Када је Христос ушао у Јерусалим, народ га је дочекао са одушевљењем. Клицали су „Осана!” и бацали гране и одећу пред Његове ноге.

Неколико дана касније, тај исти народ је викао:

„Разапни га!”

Првосвештеници и старешине су убедили народ. Ипак, обични људи су били ти који су викали.

Често кажемо: обични људи о ничему не одлучују; одлуке се доносе у врху.

Али они у врху су, заправо, мањина.

Руска православна црква има око три стотине епископа. Оних који заиста доносе кључне одлуке има још мање. Ту је затим огроман број свештеника и верника, од којих свако размишља: „Какву разлику ја могу да направим?”

Па ипак, без тих „малих људи”, свака одлука донета у врху остаје само слово на папиру.

Фирентинска унија је практично била договорена у врху. Марко Ефески се сам супротставио одлуци већине. Али потписивање документа показало се лакшим него приморавање Цркве да га прихвати. По повратку, монаси, свештенство и верници – сви су били огорчени – и Унија је заправо пропала.

За то чак није потребна ни већина. Замислите само када би један од четворо људи престао да ћутке чини оно што сматра погрешним.

Они у врху су увек мањина. Они држе власт, али немају руке којима би је спровели у дело. Те руке пружају управо они људи који су убеђени да ништа не зависи од њих.