу и постао својеврсни монах-инфлуенсер. На месечном нивоу има више објава и наступа него професионални новинари.

А зашто и не би, када читавог живота ништа конкретно не ради. Овај аутор књиге „Бог и рокенрол“ до данашњег дана заправо пати за младошћу и животом у бившој Југи и времену када се „није гледало ко је ко.“ Није се гледало ко ти нуди хашиш ни од кога купујеш хероин – узимало се све. Управо због тога је тадашњи Александар Јовановић од тешке зависности од хероина лечен чак у Њујорку.

Да би сапрао грехе из бурне младости, обукао је мантију и постао монах Арсеније са израженим комплексом спаситеља. Међутим, под мантијом није утишао гласове старе сујете, већ је само променио бину са које тражи пажњу.

У својој последњој беседи напао је и скоро упокојеног генерала Ратка Младића, поручивши: „Српског је порекла, али не знам баш ни да ли ми је брат – он је у ствари један трагични јунак. Све што је урадио, бићу вулгаран с опроштењем, он је за*рао. Младић је несретни демон, један глуп човек. Јер да је био паметан, морао би да зна шта ће се десити после свега што је урадио. Па толико побијених у Сребреници није могло да ти прође, буразеру.“

Најжалосније од свега је то што од педесетак окупљених на тој беседи нико није устао и прекинуо га. Ни сам нисам мислио да ћу икада више писати о њему, али како прећутати оваква срамна излагања…

Мада, ништа друго се није ни могло очекивати од човека који је и сам изјавио: „Срби су ми се смучили толико да сам у својој 27. години морао да побегнем за Америку.“ Док је он бежао од сопственог народа и одговорности, генерал Младић је стао на праг отаџбине и бранио српски народ. Тај исти Младић касније је прогоњен, робовао и скончао у казамату далеко од куће.

На почетку рата 1992. године Арсеније је имао 32 године. Његови вршњаци су тада узимали пушке у руке и крварили по рововима, док је он ходао по концертима, дрогирао се и бежао од реалности.

Данас, из удобности своје монашке резиденције, дао је себи за право да суди, дели лекције и напада оне који су поднели терет историје уместо њега…

Извор: ФБ Деки.рс