Једне ноћи, док су се молили, преподобни старац Кукша Одески и његово духовно чедо зачули су у ноћној тишини приближавање свадбене поворке: топот коњских копита, звуке хармонике, веселу песму, смех и звиждање.

-„Оче, одакле долази свадба?”

-„Сватови стижу; морамо их дочекати.”

Старац је узео крст, свету водицу и бројаницу; изашавши из келије, покропио је простор око ње светом водом.

Појући тропар Богојављења, прекрстио се према четири стране света — и одмах је завладала тишина, као да буке никада није ни било.

Такви догађаји су за старца очигледно били уобичајени и нимало га нису узнемиравали.

Под његовим мудрим духовним руковођењем, монах Ксенофонт је убрзо стекао све монашке врлине и значајно напредовао у духовном подвигу; међутим, [отац Ксенофонт је убрзо био приморан да напусти Свету Гору због спорова око јереси слављења имена Божијег].

Уочи одласка, отац Ксенофонт је пожурио у испосницу да види свог духовног оца и рекао:

„Оче, не идем никуда! Лећи ћу под чамац или испод стене и умрети баш овде, на Светој Гори!”

„Не, чедо моје”, одговорио је старац, „Божја је воља да живиш у Русији; тамо се душе морају спасавати.”

Затим га је извео из келије и упитао:

„Желиш ли да видиш како се стихије покоравају човеку?”

„Желим, оче.” „Онда гледај”, рекао је старац и прекрстио тамно ноћно небо; оно је засијало. Прекрстио га је поново, и оно се увило попут брезове коре, те је отац Ксенофонт угледао Господа у свој Његовој слави, окруженог мноштвом анђела и свих светих.

Када је касније говорио о том догађају, отац Кукша никада није откривао шта су видели, шта су чули, нити шта им је било објављено. Али у том тренутку, он је прекрио лице рукама, пао на земљу и узвикнуо:

„Оче, страх ме је!”

Тренутак касније, старац рече:

„Устани; не бој се.”

Отац Кукша устаде са земље — и небо поново постаде обично.