— Старче, одакле потиче роптање и како га човек може избећи?

— Роптање произилази из осећаја личне несреће, али се може одагнати славословљењем [Бога]. Роптање рађа роптање, док славословљење рађа славословљење.

Ако се човек суочи са тешкоћама без роптања, већ уместо тога слави Бога, ђаво пуца [од беса] и прелази на неког другог — на онога који ропће — како би му задао још веће невоље. Јер, што човек више ропће, то више самог себе упропашћује.

Понекад нас „тангалашка” обмањује и учи да будемо незадовољни свиме, док бисмо све што нам се дешава могли да дочекамо са духовном радошћу и благодарношћу, те тако примимо Божји благослов.

Познајем једног монаха на Светој Гори. Ако почне киша и кажеш му: „Опет пада киша”, он почиње: „Да, само лије. Ускоро ћемо иструлити од све те влаге.” Ако киша убрзо стане и кажеш: „Киша је прошла”, он одговара: „Да, али да ли је то заиста била киша? Од такве кише све ће се осушити...” Не би се могло рећи да је тај човек ментално нестабилан. Не. Једноставно је стекао навику да се жали. Здравог је ума, а ипак размишља као безумник!

У ропштању се крије проклетство. Другим речима, човек који ропће заправо проклиње самог себе, и стога на њега пада Божји гнев. У Епиру сам познавао двојицу земљорадника. Један је имао породицу и два мала комада земље, и све је са вером препуштао Богу. Радио је колико је могао, не мучећи себе бригом. „Шта год успем да урадим, урадим”, говорио је.

Понекад не би успео да унесе сено па би оно иструлило на киши; понекад би ветар разнео пластове; ипак би говорио: „Слава Богу”, и све му је ишло добро. Други човек је имао много земље, крава и слично. Није имао деце. Када бисте тог човека питали: „Како си?”, одговорио би: „И не питај – стање је жалосно.”

Никада није говорио: „Слава Богу”, већ је непрестано роптао и негодовао. А требало је то видети: час угине крава, час га задеси нека друга несрећа, па онда опет нешто треће... Тај човек је имао све, а ипак није истински напредовао.

Зато кажем да је слављење Бога велика ствар. Бог нам дарује благослове, али од нас зависи хоћемо ли их заиста и окусити. Па како их можемо окусити ако нам Бог, рецимо, даје банану, а ми почињемо да размишљамо о некој укуснијој посластици коју можда једе неки милионер?

Знате ли колико људи, док једу само бајату кору хлеба, даноноћно слави Бога и храни се небеском сладошћу!

Такви људи стичу духовну осетљивост и осећају када почиње да их милује Божја рука. Ми то, међутим, не осећамо, јер су нам срца окорела у световности и ништа нас не задовољава. Не схватамо да се истинска срећа крије у ономе што се тиче вечности, а не у таштинама овога света.