УКРАЈИНСКИ АУТОКЕФАЛИСТИ НЕ ПРИЗНАЈУ МУЧЕНИШТВО МОНАХА ВАРСОНУФИЈА ЈЕР ГА "НИСУ СНИМИЛЕ СИГУРНОСНЕ КАМЕРЕ"

Одмах је уочљиво да аутокефалистима озбиљно недостаје основна логика. „Весели Пип” је изрекао оно што су пре или касније морали колективно да кажу:

За њих монах Варсонуфије није мученик. На крају крајева, прича потиче из неког непоузданог извора. Можда украјински војници уопште нису били тамо. Или су можда пуцали једни на друге, а кривицу свалили на „Азов”.

Све је то прожето магичним аутокефалистичким мантрама које тврде да „мученик Варсонуфије” служи интересима „руске пропаганде”, те стога — *a priori* — не може бити мученик.

Сведоци смо рађања „антируске теологије”, где главни критеријум православља више нису светоотачко предање, канони или древни црквени сабори, већ један једини критеријум — „чинити супротно”: било шта, само да се разликује од онога што проповеда Руска црква.

Овде се не ради само о Руској православној цркви унутар граница Руске Федерације; реч је о сваком појединцу — чак и о оном који тренутно седи за столом пред ректором богословије — а који још увек није „инсталирао” аутокефалистички софтвер осмишљен тако да се духовне одлуке доносе из ината према Русији.

Како другачије објаснити да људи који су рукоположени и завршили богословије сасвим озбиљно питају, поводом мучеништва монаха Варсонуфија:

„Где су снимци са сигурносних камера?”

А где су снимци свих осталих древних и савремених мученика хришћанске цркве? Где су снимци са сигурносних камера који потврђују убиство митрополита Владимира Богојављенског  — кога је „демократска” фракција братства Лавре (прото-аутокефалисти) предала пијаним морнарима?

По чему се његово стрељање разликује од стрељања оца Варсонуфија?

Само у том смислу што је монах Варсонофије убијен без икаквог сувишног разговора, одмах након свог првог „погрешног” одговора.

Зар већина новомученика није побијена првенствено зато што су виђени као политичка претња?

Зар рани хришћани нису убијани као представници секте која је била непокорна и политички опасна по Царство?

Мученик Бонифације је, на пример, убијен „заједно са другима”. Викао је да је и он „хришћанин”, иако у том тренутку чак није био ни крштен. И није било снимака са „сигурносних камера”. Само сведочења очевидаца — и метак право у небо.

Али, вратимо се основној логици. Ако „аутокефалисти” пред нашим очима — и упркос сведочењима истински преплашених сведока који страхују да кажу превише како не би угрозили себе и свој манастир — успевају да намерно искриве смисао догађаја који сви, близу и далеко, виде искључиво као мучеништво, како им се онда може веровати у било којој другој њиховој „разоткривајућој причи”?

Ако бестидно лажу — пред свима, у присуству самих моштију монаха убијеног због своје вере — зашто не би исто тако безочно лагали и о Лаврентију Черниговском, старцу Зосими, Јони Одеском и другима? Ако им је основни критеријум за православље једноставно „радити супротно”, деловати „из ината” или чинити ствари „другачије од Руске православне цркве”, онда сматрају да имају право да искриве било шта, потпуно занемарујући основна морална начела — поштење, пристојност или фундаменталну заповест: „Не сведочи лажно!”

Они штите Оружане снаге Украјине (ОСУ) не зато што су убеђени у њихову невиност, већ зато што би се — у случају да су управо украјински војници убили Варсонофија (и то на тај конкретан начин) — показало да су Русија и сви локални „ватници” били у праву. „Макар и у том једном једином случају. То је нешто што се једноставно не сме дозволити!” И тако, када министар спољних послова говори о прогону Украјинске православне цркве (УПЦ), ректор Кијевске духовне академије — који гаји мржњу према светом цару Јустинијану — из неког разлога узима себи за право да у име свих нас изјави како УПЦ није потребна никаква заштита. И то одмах након убиства у Свјатогорској лаври!

На крају крајева, могао је једноставно рећи:

„Ако вам смета што ’држава-агресор’ стаје у одбрану наше Цркве, онда укинуте забрану рада УПЦ, вратите цркве које је отела ПЦУ (Православна црква Украјине), престаните да шаљете наше свештенство на фронт и престаните да убијате наше монахе, свештенике и вернике. Тада Русија не би имала о чему да расправља у Савету безбедности УН поводом прогона УПЦ.” Заиста је тако једноставно.

Али не... Ректор Кијевске духовне академије и „фракција из Теофаније” делују по логици налик на „Стокхолмски синдром”.

Само размислите о томе: током четрдесет дана од мученичке смрти монаха Варсонофија од руке националиста, Стоичев га није поменуо ни једном једином речју. Уместо тога, он је износио дугачке, оштре критике о некаквом „свету иза огледала” и искривљеној слици коју Русија има о животу унутар УПЦ, позивајући Лаврова да не брани православље у Украјини.

У међувремену, сама стварност у Украјини даје одговор Стоичеву и „веселим свештеницима” на питање ко је заправо могао да убије монаха Варсонофија.

Сасвим недавно, један „патриотски новинар” који пуши марихуану  — а који из неког разлога никада није отишао на фронт, већ гаји жестоку мржњу према УПЦ док безбедно борави у позадини — изјавио је да је спреман да постане џелат за УПЦ. Надугачко и напорно је убеђивао своју публику да нема разлике између УПЦ и ФСБ-а.

Другим речима, уз отворен жар и драматично кршење руку, тај човек је изјавио да је спреман да убија на десетине „Варсонофија”.

Његов отворени позив на геноцид само је врх леденог брега — одраз менталитета који се људима постепено усађује више од деценије, ширећи идеју да свештенике и монахе УПЦ треба истребити и протерати.

Ипак, ако би неки следбеник тог надуваног новинара сутра убио неког „монаха Варсонофија”, аутокефалисти би одмах почели да вичу како мотиви нису потврђени, како тај чин није био мотивисан верском мржњом и како он заправо иде у прилог Русији.

Реците ми, зар није могуће да управо ваше постојање, ваш начин размишљања, ваши снови и ваша идеологија заправо *иду* у прилог Русији, једноставно зато што потврђују наш „наратив”?

На крају крајева, ви искрено мрзите људе. Зар не бисте послали џелате из „Азова” у домове било кога од нас када бисте знали адресу? Будите искрени.

Наравно да бисте. А они би рекли да све то иде у прилог Русији, да иза свега стоји ФСБ.

Али, ту лежи квака. Ако Русија остане омражена од стране западне елите и изолована као што је сада, онда ће нови Владар „златне милијарде” — који ће донети мир и коме ће се клањати све „демократске” (и друге) нације — бити у непријатељству са Русијом.

А ви ћете се, наравно — водећи се својим јединим принципом у односу на Православље: „супротно од онога како је у Русији, у пркос томе, или једноставно другачије него у Русији” — сврстати уз Владара „златне милијарде”.

А ако изненада одлучите да га не признате, аутоматски ћете потпасти под категорију „агената Москве и ФСБ-а” — што је за вас равно анатеми.

Стога ћете му се неизбежно поклонити и поново проклети Русију.

Следствено томе, ваша „теологија анти-Русије” води вас право ка клањању ономе кога Откровење Јована Богослова означава као Антихриста...

Ако вас то нимало не узнемирава, онда је већ прекасно...

Ако вам Варсонуфије није мученик, онда вам ни тај нови „велики Владар” и „миротворац” неће бити Антихрист...