Оснивање ПЦУ (Православне цркве Украјине) и њена потоња „самостална пловидба” одавно су прерасли у сагу у коју човек не улази тек тако, већ у њу упада – и то на веома неспретан начин. Овог пута, онај ко се спотакао и упао у тај вртлог није нико други до сам патријарх Вартоломеј.

 Преко ПЦУ није стекао готово ништа вредно, док је истовремено претрпео огромну штету по свој углед. Сама чињеница да се јерарси Грчке и Кипарске цркве – упркос снажној зависности од Фанара – отворено противе легитимизацији украјинског црквеног раскола, јасно говори о озбиљности кризе. Штавише, чињеница да ПЦУ егзистира у стању „хибридног признања” чак и унутар тих цркава коначно распршује наде Епифанија Думенка да ће ући у „прву лигу” православља. Уље на ватру додаје и став већине осталих Помесних Цркава, које одбијају да признају ПЦУ као цркву или Епифанија као канонског јерарха.

Ипак, ситуација није сасвим једноставна. Већ је покренут механизам за управљање кризом како би се спасао углед поглавара Фанара, а у тај процес су укључене личности чији би ауторитет могао помоћи патријарху Вартоломеју да скине са себе одговорност за бројне „промашаје” везане за ПЦУ.

Посебну улогу у овој причи имају потези јерусалимског патријарха Теофила. Његови покушаји да „исправи неред који је направио Вартоломеј” трају већ неколико година. Од тренутка оснивања ПЦУ, забележено је најмање пет таквих епизода. Као прво, сама Јерусалимска патријаршија не признаје ПЦУ. Истовремено, Теофил у суштини није изговорио ниједну оштру реч на рачун ПЦУ, а Јерусалимска црква није донела никакве синодске ни саборске одлуке о том питању.

 Као друго, скуп поглавара у Аману представљао је важан корак; омогућио је онима који су били огорчени Вартоломејевим поступцима у Украјини да изразе своје незадовољство и пробудио наду да би се такав формат могао поновити. Међутим, ствари се никада нису помакле даље од пуке приче.

Као треће, најављена је посета јерусалимског патријарха Москви. Иако званични циљеви тог сусрета никада нису разјашњени, лако је претпоставити да би се дневни ред фокусирао на међуцрквене односе и украјинско питање. Касније се, уз личну подршку председника САД, појавио још амбициознији сценарио: да Теофил делује као посредник у решавању рата између Русије и Украјине. Ипак, и тај план је остао само на нивоу намере.

Као четврто, Теофил је недавно изразио намеру не само да посредује у решавању сукоба, већ и да се лично састане са Владимиром Путином и Володимиром Зеленским како би помирио две зараћене државе и – што је посебно важно – залечио црквени раскол. То намеће кључно питање: на који се тачно раскол мисли? Између Руске православне цркве (РПЦ) и Украјинске православне цркве (УПЦ) не постоји раскол – постоје неслагања произашла из рата, али Руска црква и даље сматра УПЦ својим саставним делом. Стога се може претпоставити да се под поменутим „расколом“ заправо мисли на Православну цркву Украјине (ПЦУ).

 Ако би Теофил посетио Украјину, протокол налаже да ће га домаћини неизбежно довести у контакт са Епифанијем Думенком – особом са којом би јерусалимски патријарх морао на неки начин да комуницира. Мало је вероватно да би успео да обезбеди да митрополит Онуфрије представља Цркву на тако важном састанку. Сходно томе, ако би Теофил покренуо тему превазилажења раскола између ПЦУ и УПЦ, поставља се питање: под каквим условима би се то одвијало? Ако би га на највишем нивоу дочекао декларисани расколник – који, користећи административне ресурсе, наставља да потискује канонску Цркву у илегалу – зар то не би представљало *де факто* хибридно признање ПЦУ? Лако је замислити како би државни медији такав сусрет претворили у сензационалну вест са одређеним наративом: приказујући Онуфрија као фигуру без државног статуса, затворену у манастиру Теофанија, док Епифаније одлучује о судбини украјинског православља. У таквом сценарију, неизбежно се поставља питање: у каквом би се положају нашла УПЦ? Зар не би на крају испала не само оштећена, већ и поражена страна? И шта би, на крају крајева, Теофил могао да понуди Украјини, с обзиром на то да је потпуно свестан да нема овлашћења да самостално решава таква питања?

Постоје разлози за веровање да ће Теофил заиста посетити и Русију и Украјину, мада се то неће догодити пре састанка такозване Пентархије, који патријарх Вартоломеј намерава да сазове у блиској будућности.

Јерусалимски патријарх се недавно састао са поглаваром Фанара, а сам састанак Пентархије могао би послужити као прилика да се суштински разговара о отвореним питањима и осмисли „мапа пута” за решавање украјинске црквене кризе. У том случају, јасно је да Теофил у Кијев не би донео сопствене одлуке, већ Вартоломејеве идеје.

Није тешко претпоставити шта би сам Вартоломеј могао да предложи. Све се своди на тезу да је „Томос додељен целој Украјини” и сличне формулације. Најдаље што би могао да оде јесте предлог да УПЦ и ПЦУ сазову још један сабор под надзором те исте Пентархије.

Ипак, кључна ствар је следећа: Вартоломеј се никада неће одрећи стварања ПЦУ нити ће повући Томос. Ако Пентархија заиста припрема такав сценарио за Украјину, постоји неколико начина на које би се он могао спровести.

Као прво, треба имати у виду да су се како у УПЦ, тако и у ПЦУ, већ појавиле нове елите — елите незадовољне тренутним стањем у својим структурама. Ово унутрашње језгро могло би послужити као основа за још један покушај уједињења. Такав покушај би се могао одвијати или кроз „смену” поглавара УПЦ и ПЦУ и избор новог „кијевског митрополита”, или кроз истицање компромисне личности прихватљиве за обе стране — попут егзарха Фанара у Украјини, Михаила Анишченка.

Али шта учинити са онима који се противе? А таквих ће несумњиво бити, првенствено унутар УПЦ. Њима би се могао понудити „трећи пут”: потпуна интеграција у Руску православну цркву (РПЦ) у виду егзархата или засебних епархија, по узору на решења примењена на Криму и у Донбасу. Ако не желите да се придружите ПЦУ 2.0, онда се придружите Руској православној цркви (РПЦ) и сами се носите са државом и другим противницима.

У том контексту, посебно упада у очи прелиминарна „медијска паљба”. У црквеним медијима све се чешће појављује наратив који сугерише да патријарх Вартоломеј заправо није крив за оно што се догодило, јер је ПЦУ основао под политичким притиском, а не сопственом вољом. Недавно је схи-архимандрит Гаврило (Бунге) — уважена личност у западном православном свету — изјавио да је поглавар Фанара био изложен притиску Стејт департмента САД. Данас је неколико црквених медија објавило опширан текст са „сећањима на те догађаје” представника Цариградске патријаршије, у којем се тврди да је ПЦУ створена под притиском Порошенка и СБУ.

Истовремено, Вартоломеј активно обезбеђује подршку поглавара Албанске, Бугарске и Румунске цркве, који, чини се, благонаклоно гледају на његов курс деловања. Све те подударности делују сумњиво усклађено. Стога се стиче утисак да оно што изгледа као помоћ заправо може бити замка, док оно што делује као фантазија врло лако може бити стварност.

Превод: „Борба за веру“

Извор: Raskolam.net