У Владимирској митрополији Руске Православне Цркве извршена је самовољна литургијска новотарија, која је на граници светогрђа. Новотарија о којој је реч, у појединим епархијама СПЦ примењује се, иначе, већ више деценија.

Има тога и у Руској Цркви, и одличан осврт је дала Редакција сајта „Благодатни огањ“, која је у свој текст уврстила расуђивања протојереја Константина Буфејева и православног публицисте Николаја Каверина...

Њихов закључак је: не идите у цркве где се врше такве новотарије!

+ + +

Митрополит владимирски и суздаљски Никандар служио је 9. септембра 2026. године Свету литургију, у коју је укључио чин венчања (обред крунисања), у цркви Покрова Пресвете Богородице на Нерли.

Са Високопреосвећеним митрополитом саслуживали су: свештеник Николај Гојук, секретар Епархијске управе; свештеник Кирил Спиридонов, руководилац Одељења за омладину Владимирске епархије; свештеник Василиј Вилчу, старешина Успенског саборног храма у Владимиру; свештеник Родион Чебан, настојатељ Књажевске цркве у Владимиру; и свештеник Борис Семјонов, настојатељ цркве Вазнесења Господњег у Владимиру.

Током службе, митрополит Никандар је обавио Свету тајну брака (чин крунисања) над Денисом Зезјулином, директором Центра за руску културу и спорт „Богољубски”, и његовом супругом Валеријом.

Посебност ове службе огледала се у спајању чина венчања са поретком Свете Литургије. Након Малог входа, младенцима су стављене круне на главе. Денис и Валерија су се причестили Светим Христовим Тајнама, а затим пили из заједничке чаше која је предвиђена обредом венчања.

Спајање обреда венчања са Евхаристијом има корене у древној црквеној традицији и наглашава духовни темељ хришћанског брака: заједничку веру, молитву и јединство супружника у Христу.

Ово је био први пут после дужег времена да је један архијереј у Владимирској епархији служио на овакав начин.

+ + +

Осврт Уредништва сајта *Благодатни огањ*:

Пре свега, напоменимо да Црква не познаје појам „Литургија венчања”. То је самовољна, модернистичка новина. Наводимо речи протојереја Константина Буфејева из његовог чланка „Размишљања о Литургији крштења”. Размишљања оца Константина у потпуности се односе и на такозвану „Литургију венчања”. Отац Константин пише:

„Чин крштења (као и чин венчања — „напомена БО“) који постоји у Цркви, древан је и свет. Жеља да се он учини „литургијскијим” делује као чин дрскости, ако не и безумља. Наши литургијски чинови и службе Светих тајни толико су лепи и савршени да сваки покушај њиховог „побољшања” неизбежно доводи до њиховог унакажавања и изобличења. Управо се то догодило са чином „Литургије крштења”...

Није потребан велики интелект нити машта да би се, од служби садржаних у Требнику и Службенику, скрпили други слични „чинови”. На пример, чин „Литургије јелеосвећења” — спајање Свете тајне јелеосвећења са Литургијом (примање јелеосвећења — и одмах затим причешћивање!). Или чин „Литургије венчања” (сви се венчавају — и истовремено причешћују!). Или чин „Литургије опела” (вршење опела за новопрестављеног управо током Свете литургије!). Или (за манастире) чин „Литургије монашења” (монашење током Свете литургије!). Или чин „Литургије са акатистом” (спајање појања молебног акатиста са Светом литургијом!). Те ексцентричне идеје неће бити ништа мање апсурдне од смешног и неспретног чина „Литургије крштења” — службе непознате Православној Цркви.

Шта, дакле, треба чинити? Крштења (и венчања — *прим. ур.*) треба обављати према Требнику, а Литургију служити према Службенику. Пре свега, треба се уздржавати од увођења нових, модернистичких богослужбених обреда“.

Црквени публициста Николај Каверин пише:

„Када се предлажу било какава усавршавања црквеног богослужења ради остваривања мисионарских циљева, поставља се питање: зашто је то уопште потребно? На крају крајева, они који редовно посећују цркву сасвим су задовољни устаљеним поретком службе, црквенословенским језиком – освештаним вековима молитве – и традиционалним обредима, а нарочито стандардним литургијским формама прописаним у Типику и Службенику: Литургијама Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Светог Григорија Двојеслова (Литургија Пређеосвећених дарова). Честа и неискрена тактика коју „неообновитељи” и литургијски реформатори користе како би спровели жељене промене јесте деловање под уверљивим изговором „повратка пракси ране Цркве” или заборављеним облицима древног богослужења. Они своје реформе заснивају на древном – и одавно превазиђеном – облику или традицији црквеног живота. Такав приступ познат је као „модернизам кроз традицију”. То је слично предлогу да, на пример, срушимо Московски кремљ у његовом данашњем облику зарад очувања историјског изгледа центра Москве – уз аргумент да је у доба Ивана Калите Кремљ изгледао сасвим другачије него данас. Дакле, хајде да га вратимо у првобитно стање!

Да ли сами наши реформатори заиста верују у своје идеалистичке и наивне мисионарске замисли – предлажући увођење нових облика у традиционалну литургијску структуру у нади да ће масе тада похрлити у цркве? Највероватније не. Стога, позиви на реформу традиционалног православног богослужења и увођење „литургија” које нису предвиђене типиком (као што су „Литургија Светог Јакова”, „крштењска литургија”, „литургија венчања” или „мисионарска литургија”) – наводно у мисионарске сврхе – сведоче само о једној ствари: о недостатку истинске вере у Бога код данашњих мисионара-реформатора (а можда и о тежњи ка спровођењу одређених антихришћанских планова).

 „Мисионарске” литургијске доскочице никада неће привући никога Цркви, нити ће учинити човека православним хришћанином. Архимандрит Рафаил (Карелин) је то лепо изразио: „Ако Бог није позвао, никакви лукави планови неће помоћи.”

+ + +

Ширење неканонских „литургија” у храмовима Руске православне цркве указује на то да питање литургијског реформизма унутар Цркве, нажалост, још увек није решено. Такве појаве се, наравно, морају изнети на видело и наићи на отпор како свештенства, тако и верног народа који настоји да очува неповређеност литургијског предања Цркве.

Руска православна црква богослужења обавља у складу са утврђеним литургијским правилом садржаним у Типику, који строго прописује које се литургије служе одређеним данима.

По нашем мишљењу, циљ таквих „обновитељских” литургијских експеримената јесте да се у свест верника усади идеја да су литургијска правила променљива и да су литургијска предања — а самим тим и само црквено Предање — подложна изменама. Под плаштом „повратка пракси ране Цркве” нуди нам се либерална ревизија и реформација литургијских предања Руске цркве. Вреди подсетити да су позиви на обнављање праксе ране Цркве одувек били одлика свих протестантских покрета (Лутера и других), а у новије време и обновитељских група.

Како не би доприносили ширењу погрешних обновитељских литургијских пракси — попут неканонске „Литургије апостола Јакова” или литургија везаних за крштење и венчање — православним верницима се саветује да избегавају одлазак у храмове у којима се спроводе такви модернистички литургијски експерименти“.

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Извор: „Благодатный Огонь“