Свети Оци нас упозоравају да не очекујемо појављивање душа умрлих и да се према таквим привиђењима односимо са великим опрезом.

У огромној већини таквих случајева, живима се не јављају душе умрлих, већ демони који попримају њихов лик како би упропастили оне који у њих полажу своје поверење.

Свети Игњатије (Брјанчањинов) пише:

„Иако демони, када се јављају људима, најчешће попримају обличје анђела светлости како би лакше обманули; иако понекад покушавају да убеде људе да су они људске душе, а не демони; иако понекад проричу будућност или откривају тајне — нипошто им се не сме веровати.

Код њих је истина помешана са лажи; истина се понекад користи искључиво да би се олакшала обмана. ’Сам сатана се претвара у анђела светлости, а његове слуге се претварају у слуге праведности’ (2. Кор. 11, 14–15)”, рекао је свети апостол Павле. У својој беседи о сиромашном Лазару и богаташу, свети Јован Златоуст наводи догађаје који су се збивали у његово време: „Демони говоре: ’Ја сам душа тог и тог монаха.’ Наравно, ја у то не верујем, управо зато што то говоре демони. Они обмањују оне који их слушају.”

...Даље у овој беседи, Златоуст наводи да се душе и праведника и грешника одмах по смрти преносе из овог света у онај други — једне да приме венце, а друге да се суоче са казном. Душу сиромашног Лазара анђели су однели у наручје Авраамово одмах након смрти, док је душа богаташа бачена у пламен пакла.

У 28. беседи о Јеванђељу по Матеју, Златоуст преноси да су у његово време поједини људи, опседнути демонима, говорили: „Ја сам душа тог и тог.” „Заправо, то је лаж и ђаволска обмана”, додаје велики јерарх. „То не узвикује душа покојника, већ демон који се претвара да је та особа како би обмануо слушаоце.”