Господ Исус Христос је испричао причу о немилосрдном дужнику као одговор на питање апостола Петра о томе колико често треба опраштати ближњем. Прича почиње тако што је цар одлучио да се обрачуна са својим слугама, почевши од роба који му је дуговао 10.000 таланата.

Поређења ради, 201. године пре нове ере, према условима мировног споразума, Картагина, након што је изгубила Други пунски рат, била је дужна да Риму плати допринос од тачно 10.000 таланата. То је била апсолутно немогућа сума за обичну особу; чак ни царска благајна можда не би имала довољно. Спаситељ намерно користи ову аналогију да покаже да смо у неотплативом дугу према Богу.

Пошто роб није могао да врати дуг, цар је наредио да се он, његова жена и деца продају. Ако постоји једна позитивна ствар у вези са савременим светом, то је одсуство дужничких затвора и дужничког ропства (данас имамо прилично једноставан поступак банкрота). Међутим, према римском праву, па чак и Мојсијевом закону, особа која није платила дуг требало је да буде продата заједно са свим што је поседовала, укључујући и своју породицу (последња радост и љубав коју је дужник могао да ужива док је служио цару).

Тумачећи ову причу параболу, Свети Кирило Александријски је написао:

„Продаја његове жене и остатка његове породице показује потпуно и апсолутно одвајање од радости Божије. Јер продаја показује прилично очигледно отуђење од Бога.“

Чувши пресуду, слуга је пао пред свог господара и молио за стрпљење. Приметите да није тражио опроштај дуга, већ само одлагање. Али господар се сажалио и опростио цео дуг.

Као што је Свети Јован Златоусти приметио:

 „Видиш ли поново колико је био великодушан? Слуга је тражио само продужење рока, али му је дао више него што је тражио - потпуни опроштај и опроштај целог дуга. Желео је да му све ово да од самог почетка, али није желео да дар буде само његов. Желео је да слуга научи лекцију и моли за милост, како не би остао у илузији невиности.“

Међутим, по одласку од господара, слуга је ухватио свог дужника, који му је дуговао само 100 динара (у једном таланту било је 6.000 динара), и почео је да га дави, захтевајући исплату. Слуга је тражио милост за себе и добио је у изобиљу, али је према свом дужнику поступао „праведно“.

 Нажалост, свако од нас често поступа на исти начин: правда за све, милост за себе. Закључак делује очигледно. Ако желите милост, онда престаните да будете „праведни“. Штавише, према причи, то је и веома профитабилно. На крају крајева, опрости 100, и опростиће вам 10.000. Чинило би се да би заповест под таквим условима требало да буде лако испунити.

Али да ли свима пада тако лако да опросте? Чини се да све знате, слажете се са Христовим речима, али чим треба некоме да опростите, одмах вам у глави одзвања глас: „Не, морам да спроведем правду!“ Логика „Опраштам да би Бог мени опростио“ је тешка, ако не и потпуно неефикасна, јер произилази из личног интереса. Када нас деца замоле за опроштај, ми лако опраштамо. Али када су странци, тешко је опростити. Зашто? Једноставно. Зато што су странци, а ми их не волимо. Стога, да бисмо опростили, морамо научити да волимо! Они који воле теже да разумеју, да оправдају, а оправдавши, опраштају. Сетимо се себе. Колико оправдања имамо за своје поступке и речи, извучене из бездана новчаника самооправдања? Волимо себе. Кад бисмо волели друге, научили бисмо да опраштамо њихове неправде према нама.

Исправно је да толеришемо неправду у овом животу. Свети Јефрем Сирин је био затворен због крађе оваца, коју није починио, а Господ му је рекао да је то искупљење за други, ранији грех.

 Мученик Варварос из Луке, некада разбојник, покајао се, поднео веома тешке борбе, а ипак је морао да умре мученичком смрћу за убиства која је починио у својој разбојничкој прошлости.

Да бисмо избегли казну на Страшном суду, можемо овде претрпети релативно малу казну и добити опроштај. У правном смислу, можемо претрпети административну казну уместо кривичне.

Дакле, неправда коју опраштамо према себи гарантоваће да ће нам Бог опростити праведну казну. Тако математика функционише! Бог нам опрашта у мери у којој ми опраштамо другима. Ова пропорција је толико важна да је Господ желео да је понављамо сваки дан: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим.“