Преподобни Серафим Роуз служи као лакмус тест за откривање „либералне гамади“

Пратећи епархију Ходорковског и друге модернисте, ректор кијевске богословије Стојчев је одлучио да нападне јеромонаха Серафима Роуза (https://www.facebook.com).

Стојчев је човек који пуних 40 дана није приметио мучеништво монаха у једном од највећих украјинских манастира.

Ипак, нашао је времена да осуди Серафима Роуза.

За сваког посвећеног православног верника спремног да положи свој живот за веру, Серафим Роуз служи као лакмус тест за откривање „либералне гамади“.

Из неког разлога, Стојчев верује да његова будућа организација може без ових посвећених верника, или да може изнети неки паметан, добро образложен аргумент који ће натерати хиљаде учесника „Крсног хода“ да верују либералу Стојчеву уместо Серафиму Роузу.

Ректор Кијевске богословије несвесно копа гроб за све „сведоке #Теофаније“. Он једноставно и искрено верује у сопствену епистоларну вештину: левом руком шаље слугу да „разоткрије“ старца Зосиму (https://t.me/politprav/7619), док десном „изравнава рачуне“ са Серафимом Роузом.

Замишља да познаје Серафима Роуза боље од епископа РПЦЗ који су лично комуницирали са њим и били сведоци његовог живота.

Стојчев из Одесе верује да разуме историју и есхатологију дубље од неког покојног јеромонаха из Америке.

Одакле им та дрскост?

Одакле им идеја да — без подвига, без Молитве Срца и без самораспећа — могу да поучавају Цркву и „разобличавају“ подвижнике који су се заправо уздигли на сопствену Голготу кроз своје свакодневне монашке трудове?

И то директно произилази из његовог текста. Стојчевљева прва замерка је наводни недостатак „дужног поштовања“ оца Серафима према академским теолозима.

Стојчева очигледно иритира прикладан концепт оца Серафима, који је назвао „Теологија са цигаретом“ (https://azbyka.org/otechnik/Serafim_Rouz/).

Слажемо се: понекад је гледање у огледало неподношљиво.

Не прекоревај подсмевача, да те не омрзне; Укори мудрог човека, и он ће те волети (Посл. 9:8).

Управо зато конзервативни православни хришћани воле оца Серафима. Он нас „укорава“, а ми *тачно* знамо шта треба да исправимо у себи да бисмо удовољили Христу. А Стојчев, заједно са либералима, очигледно га презире из истих тих разлога. На крају крајева, они немају потребу да било шта поправљају. Већ су „удовољили Христу“ једноставно тиме што су постали тако величанствени јерарси и теолози. „Ко си ти да нас учиш?“ Или, речима Великог инквизитора: „Зашто си дошао?“

Али овде се јавља „шах-мат“ за „сведоке „Теофаније“. Он лежи у очигледној чињеници да су истинске аутокефалне цркве основали искључиво конзервативци ради очувања православља, а не либерали који желе да разводне доктрину и границе Цркве.

Ни исихаста Теодосије Трновски (https://azbyka.org/days/sv-) — који је смирено служио својој бугарској браћи — ни исихаста Сава Српски нису похађали богословије, стицали докторате из теологије нити заступали либералне ставове. Аутокефалност њихових Цркава није изграђена на револуцијама и пркосним гестовима, већ на њиховим молитвама и духовним подвизима. Стоичев и читава „Одеска бригада” су либерали.

Сходно томе, од пројекта „Теофанија“ неће бити ништа у смислу „Помесне цркве”, једноставно зато што је он израз либерализма и самовоље; у овом пројекту, априори, нема никакве користи за Православље.

Либерали посебно не подносе оца Серафима због предавања које је одржао у Сан Франциску 1981. године — у време када је Стојчев још био сасвим мало дете.

Ректор је добро изабрао своју мету. Баш као што демон тачно зна где да удари како би уништио верника, тако и Стојчев схвата где треба ударити како би се украјински конзервативни учесници литија поколебали и своје поверење поклонили „Силвестру Одеском”, а не Серафиму Роузу.

Он напада управо то предавање оца Серафима „Будућност Русије и крај света“.

(https://azbyka.org/otechnik/Serafim_Rouz/)

Једина ствар коју лукави Силвестер пропушта да каже својим читаоцима јесте да овај текст представља сажетак пророчанстава о будућности Русије, која су изнели побожни подвижници, светитељи и старци 20. века. Једини делови чији је аутор лично отац Серафим јесу коментари.

Лукави Силвестер згодно заборавља да помене да се 1981. године СССР осећао толико моћним и непобедивим да су посматрачи на предавање оца Серафима гледали као на скуп нереалних верских фантазија.

Године 1981. није могло бити ни говора о црквеној обнови у Русији.

А што се тиче независности Украјине – тада нико то није могао озбиљно да схвати.

Ово дело је постало „незгодно” за либерале тек када су догађаји описани у њему почели постепено да се остварују: слом комунизма, обнова Цркве, настанак нове Русије...

Стојчев чини оцу Серафиму исто оно што је његов слуга покушао да учини оцу Зосими Сокуру (https://t.me/politprav/7688)...

У суштини, они узимају пророчанства која су изрекле духовне личности у време када околности нису наговештавале такве догађаје, и покушавају да их критикују на основу околности из времена када су се та пророчанства заправо почела остваривати.

Зар то није очигледно извртање чињеница, гледано из било ког угла?

Уместо да се диве томе како је један Американац могао да предвиди распад СССР-а и поновни успон Русије још 1981. године, или како је отац Зосима Сокур — у време када су Украјина и Русија биле у најбољим односима — могао да предвиди рат између те две државе и одвајање УПЦ од Патријаршијске цркве, Стојчев и његови истомишљеници крећу у напад на те пророке и покушавају да их ућуткају, једноставно зато што су њихове речи неповољне за „сведоке Теофаније”.

И, у покушају да испадне посебно домишљат, Стојчев је одлучио да цитира Достојевског.

Ректор Кијевске богословије очигледно сматра своје читаоце потпуним будалама када наводи опис Фјодора Михајловича Карамазова као доказ о томе шта је Достојевски уопштено мислио о Русима.

Довољно је прочитати *Браћу Карамазове* да би се схватило кога Достојевски осуђује, а кога уздиже. Аљоша, студент Шатов, донекле Иван, па чак и Дмитриј — а посебно разговор у манастиру — одражавају суштину руског карактера.

Под „националном неозбиљношћу” (или „нестабилношћу”) старијег Карамазова, Достојевски је подразумевао непромишљеност управо оних руских ликова који су далеко од Православља и било каквог облика месијанизма — као што су, на пример, они који издају црквене каноне зарад своје имовине и личне удобности.

Такве манипулације делују јефтино, бесмислено и провинцијски, господине Стојчев. А ево и главног аргумента једног заступника „антируске теологије”:

„Сходно томе, размишљања јеромонаха Серафима о будућности Русије и њеној посебној улози у светској историји веома су блиска идеологији која се тренутно активно обликује уз учешће Московске патријаршије и лично патријарха Кирила.”

Пре свега, било би дивно када би „Московска патријаршија” (Одељење за спољне црквене везе – ОВЦС) заиста заснивала своју идеологију на списима оца Серафима. Међутим, личност која тамо ужива велики углед јесте Никодим Ротов – потпуна супротност оцу Серафиму – чињеница које је господин Стојчев веома свестан.

Управо зато канонизацију припремају јерарси Руске Заграничне Цркве (РЗЦ).

ОВЦС-у нису потребни ни монархија ни посебна улога православне Русије на крају света. За њих се све важне одлуке доносе у Ватикану и потпуно су равнодушни према ономе што је говорио отац Серафим.

У том погледу, Стојчев и ОВЦС су на истој страни. Нема потребе за лажима, господине ректоре.

Даље, либерални ум Стојчева одлучио је да упореди канонизацију Серафима Роуза са канонизацијом цара Николаја. Епископ ставља реч „цареубиство” под наводнике, сугеришући тиме да се цареубиство заправо није ни догодило.

Јасно је да се Стојчев слаже са бољшевицима да је убијен само обичан „грађанин Романов”.

Дакле, коме веровати у таквим случајевима: тексту богослужбеног обреда или либералном ректору Одеске богословије?

Чини се да он чак ни не схвата како та његова признања – то његово „откривање” – изгледају посматрачу са стране. На крају крајева, тиме он директно потврђује да су „Феофанија“, обновљенство, украјинизам и бољшевизам – све то исто.

Из перспективе човека предреволуционарног доба, Стоичев је *homo sovieticus* у епископским одеждама, коме су мисли усмерене ка совјетској Украјини.

Он уопште не разуме улогу *симфоније* у новозаветној Цркви нити улогу православног цара. То су за Стојчева туђи појмови.

Када би Свети праведни Јован Кронштатски читао списе Стојчева, с правом би га назвао „црвеним епископом”.

За таквог ректора богословије не постоји друга реч осим – срамота.

Он квари будуће свештенике исто онако као и ректор богословије ПЦУ; у њиховом поимању света и историје више нема никакве разлике.

Стојчев је вук – и то онај који чак ни не носи јагњећу кожу. Отац Генадиј Шкиљ је потпуно у праву када каже: шаљите своје синове где год желите, само не у богословије у Одеси или Кијеву.

Или их, пак, научите да се унутар сопствене Цркве понашају као Штирлиц.