Сви Свети Оци су заступали мишљење да ће се наметање жига Антихриста од стране његовог лажног пророка одиграти током троипогодишњег царевања Антихриста – периода који непосредно претходи славном Другом Доласку Господа нашег Исуса Христа.

 Остали догађаји тог времена укључују обнову Соломоновог храма, устоличење Антихриста у њему, проповед пророка Еноха и Илије и њихово мучеништво у Јерусалиму, проповед лажног пророка и тако даље.

Да ли је могуће примити жиг Антихриста несвесно – без одрицања од Христа – путем неког облика техничког или биомедицинског напретка? Неки свети оци не дају објашњење о овом питању, док други дају одречан одговор.

„Тај злочестиви зна да Крст Господњи, ако је на некоме утиснут, уништава сву његову моћ... Јер ће се служити сваким лукавим средством како би осигурао да се име Господа и Спаситеља – то најсветије и најчистије име – уопште не призива током времена змије” (Преподобни Јефрем Сирин, Беседа 91. о доласку Господњем – 1, стр. 298). „Ако је наша душа заштићена таквим оружјем (Јединородном Тројицом), тада се змија гази под ногама... Али они који добро познају свети глас истинског Пастира одмах ће препознати варалицу, јер глас безбожника нимало не личи на глас истинског Пастира” (Преподобни Јефрем Сирин, Беседа 92. о доласку Господњем – 1, стр. 299). (Откр. 14, 9): „Ако”, каже он, „било ко обожава Антихриста налик звери и прихвата његов безбожни живот, проглашавајући га Богом речју или делом – као што показује жиг примљен на чело и руку – та особа ће пити чашу мучења заједно с њим.” (Откр. 14:11): Под „ноћу” треба разумети „муке грешника, које ће подносити сви они који су, кроз дела ђавоља и хулу на Христа, утиснули у себе лик звери и на своја срца ставили жиг њеног бешчасног имена као да је оно достојно части” (Архиепископ Андреј Кесаријски, „Тумачење Откровења“ – 1, стр. 379–380).

Псеудо-Иполит је у својој „Беседи о крају света...“ описао свесну природу тог одрицања од Христа на следећи начин: „Такав ће бити [знак] и печат у време тог мрзитеља добра – печат који објављује: ’Одричем се Творца неба и земље; одричем се крштења; одричем се свог служења [Богу], и сједињујем се с тобом и верујем у тебе’” (1, стр. 412).

Свети Теофан Затворник Вишенски најсликовитије разјашњава ово питање у свом тумачењу Друге посланице Солуњанима 2:9–13:

Међу онима који гину. Колико год велики или разноврсни били напори и методе Антихриста да обмане људе и увуче их у своје лажи, он ће успети само међу онима који деле његов дух – то јест, међу онима који су отпали од Бога и Господа, који у срцу презиру Његове заповести и који, знајући да њихов пут води у пропаст, одбијају да га напусте, препустивши се својој судбини у очајању. Будући да је и сам син пропасти, успеће да привуче само оне који пропадају. И те душе које пропадају дочекаће своју погибао не по Божјој одлуци, већ зато што су заволеле погубан начин живота и искварен карактер. Бог користи свако средство да грешнике дозове памети и подстакне на обраћење; па ипак, када ништа не може допрети до њих – а нема изгледа да ће икада ишта допрети – Он их препушта изборима њихове сопствене слободне воље. Свако у животу среће људе који, шта год им се говорило, тврдоглаво истрајавају на својим путевима, као да су отупели и скаменили се. Свети апостоли су свуда наилазили на такве људе током свог проповедања; кроз уста Светог Павла сведочили су да је реч о Крсту лудост онима који пропадају, а нама који се спасавамо – сила Божја (1. Кор. 1, 18), те да су они сами за једне (оне који пропадају) мирис смрти који води у смрт, а за друге (оне који се спасавају) мирис живота који води у живот (2. Кор. 2, 15). У време Антихриста, међутим, његова безумност ће онима који пропадају изгледати као мудрост, а његов погубни смрад чиниће се као сладосни мирис. Биће то баш као код епидемија колере, које погађају само оне који су склони тој болести.

Зато што нису прихватили љубав према истини, како би се спасли. Управо зато они и јесу они који пропадају! Зато што нису прихватили спасоносну истину. Бог види да људи пропадају, павши у понор греха и погубне окове ропства страстима и њиховом сејачу, ђаволу. Због тога је Он послао Свог Јединородног Сина да им отвори пут спасења и да га открије кроз веру у Њега и кроз благодат која се вером задобија. Свети апостоли су свуда ширили вест о томе. Они који су је прихватили убројани су међу спашене, а они који нису – остали су у погибли. Тако је било у време апостола, тако је било и од тада, а тако ће бити и у последње дане. Апостолско умно око, Богом просвећено, сагледава то мноштво и даје му одређење: они који пропадају.

Пред очима Солуњана стајали су они који су пропадали због свог неверовања. Апостол заправо каже: међу онима који нису прихватили нашу спасоносну реч он ће наћи успеха – не међу вама који сте поверовали, нити међу онима попут вас који тек треба да поверују. Вредно је пажње да речи Апостола обухватају не само оне који су одбацили хришћанску истину – одбијајући, такорећи, чак и да је чују – већ и оне који су је чули и разумели о чему је реч, а ипак је нису прихватили, па чак и оне који су је прихватили умом, али је нису заволели срцем. Он не обухвата само невернике – оне који нису хришћани – већ и оне који су хришћани само по имену, а не и по срцу: оне равнодушне према вери коју исповедају, који не показују ревност да испуне њене захтеве или да у стварности постану оно чиме се називају, већ остају равнодушни према њој. Јер он каже: „нису прихватили љубав према истини” – нису заволели истину; она нема места у њиховим срцима, иако је виде. Они виде истину, а ипак своја срца држе окренута ка ономе што се противи истини. Тако они сами у себи постају лаж, и будући такви, почињу да воле лаж.

Суштинска, спасоносна истина јесте да је Бог послао Свог Сина у свет као Спаситеља света. Стога Свети Оци тумаче речи „нису прихватили љубав према истини” тако да значе: нису прихватили Христа Господа. Јер Он је и безгранична љубав и савршена истина. Свети Јован Златоуст пише: „Под ’љубављу према истини’ он подразумева Христа. Јер Христос је био обоје; дошао је ради обоје, из љубави према нама и да би открио прави смисао свих ствари.” Теодорит и сви остали говоре исто. А све то своди се на исто; јер не треба само прихватити Јеванђеље, већ се и сјединити са Господом – заиста, истинско прихватање јеванђелске истине састоји се управо у том сједињењу. Једини који бива спасен из мноштва оних који пропадају јесте онај који приања уз Господа Исуса Христа, постаје један дух са Њим и бива накалемљен на Њега као на једину истинску, живу лозу.

Стих 11. И зато ће им Бог послати силу преваре, да поверују у лаж.

Ово је страшна морална казна од Бога! „Послаће” — не у смислу да Он намерно шаље нешто што они не желе, већ тако што допушта да их задеси оно што сами желе и чему теже. Зли дух обмане и лажи непрестано настоји да овлада сваким човеком, да помрачи ум и увуче га у лаж; ипак, Бог га задржава све док међу онима који не следе истину има оних који пружају наду у обраћење — оних који се још нису потпуно препустили погрешним путевима и који понекад размишљају о томе да напусте лаж и стану на страну истине. Он га задржава како они не би трпели унутрашњу принуду од њега, јер је тај дух способан да поколеба чак и чврсте, а камоли слабе.

Али када се, најзад, потпуно предају погубном путу који су изабрали — када се с њим сједине и срцем се за њега вежу, престајући чак и да помишљају на то да се окрену од њега — тада ће Бог повући руку која задржава злог духа обмане. Једном пуштен с ланца, тај дух ће насрнути на њих, ући у њихова срца и почети да врши свој обмањивачки утицај, вукући их ка лажи — и заиста ће их у њу увући. Они ће прихватити лаж свим срцем и потом је испољити споља, видљиво се везујући за Антихриста. Ипак, то ће само изнети на површину оно што је претходно било скривено у њима. Свети Златоуст пише: „Зашто, можда ћете питати, Бог допушта да се све то деси? Не бојте се, љубљени, већ послушајте шта Апостол каже: [Антихрист] ће стећи власт само над онима који пропадају — над онима који не би поверовали чак ни да он није дошао.”

Теодорит додаје: „Израз ’Бог ће им послати силу преваре’ Апостол користи у значењу ’допустиће да се заблуда појави’, како би се открили они који воле безакоње. Јер Бог неће послати ту заблуду; напротив, Он ће је уништити речју уста Својих.” Екуменије напомиње: „Не тумачите израз ’послаће’ тако да значи да га Бог дословно шаље; то је, заправо, уобичајен начин на који Апостол изражава Божје допуштење.” Теофилакт каже: „’Послаће’ значи ’допустиће му да дође’. Обратите пажњу: прво су одбацили истину, затим их је Бог препустио себи, па их је обузела лаж.”

Стих 12. Да приме суд сви који  нису поверовали истини, већ су заволели неправду.

„Да приме суд” – то значи да ће они праведно поднети осуду. Бог ће допустити да се њихова зла морална и религијска природа разоткрије, те ће они сазрети за суд. Лаж носи у себи сопствену осуду; они који следе лаж, сами себе осуђују. На суду неће имати оправдања управо зато што су поверовали у очигледно погубну лаж, а нису поверовали у очигледно спасоносну истину. „Сви који нису поверовали истини, већ су уживали у неправди” – у грчком смислу, то су сви они који нису примили јеванђелску истину у своја срца живом вером, нити су своје животе, осећања и склоности ускладили са њеним захтевима; напротив, своја срца су усмерили ка сваком облику неправде – уживали су у њој – било да је реч о погрешним схватањима или о изопаченим поступцима, налазећи задовољство у томе да пребивају и ваљају се у таквој неправди.

Најочигледнији доказ њихове кривице биће чињеница да су своје поверење поклонили Антихристу. Свети Јован Златоусти пише: „Запушиће се уста оних који су осуђени на пропаст. Како то? Они не би поверовали у Христа чак ни да Антихрист није дошао; па ипак, он ће доћи управо ради тога да их разоткрије. То је учињено како тада не би могли рећи: ’Пошто је Христос (који се појавио као човек) себе називао Богом, управо зато нисмо поверовали у Њега – јер смо чули да је Бог један, од Кога све потиче, и стога нисмо поверовали.’” Антихрист ће им одузети тај изговор за њихову одбрану. Јер када он дође — а упркос чињеници да не заповеда ништа праведно, већ само безакоње, они верују у њега искључиво због његових лажних чудеса — тада ће им уста бити затворена. Јер ако не верујете Христу, утолико пре не би требало да верујете Антихристу. Први је рекао да га је послао Отац, док ће други рећи нешто сасвим другачије. Зато Христос каже: „Ја сам дошао у име Оца свога... ако други дође у име своје, њега ћете примити” (Јован 5, 43). Али, могли би рећи: „Видели смо многа велика чуда; стога смо морали да поверујемо у њега.” Штавише, много тога је проречено о Антихристу: да је он безаконик, да је син погибли, да ће његов долазак бити праћен помпом и деловањем Сатане; док је, насупрот томе, за Христа проречено да је Спаситељ и да ће донети безбројне благослове. Исто мишљење износе Теодорит, Екуменије и Теофилакт (5, стр. 330–335).

Дакле, прихватање жига Антихриста повезано је са одбацивањем Христа и са грешним животом који сам по себи — независно од прихватања жига Антихриста — води у погибао. Наметнуто техничко или медико-биолошко наметање... Жиг Антихриста не може да одвоји верника у Христа — онога који живи по Његовим заповестима — од Христа, нарочито ако верник није свестан његовог присуства.

Током своје историје, док је постојала под различитим државним системима — паганским царским, православним уделно-кнежевским и аутократским, либерално-демократским, тоталитарно-комунистичким, као и под окупацијом — Црква се повиновала грађанским прописима који се тичу војне службе, пописа становништва и опорезивања, чак и када су такви прописи укључивали паганске верске симболе и натписе.

Мученици су одбијали да учествују у грађанско-верским свечаностима Римског царства само када је то подразумевало директно лично учешће у верском култу или чину жртвовања.

Поступци које спроводе порески органи не подразумевају верско богослужење. Уколико пореска документа садрже антихришћанску симболику, Црква може посведочити оно што је објавио Свети Јован Богослов — да је дух Антихриста већ присутан у свету као дух заблуде (1. Јов. 4, 3) — те може затражити од државних власти да уклоне или замене такве симболе ради Духа Истине и друштвене слоге...