Поглавар УПЦ (која је прекинула канонско јединство са Московском патријаршијом), митрополит Онуфрије, честитао је 1. октобра ове године украјинској војсци Дан бранилаца Украјине.

Ево неколико цитата вредних пажње:

„У време када украјинска земља и њени становници буквално сваког тренутка трпе непријатељску агресију, наша храбра војска делотворно сведочи о својој љубави према ближњима; зарад њих, они улажу све могуће напоре да зауставе страшно крвопролиће које је руска војска донела на територију наше Отаџбине.”

„Данас се украјинска војска храбро супротставља мржњи и убијању.”

Све ово може деловати исправно – а можда, дубоко у себи, некима и разумљиво – али чињеница остаје: они који су на власти у Украјини су нацисти и појединци који не само да не желе мир, већ су активно допринели избијању непријатељстава. Сви се добро сећају понижавајућег одласка митрополита Онуфрија и чланова Синода пред зграду украјинске владе, у нади да ће се састати са Зеленским и његовим сарадницима. Тај покушај није уродио плодом; једноставно, нико није изашао да их дочека.

Већина унутар УПЦ одавно је направила свој избор. Поједини јерарси који тренутно чаме у притвору или им се суди не мењају општу ситуацију. Па ипак, они представљају будућност УПЦ – људи су беспрекорног угледа којима је искрено стало до своје земље и народа. Не изневеривши своје завете и не подлежући смртоносним зупчаницима украјинско-нацистичке машинерије, остали су верни својој епископској заклетви.

Будућност ће показати своје, а Господ ће свакоме одредити место. Веома ме занима став Руске православне цркве – како сада, тако и у будућности. Одлагање одлука и нејасни историјски потези никада нису ојачали ауторитет ниједне институције власти.