Према учењу светих отаца Цркве, знамо да ако жена остане неудата, над њом бди посебно Божје промисао; ипак, разлог је често исти: жена једноставно није спремна да преузме пуну одговорност брачног живота.

Архимандрит Рафаил (Карелин) — духовни писац, пастир и богослов — поучава следеће:

„Да ли си сигурна да би умела да цениш достојног мужа, а не да га учиниш несрећним? Можда Божје промисао штити твог потенцијалног супруга од тебе. Да ли си сигурна да би могла да поднесеш мужа тешке нарави? Можда не би. Стога те Божје промисао штити од њега. У породици човек мора да даје више него што тражи.

Зато, пре него што потражиш доброг мужа, изграђуј у себи особине узорне супруге за свој будући брак: научи да поштујеш мужа као главу породице; не пребацуј му ништа током животних недаћа нити због карактерних мана својствених свима нама; и научи да ћутиш и више слушаш него што говориш. Размишљај о томе каква треба да буде хришћанска супруга, тежи том идеалу, и појавиће се човек који ће ти постати животни сапутник.”

Ако је, међутим, жена од Бога примила дар породице — мужа и децу — то је истинска потврда да је способна да сачува свој брак и створи атмосферу љубави и мира у дому.

Није без разлога жена названа „чуварком огњишта”; она је срж, темељ и угаони камен породице. Попут камертона, она одређује тон живота целе породице. У житију блажене Матроне Московске читамо: „Једном јој је дошла жена и испричала да се није удала из љубави и да јој је тешко у браку са мужем. Матронушка јој је одговорила: ’А ко је крив? Ти. Јер Господ је наша Глава, а Господ се јавља у лику мушкарца; ми жене морамо да се покоравамо мушкарцу. Мораш сачувати свој брачни венац до краја живота. Ти си крива за лоше стање свог живота са њим...’”

Важно је запамтити да жена може бити вођа на послу или у другим сферама јавног живота, али свакако не и унутар породице! На крају крајева, породица је божански установљена институција заснована на унутрашњој хијерархији; њоме не управљају уобичајени стереотипи.

Са православног становишта, исправан поступак за супругу јесте да препусти власт у породици свом мужу. Не треба страховати од тога да би муж у почетку могао погрешити приликом доношења важних породичних одлука. Нека греши; унутрашња равнотежа породице остаће очувана, а мушкарац неће изгубити осећај сопствене мушкости нити своју улогу главе породице — улогу за коју га је Господ створио. Господ је у стању да сваку погрешну одлуку коју муж донесе претвори у нешто добро, исправљајући ситуацију на начин који ни муж ни жена, живећи по Господњим заповестима, не би могли ни да предвиде.

Идеалан став супруге према мужу најбоље се изражава овим једноставним, искреним речима: „Нека буде како ти одлучиш, драги мој.” Јер, тек када муж осети да је неприкосновена глава породице, он почиње у потпуности да испољава своје племените мушке особине.

С друге стране, када супруга лиши мужа његовог природног, од Бога датог положаја главе породице, то у њему изазива дубоку унутрашњу нелагоду. Он може покушати да то надокнади на деструктиван начин — на пример, прекомерним пијењем, неверством или чак потпуним напуштањем породице.

Један од главних разлога због којих муж чини прељубу или напушта породицу — чак и након много година брака склопљеног у Светој тајни — јесте то што му је ускраћена прилика да се осећа као глава дома, будући да је супруга преузела узде власти у своје руке. И тако он одлази тамо где га, како он то види, сматрају главом и вођом. Такве су тешке последице када супруга наруши породичну хијерархију коју је установио сам Господ Бог. Ако супружници желе склад у свом породичном животу — без обзира на карактер или темперамент било кога од њих — морају живети у складу са Јеванђељем: муж је глава жени, а Христос је глава мужу!

Жена треба да буде смернија чак и од најсмернијег мужа и никада — ни под каквим изговором — не сме да преузме улогу главе породице! И лично искуство и искуства људи око нас показују да у породицама у којима жена води главну реч влада потпуни недостатак склада. И, по правилу, због тога пате и муж и жена.

Већина жена које преузму улогу главе породице одмах почињу да своје мужеве третирају као „отираче”. А на то постоји само један очигледан одговор: „Опрости, али управо си *ти* од њега направила тај ’отирач’ тиме што си на себе преузела дужности које су припадале твом мужу!”