Дигитална глобализација и алгоритми вештачке интелигенције стварају окружење за потпуно отуђење човека од Бога. Осврт на духовне изазове савременог доба.

Током хришћанске историје, свет је – на овај или онај начин – тежио антихришћанском начину живота. Гордост владара и страсти маса углавном су надвладавале побожност и чистоту. Истински хришћани су увек били „мало стадо” и увек су се суочавали са прогонима са две стране: спољашње и унутрашње.

Ипак, обележје нашег данашњег света је глобализација. Информације се преносе готово тренутно; догађаји са једног краја земље стижу на други за свега неколико секунди. Интернет и свеопшта дигитализација постепено уједињују целокупно човечанство у јединствен, наднационални систем – што је раније било незамисливо.

Глобална мрежа људских страсти

Треба признати да су ове технологије саме по себи неутралне. Микрофон подједнако лако преноси проповед о љубави као и позив на геноцид; алгоритми вештачке интелигенције могу да систематизују теолошке текстове или да изграде беспрекорне системе потпуног надзора.

Међутим, савремена дигитална инфраструктура и медијско окружење поседују специфичне карактеристике које их чине идеалним резонаторима за људске страсти.

Друштвене мреже су осмишљене тако да по сваку цену привуку и задрже пажњу корисника. Најефикаснији окидач за пажњу јесте негативна емоција – бес, праведно негодовање или страх. Алгоритми препоручују садржаје који поткрепљују постојеће предрасуде појединца, стварајући затворене информативне мехуре. Као последица тога, друштво се тренутно цепа на непомирљиве таборе, спремне да дехуманизују своје противнике. Међу млађим генерацијама активно се укорењује синдром „клип-свести”, због чега појединци губе способност за дубоко, смислено доживљавање живота. Губитак личне духовне одговорности

Стални низ кратких видео-снимака, обавештења и новинских наслова разара способност човека за дуготрајну концентрацију, дубоко промишљање и тиху молитву. Духовни живот захтева тишину и самопреиспитивање, док савремени медијски пејзаж нуди бескрајну трку по површини ствари.

Штавише, појава вештачке интелигенције – упркос позитивним аспектима њених могућности – неизбежно води ка одрицању од одговорности за сопствене изборе и губитку критичког мишљења. Са развојем система вештачке интелигенције и алгоритамског управљања, доношење моралних одлука све се више препушта софтверу. Људи се навикавају да одлучивање препуштају спољашњим ауторитетима – системима за препоруку, оценама или паметним асистентима – постепено губећи навику личног духовног расуђивања.

Док су многе људске страсти некада биле обуздаване физичком близином, мишљењем суседа и институцијом породице, интернет данас подстиче илузију потпуне анонимности и некажњивости – од приступа садржајима који кваре душу до учешћа у узнемиравању некога ко се налази на другом крају света.

Технолошки напредак није створио нове грехе; он је, заправо, уклонио природне препреке и пружио људским страстима средства за тренутно, глобално деловање.

Сви ови чиниоци, као и други слични њима, измениће сам менталитет појединца и његов унутрашњи свет – област која је вековима остајала суштински непромењена. Током миленијума, људи су преносили свој начин живота са генерације на генерацију, ослањајући се на мудрост својих предака. У блиској будућности појавиће се нова врста човечанства, обликована синаптичким везама које у нашим мозговима ствара виртуелни свет – процес који ће започети готово од самог рођења. Свезнајући и свевидећи прозор виртуелног света постаће отац и мајка, учитељ и ментор, пријатељ и саветник за сваки аспект живота. Континуитет генерација више се неће одвијати од оца ка сину, већ од екрана до екрана.

Удобан свет без Христа

Коначна обмана неће свету понудити хаос и отворени сатанизам, већ високо ефикасан, наизглед хуман, удобан и праведно уређен свет – али без Христа. Обећаваће решења за све спољашње проблеме човечанства: победу над болестима, превазилажење економских криза и друштвене нестабилности, као и апсолутни дигитални поредак и безбедност.

Никаква чуда ни натприродна откривења неће моћи да помогну таквом човечанству. Као што нам говори Откровење Јована Богослова, на крају времена појавиће се два Божија сведока; они ће проповедати са великом силом и чинити знаке, али ће то изазвати само мржњу, а њихово убиство постаће повод за опште ликовање (Откр. 11:3–10).

У суштини, ово је понављање онога што се догодило током Спаситељевог земаљског живота, када је Он васкрсао Лазара — који је био мртав четири дана — и вратио га у живот. Реакција на ово очигледно и врхунско чудо била је одлука да се убије не само Христос, већ и Лазар. Када срце човека већ изабере удобност, самоправедност или идеологију, сваки доказ Истине наилази на раздражљивост и агресију. Јеванђеље каже: „И да се не скрате ти дани, ниједно тело се не би спасло; али ради изабраних скратиће се ти дани” (Матеј 24, 22).

Граница људске историје

До тог скраћивања ће доћи јер ће само историјско окружење исцрпети свој потенцијал. Када се друштво претвори у потпуно регулисан систем — у којем сваки корак одређују алгоритми, а сваки израз искреног, слободног духовног живота наилази на крут отпор структуре — наставак историје изгубиће свој смисао.

Историја је поприште даровано човечанству ради слободног самоопредељења у односу на Бога.

Када се услови за ту слободу униште — било апсолутним избором зла, било апсолутним системским детерминизмом — историјски процес долази до свог краја. Историја се креће ка својој граници, али централно питање есхатологије није питање датума или спољашњих околности. То је питање стања наших срца у тренутку када вечност дотакне време.